NEMAČKA Stranci između fanfara i anateme

Piše Miroslav Stojanović

Provokativna i šokantna knjiga Tila Saracina, o kojoj je „Pečat“ pisao pre dva broja, suočila je Nemce s teškim posledicama promašene politike prema strancima, a njenog autora oterala iz Bundesbanke i iz Socijaldemokratske partije

Politička oluja koju je sam izazvao, oterala je Tila Saracina, o čijem „slučaju“ je „Pečat“ već izveštavao, s važnog položaja (člana uprave Bundesbanke) i, sasvim je moguće, ako se ostvari izričiti zahtev najužeg rukovodstva stranke, da će se to dogoditi i sa njegovim članstvom u Socijaldemokratskoj partiji, uprkos lavini protesta iz „partijske baze“, protiv načina na koji se najstarija nemačka politička stranka odnosi prema njenom dugogodišnjem, veoma uglednom i često „neugodnom“ članu.
Saracinovo političko i medijsko „raspinjanje“ donelo je autoru knjige o mogućem „nestanku Nemačke“ pred eksplozivnom „najezdom“ muslimana, pre svega Turaka i Arapa, milione evra, zahvaljujući nezapamćenoj prodaji knjige (za nepun mesec dana prodato je 800 000 primera, a potražnja ne jenjava!) i groznici koja ne prestaje da potresa ovdašnju političku scenu.
Oluja koju su podstakle sporne Saracinove teze, s kojima se, očigledno, saglašava (ne)očekivano veliki broj Nemaca (svaki peti bi u ovom času glasao za stranku na čijem čelu bi se našao Saracin!), otvorila je, takođe  velikom žestinom, za nemačku političku elitu, traumatičnu i „eksplozivnu“ temu: odnos prema sopstvenim strancima.
Stotine hiljada ljudi, primećuje „Berliner cajtung“, pohrlilo je u knjižare  u potrazi za informacijama o stanju nacije i perspektivama zemlje, s uverenjem da Saracinova pesimistička razmišljanja nude pouzdanije činjenice od politički i medijski ulepšane stvarnosti.

GORKA IRONIJA
Sva je sreća, konstatuje prestonički list, što šokantan nacionalni potres nisu izazvali (eventualni) pogromi, atentati i ubistva, nego – jedna knjiga.
Gorka je ironija, konstatuje „Rajn – Nekar cajtung“ (Hajdelberg), što bi iz rasprave o integraciji stranaca, pokrenute pojavom ove knjige, najverovatnije mogla da proisteknu rešenja koja je, svojim radikalnim stavovima upravo skicirao „veliki provokator“ Saracin, žigosan kao „rasista“ i (gotovo) „mali Hitler“ zbog teza poput one da bi muslimani, već u sledećem veku, mogli da ostvare prevlast u Nemačkoj, na način kako su to kosovski Albanci učinili na Kosmetu – visokom stopom nataliteta – i, posebno, teze o genetskoj predispoziciji određenih etničkih grupa.
Iako je Saracin opasnost za Nemačku video, pre svega, u „neprilagodljivosti“ Turaka i Arapa, njihovoj „nesposobnosti“ da se integrišu u nemačko društvo, i gotovo demonstrativnom odbijanju jednog broja njih da to učini, balkanolog i novinar iz Berlina Ridiger Risig, tumači njegove teze i kao atak na „balkanske muslimane“ kao „prilično dobro integrisane migrante“.
Ako političar takvog profila i formata govori generalno o jednoj veri, primećuje Risig, to se ne tiče samo ljudi iz Turske, Saudijske Arabije, Palestine ili Pakistana, već svih muslimana, uključujući Bošnjake, kosovske Albance i ljude iz Sandžaka.
Oslobođena problema sa separatistički nastrojenim manjinama – jedna je od retkih zemalja koja praktično nema nacionalne manjine  – a uvek spremna da takve manjine i separatiste ohrabruje i podstiče u drugim zemljama, kako je zaključio nedavno preminuli francuski general i strateg Pjer Galoa (u predgovoru knjizi Valtera fon Goldenbaha i Hansa Ridigera Minova „Od rata do rata“, s podnaslovom „Nemačka spoljna politika i etničko parcelisanje Evrope“, general naglašava da je huškanje separatista konstanta nemačke politike!), Nemačka se decenijama suočava sa problemom stranaca kao velikim političkim i nacionalnim iskušenjem.
Nemci su, naime, s očiglednom zatečenošću i neugodnim iznenađenjem, zakasnelo shvatili da su jednom toliko mamljeni i željeni gastarbajteri postali nepoželjni migranti. I retko gde je njihova zvanična politika bivala tako ćudljiva, promenljiva i obeležena stranačkim interesima i nacionalnim raspoloženjima, koja su se kretala u krajnostima, između dobrodošlice i anateme, kao u odnosu prema strancima i njihovoj integraciji.

