PARIZ-BEOGRAD Duh revolucije ili nasilje huligana

Piše Mira Popović

Situacija u Francuskoj izmiče iz ruku i vlastima i protivnicima nepopularne reforme, a sve je jasnije da je bunt izraz šireg socijalnog nezadovoljstva, koje je predlog novog zakona o penzijama pokrenuo kao inicijalna kapisla. Događanja u Parizu i ostalim gradovima Francuske, neodoljivo podsećaju na dešavanja u Beogradu 10. oktobra. Ne samo po žestini incidenata, nego i na osnovu činjenice da je i u našoj prestonici jedan događaj („Parada ponosa“), poslužio samo kao povod za izražavanje šireg nezadovoljstva, usmerenog, kao i u Francuskoj, protiv aktuelnog režima. Srbija se, ipak, trenutno primirila. Može li se umiriti Francuska?

Preti li Francuskoj haos? Pitanje se neizbežno nameće u situaciji zaoštrenog društvenog sukoba, gde  na jednoj strani predsednik zemlje neprekidno ponavlja da neće popustiti, dok se na drugoj strani  protest radikalizuje. Sutradan po najnovijim masovnim demonstracijama u kojima je i ovog puta učestvovalo oko tri i po miliona ljudi, i pošto su štrajkovi i blokade, naročito rezervi goriva, paralisali zemlju, Nikola Sarkozi je u sredu 20. oktobra poručio da će reforma penzijskog sistema – glavni uzrok sadašnjeg bunta – biti „sprovedena do kraja“. Takođe je naredio deblokadu svih skladišta goriva,  upozoravajući na mere protiv nasilja i nereda do kojih je došlo tokom protesnih akcija širom zemlje, kao i na posledice koje sadašnja situacija može da ima za zaposlene i za privredu.
Pritešnjen razmerama protesta, francuski predsednik je utvrdio i da – demokratija ima  granice! „Normalno je da u demokratiji svako može da izrazi svoju zabrinutost ili svoje protivljenje, ali izvesne granice ne smeju da se pređu“, rekao je na sastanku Vlade i stao u odbranu „prava na rad“ i „slobode kretanja“, ugroženih štrajkom u javnom saobraćaju i nestašicom goriva. Ali, avaj! Nevolja je u tome što 70 odsto Francuza (prema merenju raspoloženja građana na dan zaključenja lista, u sredu 20. oktobra) podržava nastavak protesta, a 80 odsto njih želi obnavljanje pregovora Vlade i Sindikata oko penzija. Ako istraje u tvrdom odbijanju obnavljanja dijaloga, Sarkozi ne samo što neće zabeležiti politički poen, koji bi mu u normalnoj situaciji doneo sprovođenje reforme, već rizikuje da na sebe navuče još veći gnev i uđe u završnicu mandata nepopularniji nego ikad.

OPERACIJA PUŽ
Teško je opisati postojeće stanje u Francuskoj, pre svega jer se ono iz časa u čas menja. Do zaključenja našeg broja, slika je bila sledeća: dve trećine od ukupno 12.500 benzinskih pumpi bez goriva, rafinerije u štrajku, blokada strateških skladišta goriva (broj varira i za rafinerije i za skladišta, jer čim policija po naređenju vlade deblokira neki od tih punktova, radnici blokiraju neki drugi), blokada više stotina srednjih škola, barikade ispred 10 univerziteta. Sliku upotpunjuju neželjeni događaji: incidenti poput paljenja automobila i razbijanja izloga i sukobi demonstranata, mahom mladih za koje se smatra da ne pripadaju protesnom pokretu već da su „razbijači“, gde jedna strana koristi kamenice, a druga suzavac i lažne metke. Jedan koledž u mestu Man zapaljen je i izgoreo do temelja. Prevoznici koji od nedelje sprovode „operaciju puž“ (spora vožnja) i blokiraju puteve, započeli su preprečavanje pristupa aerodromima. U nekim gradovima, kao što je Marsej, bilo je pokušaja blokiranja urbanih tunela. Štrajkuju čak i snabdevači obdaništa hranom! Državni radio „Frans enfo“, koji uobičajeno saopštava vesti svakih pet minuta, emituje muziku a informacije samo povremeno uz izvinjenje slušaocima, pošto se solidarisao sa akcijom protesta protiv reforme penzijskog sistema; televizijski dnevnik čiji voditelj na kraju kaže gledaocima da su „dnevnik realizovali oni koji ne štrajkuju“… Lista protesta je duga, kao njegove varijacije, s tim što problem sa gorivom – poznavaoci prilika tvrde da Francuska sada troši industrijske rezerve goriva koje mogu da potraju četiri nedelje – ostaje ono što najviše zabrinjava. Napetost i eksplozivnost traju kao konstanta situacije .
Utisak je da događaji u Francuskoj izmiču iz ruku svima – i vlastima i protivnicima nepopularne reforme – i dalje od toga, da je bunt izraz šireg socijalnog nezadovoljstva, koje je predlog novog zakona o penzijama pokrenuo kao inicijalna kapisla. Da li to znači i da  se Francuska umiriti ne može?

