Putinova moskovska završnica

Piše Bogdan Đurović

Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je za novog gradonačelnika Moskve predložio Sergeja Sobjanjina, čoveka od najvećeg poverenja premijera Vladimira Putina

Kada je Dmitrij Medvedev krajem prošlog meseca, smenjujući Jurija Lužkova, rekao: „Ja ću sam odlučiti ko će upravljati Moskvom“, ne tako mala grupa analitičara u tome je videla znake konfrontacije ruskog predsednika i premijera Vladimira Putina. Navodno, Medvedev je smenio Putinu odanog gradonačelnika i tako obezbedio da glasovi na predsedničkim izborima 2012. pripadnu njemu! A Putin, šta će, samo je tužno i nemoćno posmatrao kako stari Jura odlazi i kako najmanje sedam miliona prestoničkih glasova iz svog kačketa pretače u izbornu korpu Medvedeva – tvrdili su brojni, mahom zapadni mediji, uz horsku pratnju domaćih kolega „slobodnoevropske“ orijentacije. I sve je bilo kao nekad, kada su hladnoratovski „kremljolozi“ svoje zaključke izvodili iz toga u kojem kabinetu na Crvenom trgu je noću upaljeno svetlo. Kažu da su domari u Kremlju radili tih godina i u trećoj smeni…

KULT MEDVEDA
Zbog galame euforičnih antiputinista jedva da su se čuli glasovi opreznijih analitičara, koji su upozoravali da je malo verovatno da će Medvedev baš „sam odlučiti ko će upravljati Moskvom“. Naravno, kao predsednik Rusije, on predlaže kandidate za gradonačelnike i gubernatore svih ruskih regiona, pa i Moskve, ali isključivo na predlog najjače stranke u skupštini dotičnog subjekta federacije. A zatim ta ista najjača stranka, u toj istoj skupštini, bira naznačenog kandidata. Kako je u Rusiji, ubedljivo na svim nivoima, najjača stranka Putinova Jedinstvena Rusija, jasno je da ni jedna važnija kandidatura ne može proći ukoliko ne dolazi direktno od premijera. A pogotovo ne za gradonačelnika Moskve, naročito kada se ispostavi da je taj predsednikov kandidat – važan vicepremijer, Putinova desna ruka u vladi i njegov poverljivi saradnik kroz čitavu poslednju deceniju! Bilo je to dovoljno da konačno i analitičari utihnu. Bar do sledećeg paljenja svetla u Kremlju.
U petak, 15. oktobra, posle doziranog pripremnog curenja informacija o kandidatu za gradonačelnika Moskve, Medvedev je saopštio konačnu odluku: svoje poverenje ukazaće Sergeju Semjonoviču Sobjanjinu, čoveku koga i te kako dobro i dugo poznaje. Obojica su, naime, godinama radili u najbližem okruženju Vladimira Putina, čak i na istim pozicijama, povremeno menjajući mesta u dobro promišljenim rokadama velemajstora ruske politike. Da je tako, najbolje svedoči to što je jedan od njih sada predsednik Rusije (iako nije ni najuticajniji ni najpopularniji političar), a drugi će uskoro postati gradonačelnik Moskve, što je treća po važnosti funkcija u državi – iako je poznat po tome što je široj javnosti uglavnom nepoznat. Pošto su sada glavne figure zauzele svoje pozicije, sve je spremno za Putinovu tehničku završnicu u kojoj preostaje svega još nekoliko poteza do predsedničkih izbora u martu 2012. godine.
Šta je to što Sobjanjina izdvaja? On je već ušao u enciklopedije, kao jedan od najznačajnijih predstavnika uralsko-ugrofinskog naroda Mansi, kojih je u Rusiji tek oko 11.000 duša. Mada se od 18. veka formalno priključuju hrišćanstvu i poprimaju elemente rusko-slovenske kulture, Mansi zadržavaju tradicionalni šamanizam, kult duhova-zaštitnika, kultove predaka i medveda, slaveći takozvane „medveđe praznike“ (Pojedini komentatori sasvim ozbiljno tvrde da je ruska država zasnovana na kultu medveda, pa su tako još 2007. godine „predvideli“ da sledeći ruski predsednik može biti samo Medvedev, zbog odgovarajućeg prezimena. I na zastavi Jedinstvene Rusije dominira ova životinja, a Putin je poznati zaštitnik belih medveda. Simbol Olimpijade u Moskvi bio je medved, koji je i na grbu grada Jaroslavlja, u kome Medvedev održava svoj svetski poznati politički forum. Uostalom, sintagma „ruski medved“ dovoljno govori sama po sebi).
Sada je u sam vrh ruske politike ušao jedan Mansi, pripadnik naroda koji smatra medveda svetom životinjom i, šta više, čovekovim pretkom. Ovde se može napraviti još jedna uslovna analogija: u starim slovenskim kultovima pravo ime ove životinje nije smelo da se izgovara i reč „medved“ samo je eufemizam, kojim se označavao „onaj koji jede med“. Isto tako, mada je još pre dve nedelje bilo sasvim očigledno da je Sobjanjin taj koji će naslediti Lužkova, retko ko se usudio da njegovo ime javno izgovori. Učinio je to, naravno – Medvedev.