GASTARBAJTERI I AZILANTI
Sve je, inače, počelo sa (zapadnonemačkim) „Osnovnim zakonom“ (ustavom) iz 1949, u kojem je, kao jedna od posledica Hitlerove diktature i nacističkih progona, ne samo Jevreja, pravo na politički azil formulisano kao ustavna kategorija. Kroz tu „široku kapiju“ hrupiće u zemlju jednom talas azilanata i izbeglica s raznih strana sveta i dovesti političku atmosferu do usijanja.
Posebnu ulogu u privlačenju i prilivu stranaca igraće, međutim, neočekivani privredni „bum“ i narasla žeđ za stranom radnom snagom. Već 1960. godine u zapadnonemačkoj privredi bilo je angažovano oko tri stotine hiljada stranih radnika, uz silovit i, činilo se nezaustavljiv, priliv zemljaka s istočne strane, iz Nemačke Demokratske Republike. Potreba da se zaustavi njeno „krvarenje“ dovela je do podizanja Berlinskog zida (1961) i „gvozdene zavese“ duž međunemačke granice.
Da bi podstakla, ali i regulisala tu lavinu, Nemačka je počela da sklapa međudržavne ugovore o, kako se tada, i za dugo, verovalo angažovanju privremene radne snage i „gostujućih radnika“. Učinjeno je to najpre s Italijom, još 1955, pa Grčkom i Španijom (1960), potom Turskom, Italijom, Portugalom i Jugoslavijom.
Koliko juče poraženi u ratu, Nemci su, sasvim neočekivano, opet bili u prilici da „diktiraju tempo“. I da u ovim zemljama biraju, bukvalno kao na pijaci, fizički zdrave i snažne pečalbare za svoju zahuktalu ekonomiju. Nemačka ih je primala dobrodošlicom i uz fanfare. Zbunjeni Portugalac Armando Rodrigez, dočekan je na železničkoj stanici u Kelnu ovacijama: bio je milioniti gastarbajter koji je, za tu „zaslugu“, dobio na poklon – motocikl!
Nestašica radne snage osećala se i u Istočnoj Nemačkoj, koja je taj problem rešavala pod geslom klasne solidarnosti: u NDR je, između 1966. i 1989, bilo angažovano više od pola miliona radnika iz socijalističkih država, „komšijske“ Poljske, (dalekog) Severnog Vijetnama, Čilea (iz vremena Salvadora Aljendea), Mozambika i još nekih zemalja.
U prvoj fazi računalo se na brzu smenjivost i „promaju“ radne snage, što se, zaista, i ostvarivalo. Računa se da je kroz zemlju prodefilovalo više od deset miliona stranih radnika. Mnogi od njih su se, s prvim zaradama i stečenim imetkom, vraćali u svoje zemlje.

