Režim gradom neće šetati

Piše Boško Obradović

U osnovi svih protesta koji se danas javljaju u poniženoj i uvređenoj Srbiji, nalazi se ogromno nezadovoljstvo aktuelnim režimom. Kuda nas dalje vodi ovaj početak bune na dahije?

Priča o dešavanjima prošlog vikenda U Beogradu, počinje sa subotom, 9. oktobra, Danom pre – sa velikim protestom oko 15.000 porodičnih ljudi sabranih u Porodičnu šetnju za odbranu porodice i otkazivanje gej parade. To je bio prvi veliki i jasno antirežimski skup posle 5. oktobra 2000, koji je organizovan bez podrške spolja, velikih medija, političkih stranaka, a na apsolutno miran i dostojanstven način. Sa ovog protesta zatraženo je od najviših državnih organa Republike Srbije, da otkažu najavljenu provokativnu i diskriminatorsku manifestaciju srama. Uprkos protivljenju većinske tradicionalne Srbije, preko 60 patriotskih organizacija, više od 90 uglednih javnih ličnosti i stavu Srpske pravoslavne crkve u celini, aktuelni režim nije želeo da shvati ozbiljnost situacije. Postavlja se kao ključno pitanje: zašto režim nije hteo da sasluša ovu poruku i volju naroda i otkaže nametnutu gej paradu?

GEJ PARADA ISPRED PORODICE
Zarad stranih mentora i briselskih komesara, koji su nesumnjivo zlonamerni prema našim nacionalnim i državnim interesima, zavladao je nemir u društvu i učinjeno je nasilje nad Srbijom, kao poklon za dolazak Hilari Klinton. Državna organizacija gej parade je samo najnoviji čin nasilja nad našim nacionalnim ponosom koji vređa građane Srbije,  posebno porodične ljude koji su okrenuti budućnosti i boljitku države, i to su Šetnjom i pokazali 9. oktobra. Tada nije bilo nijednog razbijenog stakla, nijednog pogaženog cveta, nijednog incidenta i problema. Samo pitanje: zašto država za svoj prioritet uzima gej paradu, a ne pomoć porodici i drugim socijalno ugroženim kategorijama stanovništva?
A u nedelju? Kome je takav dan bio u interesu? Da li homoseksualcima ili „pederima u foteljama”, kojima je promocija ideologije homoseksualizma posao? Da li građanima Beograda, ili onima kojima je po ko zna koji put u interesu da u svet šalju nasilnu sliku Srbije, da bi i dalje vladali kao nekakvi evropejci koji demokratizuju primitivne Srbe? Kome je u interesu bilo da žrtvuje život stotine policajaca, dok obavljaju odgovoran državni posao u veoma teškim uslovima? Kome je u interesu da Srbi ponovo idu na Srbe i da se proliva krv našom prestonicom?
Nijednom odgovornom i dobronamernom građaninu Srbije svakako nije trebalo ovo ugrožavanje života i imovine, niti bi iko od nas želeo da živi u društvu u kojem vlada nasilje. Međutim, sva odgovornost za ove nemire u srpskom društvu je na onima koji su želeli da na silu organizuju gej paradu, protiv volje većina naroda. Ovo je bilo dalje ponižavanje i rastakanje države Srbije, i neko za to mora da odgovara. A to je nesumnjivo aktuelni režim!

IZVORI PROBLEMA
Dok nam se sprema dalje proterivanje Srbije sa Kosova i Metohije, dok regionalizacija vodi u nove separatizme, na prvom mestu u Vojvodini i Raškoj oblasti, dok se privodi kraju prodaja „Telekoma“ koji predstavlja telekomunikaciono i privredno srce našeg državnog sistema, dok je Republika Srpska pod pritiskom da pristane na samoukidanje, dok sebe okrivljavamo za sve zločine, a dokazane zločince nad srpskim narodom puštaju na slobodu i strani i domaći sudovi, dok vlada nestašica mleka, porast cena osnovnih životnih potreba, nezaposlenost i sirotinja – neko želi da se zabavimo izmišljenom temom ugroženih prava LGBT populacije i gej paradom.
Za vikend su razlog da se nađu u Beogradu imale sve socijalno ugrožene kategorije stanovništva, koje su više nego nezadovoljne aktuelnim stanjem u društvu: radnici koje su otpustili i ostavili bez hleba i nade u tranziciji, a njihove fabrike upropastili ili prodali strancima; trudnice kojima smanjuju primanja u najosetljivijem psihofizičkom trenutku; seljaci koje godinama uništavaju uvozom i odsustvom subvencija države; izbeglice na koje su zaboravili i za čiji okupirani zavičaj ne haju; ratni vojni invalidi čiju borbu i žrtvu vređaju i ponižavaju; studenti, od čijeg standarda odvajaju za organizaciju gej žurki; omladina koja neće da skandira izdaji Srbije; pravoslavni i ostali vernici tradicionalnih verskih zajednica koji javno promovisanje homoseksualizma smatraju vređanjem javnog morala; politički neistomišljenici svih vrsta koji ne podržavaju ovaj pogibeljan put u Evropsku Uniju po svaku nacionalnu cenu.
Šta da su svi oni izašli za ovaj vikend? A imali su i te kako prava na to, jer ih režim ponižava i vređa u kontinuitetu. U ime svih njih govorio je protest porodičnih ljudi u subotu i protest Mlade Srbije u nedelju.