Sukob demonstranata i policije sastavni je deo gotovo svakog štrajka širom Francuske, ali i drugih evropskih gradova. Ipak, on se u Parizu tumači kao neželjeni „dodatak“ opravdanih demonstracija, a u Beogradu kao divljanje navijača

SUROVA STVARNOST
Glavni akteri najnovije socijalne drame u Francuskoj – Vlada i protivnici reforme penzijskog sistema – vide i predstavljaju situaciju na svoj, često suprotstavljen, način. U vreme snažne radikalizacije sukoba oko nepopularne reforme, najupadljivije je to na primeru nestašice goriva: dok vladini predstavnici tvrde da nijedna pumpa u zemlji nije prazna, suprotna strana dokazuje da to nije tačno, u najmanju ruku da gorivo nije dostupno samo „običnim smrtnicima“.
Uoči usvajanja novog zakona o penzijskom sistemu u Gornjem domu francuskog parlamenta, Senatu – u trenutku zaključenja našeg lista nije bilo poznato i kada će se sednica održati – sindikati su dali gas protestima. Masovne demonstracije se nastavljaju, produžen je i proširen štrajk železničara, drumski prevoznici počeli su blokadu prilaza glavnim putevima, svih 12 rafinerija u zemlji stupilo je u štrajk…
Kada je započela kriza sa gorivom, resorni ministar Dominik Bisero smelo je poručio sunarodnicima preko radija „Evropa-1“ da „nijedna benzinska pumpa“ u zemlji nije bez goriva i da samo oko 200 njih „ima teškoće“. Stvarnost je, međutim, i u tom trenutku i narednih dana, bila mnogo surovija, jer su mediji prikupili svedočenja o hiljadama „presušenih“ pumpi u zemlji. Državni službenik Bisero, imao je odgovor : goriva ima, ali ga pumpe čuvaju za „uobičajene klijente“,  kao što su opštine ili javna preduzeća. Ujedno je apelovao na građansku savest, pošto je potrošnja goriva, prema njegovom objašnjenju, od početka krize porasla za 50 odsto. Drugim rečima, građani ne treba da pune do vrha rezervoare i izazivaju nestašicu. Čaša je, dakle, polupuna? Ni slučajno. Sve je praznija i sve se dramatičnije prazni. Najzad će to, posredno, priznati i Vlada koja je morala da pribegne stvaranju specijalne „ćelije“ za kontrolu krize goriva, sa sedištem u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Sliku protesta upotpunjuju incidenti poput paljenja automobila i kontejnera, razbijanja izloga. Ta slika je drastičnija od one viđene 10. oktobra na ulicama Beograda

BITKA ZA PENZIJE
Zakon o reformi penzijskog sistema, čije su glavne tačke podizanje granice za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine i pomeranje uslova za starosnu penziju sa 65 na 67 godina, biće bez sumnje usvojen u Parlamentu u kojem desnica predsednika Sarkozija ima većinu. Pozivi opozicionih socijalističkih prvaka da se debata u Parlamentu prekine nisu uslišeni i protivnicima reforme nije ostalo ništa drugo, osim da pojačanim protestima izraze nezadovoljstvo. U zemlji gde je štrajk tradicionalno oružje u društvenim sukobima – ništa neobično. Ipak, razmere i način protesta nisu uobičajeni. Slika Francuske ovih dana podseća na blago retuširanu sliku iz 1995. godine, kada je zemlja mesecima bila paralisana. Građani na ulicama, blokirane naftne rafinerije i skladišta, nestašica goriva, protesti učenika i njihovi sukobi sa policijom, blokada puteva i marsejske luke, prepolovljen železnički saobraćaj na brzim prugama, i poremećen na svim ostalim, ukidanje avionskih letova na svim aerodromima, zapaljeni automobili, gradovi poput Marseja zatrpani smećem – elementi su slike Francuske ovih dana.
Nije izvesno da će protesti srušiti Sarkozijevu vladu, kao što je to bio slučaj 1995. godine, sa vladom bivšeg premijera Alena Žipea, ali su oni svakako potvrda francuskog načina izražavanja mišljenja. Francuski psihijatar i pisac Fransoe Lelor,  uzrok talasa ovog gneva u zemlji vidi u mentalitetu svojih zemljaka. „Pregovori nisu obeležje francuske kulture, koja je više revolucionarna. Pošto ni vlade tradicionalno nisu sklone konsultacijama sa građanima, dolazimo u tipično francusku situaciju – javlja se bunt, oličen u štrajkovima i protestima, umesto da se, kao u drugim zemljama, problemi rešavaju dijalogom i pregovorima. Takav je jednostavno naš nacionalni temperament. Uostalom, nismo slučajno izveli najpoznatiju revolucija na svetu“, kaže on.
Čak i oni koji u „bici za penzije“ (kako se ovde protest široko naziva) ne učestvuju, čak i oni koji su protestom pogođeni – putnici koji uzalud čekaju da naiđe voz ili automobilisti u beskrajnim redovima pred pumpama, na primer – kažu da su solidarni sa štrajkačima. Isto važi i za nastavnike gimnazija koji se u televizijskim reportažama mogu videti uz svoje đake pred kordonom policije, kada se sprema da deblokira ulaze u školske zgrade.