U VRHOVNOM TROJSTVU RUSIJE
Sobjanjin je rođen pre 52 godine u selu Njaksimvol, nedaleko od Hanti-Mansijska, grada u kome je Medvedev juna 2008. godine organizovao svoj prvi samit sa šefovima Evropske unije, kada su u postojbinu Mansija došli Havijer Solana, Žoze Manuel Barozo i Janez Janša. Da budući gradonačelnik Moskve ima prilično neobično poreklo (osim mansijskih, ima i kozačke korene), vidi se i iz toga da je njegov deda, Fjodor Sobjanjin, bio ruski staroverac – odbijao je da se krsti sa tri prsta. Fjodor, iako je poživeo više od veka, nije dočekao trenutak kada je najmlađi unuk stupio u „vrhovno trojstvo“ Rusije, ali je dugovečnost, bar kada je o politici reč – Sergej očigledno „povukao“ na dedu.
Već 1982. godine, dok je radio kao inženjer u Čeljabinsku, Sobjanjin staje na čelo lokalnog Komsomola i nadalje beleži samo karijerne uspone. Gradonačelnik hantimansijskog grada Kogalima postaje 1991. godine, a pet godina kasnije i senator, član Gornjeg doma Ruskog parlamenta, ubrzo i predsednik komiteta za ustavno zakonodavstvo Saveta Federacije RF. Još od tada datira njegova saradnja i prijateljstvo sa Vladimirom Bogdanovim, suvlasnikom i direktorom moćnog „Surgutnjeftegaza“.
Početkom 2000. godine, ulazi u inicijativnu grupu za prvu predsedničku kandidaturu Vladimira Putina, da bi ga predsednik u julu iste godine imenovao za zamenika njegovog ovlašćenog predstavnika za Uralski okrug. U januaru 2001. godine, Sobjanjin pobeđuje na izborima za gubernatora Tjumenske oblasti, izuzetno bogate energentima. Jedan od prvih poteza na novoj funkciji, bila je njegova izjava da mandat predsednika Rusije treba produžiti sa četiri na sedam godina. Istog leta postaje predsednik saveta direktora velike naftne kompanije TNK.
Naravno, 1. decembra 2001. godine  učestvuje na osnivačkom kongresu Jedinstvene Rusije i odmah biva izabran u njen Vrhovni savet. Godinu dana bio je i član prezidijuma Državnog saveta RF. U decembru 2003. godine izabran je za deputata Državne dume, ali je mandat vratio. Sličan manevar izveo je i početkom 2005. godine, kada je stupio na snagu Putinov zakon o ukidanju direktnih izbora za gradonačelnike i gubernatore (koji je oborio i Lužkova pet godina kasnije). Iako mu je ostalo još godinu dana na mestu gubernatora Tjumenske oblasti, uputio je pismo predsedniku kojim je svoj mandat odmah stavio na raspolaganje njemu i tjumenskoj skupštini. Putin je ovo pitanje uputio Tjumencima na glasanje i lokalna duma je, uz samo jedan glas protiv, potvrdila Sobjanjinov mandat.
Ali, njega to više nije zanimalo. Već od oktobra 2005. godine, postaje član predsedničkog Saveta za realizaciju prioritetnih nacionalnih projekata, u kojem je zamenik predsednika (i realni šef) tada bio Dmitrij Medvedev. A nepunih mesec dana kasnije, 14. novembra, Sobjanjin preuzima rukovođenje Administracijom predsednika RF – nasleđujući upravo Medvedeva, koji je tog dana postavljen za zamenika premijera Mihaila Fradkova. Računa se da je predsednička kampanja Medvedeva realno započela baš tada, 14. novembra 2005. godine.

PROJEKAT MEDVEDEV
Sada se još bolje vidi koliko je značajna bila Sobjanjinova uloga u „projektu Medvedev“, kao i  Medvedeva u „projektu Sobjanjin“. I kako Putin ključne poteze priprema godinama unapred. Ni sama, formalna, izborna kampanja Medvedeva, započeta krajem 2007. godine, nije prošla bez Sobjanjinovog učešća – on mu je bio šef izbornog štaba. A kada je Medvedev pobedio na izborima, Sobjanjin praktično zauzima njegovo mesto u Putinovoj vladi, postaje vicepremijer. A godinu dana kasnije i predsednik Saveta direktora centralnog ruskog Prvog kanala.
Da li se iz svega navedenog može zaključiti da je Putin ostao po strani i na šteti kada je reč o smeni Lužkova i imenovanju novog gradonačelnika Moskve? Da li to sve liči na nekakav obračun predsednika i premijera, kako su uglas povikali Zapadnjaci? Ne, pre će biti da je to još jedna kombinacija ruskog tandema, u kojoj su na dobitku i Putin i Medvedev. Smenjujući Lužkova (bez formalnog učešća premijera), Medvedev se legitimiše u javnosti kao samostaln(ij)a politička figura i utišava neprijatne glasine da je „marionetski predsednik“. Putin, pak, „jačanjem Medvedeva“ pojačava utisak neizvesnosti i dodaje šarene „demokratske nijanse“ političkoj sceni Rusije, koju kritičari prikazuju isključivo u crno-belim tonovima.
A kremljolozi? Pa, oni su već odavno morali da shvate ko pali i gasi svetla u Kremlju.