POČETAK BUNE NA DAHIJE
U Beogradu su se za vikend dogodila dva protestna skupa koja se razlikuju po svemu sem po tome, što su u svojoj glavnoj poruci to bile antirežimske demonstracije – i to prve ozbiljne posle 2000. godine. U osnovi svih protesta koji se danas javljaju u poniženoj i uvređenoj Srbiji, nalazi se ogromno nezadovoljstvo aktuelnim režimom.
Politički i medijski poslušnici režima, mogu nas ovih dana pokušavati da ubede da je na ulici 9. oktobra bila šačica slučajnih prolaznika, a da je sutradan sva huliganska Srbija bila u Beogradu. To, međutim, neće proći! Prvo, svi mi koji smo za vikend bili u Beogradu, znamo da smo tamo bili da izrazimo protest protiv režima koji nas ponižava i radi o glavi običnom čoveku i čitavom narodu i državi. Drugo, ne mogu nam oni koji su prethodni režim rušili na ulici, navijače proglašavali herojima demokratije i za sve to imali podršku spolja, sada držati lekcije o javnom redu i miru, sigurnosti građana i imovine, i kolektivnoj bezbednosti. Više je nego jasno da je gnev naroda prema otuđenom i nenarodnom režimu narastao, da je režim izgubio svaki dodir sa stvarnošću i da je za još koji mesec na vlasti spreman da žrtvuje sve nacionalne interese, pa i ljudske živote.

ULICA KAO MESTO ŽIVOTA
Postoje dva puta. Prvi je da režim krene za daljim represalijama: hapšenjima, zabranom patriotskih organizacija, progonom svih neistomišljenika i proširivanjem liste za krivično gonjenje na opozicione stranke. To bi podrazumevalo proglašeno ili neproglašeno vanredno stanje i Sablju 2, za nju se punu deceniju zalažu drugosrbijanci koji bi najradije Srbiju oslobodili i očistili od Srba. Ukoliko se režim opredeli za ovu opciju, njegov kraj se ubrzano približava, uskoro će se na ulicama naći svi oni nezadovoljnici režimom i sledeći put će  nastupiti zajedno.
Drugi put je da prevlada razum i da se strasti smire, kako bi se smanjile društvene tenzije i sprečio građanski rat. I u tom slučaju, režim ne sme biti aboliran za dosadašnju krivicu ponižavanja Srbije i njegova smena mora doći što pre. Od posebnog je značaja da se prekine vređanje i ponižavanje svega što je srpsko u našem društvu, da Crkva, patriotske organizacije i slobodni intelektualci dobiju prostora na medijskoj i javnoj sceni, kako bi se artikulisao glas naroda koji u ovom trenutku nema svog zastupnika u političkom životu i na medijima. Ukoliko režim ne obezbedi uslove za otvorene javne rasprave, ne oslobodi medije i ne organizuje izbore – ulica će postati jedino mesto, na kojoj će se dalje razvijati naš medijski i politički život. Kome je to u interesu, ima nameru da nastavi sa represalijama i režimskim totalitarizmom i Srbiju definitivno zavije u crno. Onaj u kojem su ostali poslednji ostaci demokratskih načela i patriotske odgovornosti, zaustaviće se pred voljom naroda i omogućiti slobodu za javnu reč, organizovanje i volju naroda na izborima. Ukoliko to ne učini, reči poput izdajnika, tiranina, kolonijalnog upravnika, nedemokrate, kvislinga i sličnih, neće biti dovoljno precizne da opišu aktuelnu vlast i novu definiciju daće ulica.