Mladi demonstranti, za koje zvaničnici govore da su „razbijači“, ni po čemu se ne razlikuju od gnevne beogradske omladine, označene kao huligani

JAČANJE OSEĆAJA NEPRAVDE
Uprkos takvom stanju, Sarkozijeva vlada poručuje da neće odustati od reforme, a predsednik zemlje da neće biti daljih ustupaka u pogledu predloga zakona o penzijama..  „Pravo na štrajk ne znači pravo na sprečavanje pristupa skladištima goriva, to je nezakonita akcija. Neću dozvoliti blokiranje zemlje, neću dozvoliti da se francuska privreda guši ovom blokadom“, rekao je  premijer Fransoa Fijon u jeku zaoštravanja krize. On, kome je odbrana reforme jedan od poslednjih velikih zadataka u Vladi iz koje će, kako se očekuje, uskoro izaći, nije štedeo reči kritike na račun pokušaja opozicije da spreči reformu. „Sa socijalistima bi moglo da se ode u penziju sa 60 godina (kao do sada), samo što bi to bila niža penzija“, uputio je žaoku vođi socijalista Martini Obri, koja je tražila obustavu debate o reformi u Senatu.
Jedini glas neslaganja sa tvrdom pozicijom Vlade iz redova desnice, potekao je od bivšeg premijera Dominika de Vilpena. Da li zato što ima teško lično iskustvo sa protestima, stečeno 2007. godine kada je pod pritiskom pobune morao da povuče predlog ultraliberalnog zakona o zapošljavanju mladih, ili zato što inače vodi opozicionu politiku u odnosu na onu koju sprovodi Sarkozi, tek pokazao je razumevanje za „jačanje osećaja nepravde“ u društvu i pozvao na – kompromis sukobljenih strana.
Uloga glavnog branitelja reforme pripala je Fijonu, u trenutku njegove rekordne popularnosti (uživa poverenje 64 odsto Francuza, 26 poena više od Sarkozija) i u vreme očekivanih promena u Vladi koje je predsednik Sarkozi, još pre devet meseci najavio za mesec oktobar, a do kojih će, najverovatnije, doći tek sredinom novembra. Najkrupnija promena bila bi, prema svim najavama, uključujući i nagoveštaje samog šefa Vlade, odlazak Fijona iz palate Matinjon. Predsednici države i Vlade, nije nikakva tajna, slažu se kao rogovi u vreći od samog dolaska Sarkozija na vlast 2007. godine. Egocentričan i slavoljubiv šef države verovatno se nadao da će mu odmereni i diskretni premijer biti uvek u senci. Ovaj je, pak, toliko odskočio na barometru popularnosti da je,  krizama i pogrešnom politikom oslabljenom Sarkoziju, to počelo da smeta do te mere da je odlučio da ga skloni iz Vlade. U protivnom  Sarkoziju preti opasnost da se pretvori – u Fijonovu senku.
Sam Fijon više puta se u poslednje vreme distancirao od Sarkozija i njegove politike (recimo u pogledu izgona Roma), a nedavno je čak izjavio na televiziji da „Nikola Sarkozi nikada nije bio njegov mentor“. Odnos sa šefom države nazvao je „savezništvom“ (kakav odskok u odnosu na šefa države koji ga je 2007. godine proglasio pukim „saradnikom“), a povodom Sarkozijeve žeđi za javnim spektaklom ocenio je, bez da je izgovorio predsednikovo ime, da „ima ljudi koji bi trebalo da budu diskretniji“.
Na stranu što društvena i ekonomska kriza nije povoljno vreme za odlazak gotovo besprekornog premijera, dvoje „kandidata“ za njegovog naslednika u palati Matinjon ne prestaju da javno stavljaju do znanja da su spremni da zauzmu njegovu fotelju – ako šef države to želi. To su ministar ekologije Žan-Luj Barlo, koji se u pogledu popularnosti u stopu utrkuje sa Fijonom, i ministarka pravosuđa Mišel Alio Mari. Ima i drugih pretendenata, među kojima je i Sarkozijev miljenik, ministar obrazovanja Lik Šatel, kojem se u jednom lapsusu na radiju omaklo da sebe nazove premijerom.

Ono što čini razliku francuskog i srpskog oktobra, jeste činjenica da čak 70 odsto Francuza podržava nastavak protesta. Beogradu je , za razliku od Pariza i drugih francuskih gradova, tog 10. oktobra nedostajala masa nezadovoljnih građana

KUŠNEROVA KRIVICA
Među očekivanim promenama u Vladi, mnogo se govori o neizbežnom odlasku Bernara Kušnera iz Ke d’Orseja. Šefu francuske diplomatije odbrojani su dani u Ministarstvu inostranih poslova, može se gotovo doslovce pročitati u dobro obaveštenoj štampi. Nedeljnik „Nuvel opservater“ čak piše da je Kušnerova „čaša puna“  i da će, budući da mu je poznato da se nalazi na listi ministara koje Sarkozi želi da promeni ili ukloni, sam otići čim nađe častan izlaz.
Još krajem leta Kušner je ponudio ostavku Sarkoziju. Prema saznanjima pariskog nedeljnika, u pismu ostavke požalio se na „poniženja“ kojima je izložen od strane nekih bliskih saradnika predsednika zemlje. Imena nisu otkrivena, ali se lako može pretpostaviti da je ciljao na generalnog sekretara Jelisejske palate Kloda Geana i predsednikovog diplomatskog savetnika Žana-Davida Levita, s kojima je često bio u sukobu. Jedan ili drugi, zamenili su ga – bez sumnje na mig Sarkozija – u nekim važnim misijama u svetu, naročito u osetljivim poslovima u Africi, poput misije pomirenja sa Ruandom.
Kada je namera o njegovoj ostavci obelodanjena, francuski ministar inostranih poslova je požurio da objavi saopštenje u kojem je izrazio lojalnost predsedniku, ali postojanje pisma-ostavke nije demantovao. Iz toga se može samo zaključiti da se još nije sporazumeo sa Sarkozijem, a i sa samim sobom, kako da iz Ke d’Orseja iskorači uzdignute glave. Sarkozi je uvrstio socijalistu Kušnera u Vladu u okviru svoje „politike otvaranja“ koja se, na njegovom primeru, očito, pokazala kao promašaj.

Ako ustraje u tvrdom odbijanju obnavljanja dijaloga, Nikola Sarkozi rizikuje da na sebe navuče još veći gnev i uđe u završnicu mandata nepopularniji nego ikad

Tokom tri godine na čelu francuske diplomatije, Kušner je napravio više gafova koji su razbesneli Sarkozija. Ovaj, pored ostalog, nije mogao da svari činjenicu da je Kušner stavio do znanja negeneralnom sekretaru UN Ban Ki-Munu, da je zainteresovan za mesto predstavnika UN u Avganistanu, kao ni to što je novinarima otkrio da izveštaj Agencije za atomsku energiju sadrži „tajne anekse“ o nuklearnim postrojenjima u Iranu. Brbljivost prvog administratora Kosova i njegovo lično samoisticanje ima jako malo zajedničkog sa suštinom diplomatije. Štaviše, naneo joj je štetu, mišljenje je bivšeg ambasadora Francuske u Senegalu i pisca Žan-Kristofa Rifena. On kaže da, držan po strani,  „ministar inostranih poslova više ne kormilari brodom“  i da  „Ke d’Orsej više nema nikakvu težinu“.
Koliko je sam Kušner kriv za situaciju? Nedeljnik „Ekspres“ citirao je, sa svoje strane, nedavno jednog člana Vlade, koji smatra da bivši „frenč doktor“ jednostavno „nije skrojen za posao“ diplomate. A ako je verovati pisanju istog lista, koji se poziva na iskustvo starih „vukova“ Ke d’Orseja, „Bernar Kušner ne voli diplomate, loše se prema njima ponaša, ne sluša ih kada govore, ne čita njihove zabeleške“ zbog čega mu oni – „vraćaju istom merom“. Prilično mučna situacija za zemlju koja se, pored ostalog, naziva zemljom diplomatije.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.