POSLEDICE „NAFTNOG ŠOKA“
To „krstarenje“ usporavali su sve više poslodavci. Bilo im je nepraktično i skupo da uvek iznova obučavaju pridošlice, a definitivno i resko ga je presekao prvi „naftni šok“ 1973, koji je i u Zapadnoj Nemačkoj izazvao dramatičnu privrednu krizu i recesiju.
Nemačko tržište radne snage, s blizu tri miliona gastarbajtera u tom času, bilo je sito. S talasom otpuštanja, i iznenadnim nevoljama, počela su prva varničenja i (kseno)fobije: domaći radnici su bili uvereni da im stranci uzimaju hleb i radna mesta.
Savezna vlada je, iz ekonomskih, a činilo se više političkih razloga,  stopirala priliv nove radne snage, verujući da će tako smanjiti broj stranaca.
Desilo se obrnuto. Iz straha da više neće moći da se vrate, gastarbajteri nisu, bez velike nevolje, napuštali Nemačku. Počeli su, uz to, da dovlače svoje familije. Tako je, uprkos zatvaranju granica pred novom radnom snagom, broj stranaca osetno rastao.
U drugoj fazi se baratalo s merama čiji cilj je bio da se „konsoliduje situacija“. S jedne strane podstican je odlazak gastarbajtera „finansijskim premijama“, snižavana starosna granica za članove porodica (decu) kojima je bio odobren dolazak u zemlju i, s druge strane, krenula su prva razmišljanja o integraciji u nemačko društvo, onih koji nisu više mislili na povratak u domovinu.
Prvi pokušaji da se gastarbajteri s dužim boravkom, posebno druga generacija (ovde rođenih) stranaca, kvalifikuju kao doseljenici, s jačim naglaskom na integraciju (i eventualnu, iako problematičnu, asimilaciju) učinjen je 1979. godine. Tada je uvedena, u okviru Ministarstva rada, funkcija vladinog poverenika za strance. Njen prvi „vlasnik“, bivši šef pokrajinske vlade Severne Rajne Vestfalije Hajnc Kin, sročio je poseban paket mera, poznat kao „Kinov memorandum“.
„Premije za povratak“ praktično nisu imale efekta. Umesto da se smanjuje, broj stranaca se naglo povećavao. Iz više razloga. Ekonomske i političke krize globalnih razmera pokrenule su masovni talas seoba prema „zemljama blagostanja“. Reke nevoljnika iz Azije, Afrike i sa posebno trusnog balkanskog tla, koje su se zaputile prema Nemačkoj, kad već drukčije nije išlo, zbog već spomenutog zatvaranja granica za novu radnu snagu, pokušavale su da iskoriste široko postavljeno pravo na politički azil.

EKSPLOZIVNI GNEV
Iako bi na kraju zanemarljiv procenat zaista stekao to pravo, stotine hiljada azilanata je, zahvaljujući komplikovanom birokratskom postupku i razuđenom federalnom sistemu (kad to pravo ne bi ostvarili u jednoj pokrajini, pokušavali su, do uvođenja centralnog registra i evidencije, u drugoj) produžavalo boravak u zemlji. Bez prava na rad, ali uz izdašne socijalne naknade, što je izazivalo nesputani gnev domaćeg življa.
A kad su, posle uklanjanja „gvozdene zavese“ , u Nemačku stigle iz istočnoevropskih zemalja, najviše s teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, desetine hiljada doseljenika (makar dalekog) nemačkog porekla, temperatura je počela da se usijava i da eksplozivno raste ksenofobija.
Populisti i nacionalisti su se javljali za reč. Povici „stranci napolje“ bivali sve grlatiji, praćeni nasiljem, paljevinama i pogromima. Na toj „podlozi“, ekstremne desničarske stranke, uključujući i neonaciste, počele su na prepad da osvajaju mesta u lokalnim skupštinama, pa i u jednom broju pokrajinskih parlamenata.  Iz inostranstva su sve zabrinutije počeli da gledaju na Nemačku.
Zahvaljujući najviše dodatnom angažovanju etabliranih političkih stranaka, i levičara i konzervativaca, taj trend je presečen ali vatra nije prestala da tinja. Provokativna i šokantna knjiga Tila Saracina suočila je Nemce s teškim posledicama promašene politike prema strancima – njih je u ovom času nešto više od sedam miliona (najveću grupaciju, oko tri miliona, čine Turci, a srpskih državljana prema podacima iz 2008. je blizu pola miliona), dok se broj onih s nemačkim pasošem, a migrantskim korenima približava cifri od dvadeset miliona – i urgentnom, gotovo dramatičnom političkom potrebom novog definisanja integracione politike, pošto su „naklapanja o multi – kulti društvu“, koje sadašnja vlast pripisuje njenim političkim protivnicima iz vremena crveno (socijaldemokrate) – zelene koalicije, definitivno propala.

VATRA KOJA TINJA
U licitiranju s onim što bi ta nova politika trebalo da sadrži, već se barata s nekim (osporavanim) Saracinovim tezama, poput one da je Nemačkoj, kad je reč o strancima, potrebna „klasa (kvalitet) a ne masa“, pa jedan broj uglednih (konzervativnih) političara traži da se budući došljaci, uz dobro obrazovanje i stručne kvalifikacije, obavezno podvrgnu i testu inteligencije!
Jedini, za sada, opipljiv primer ostvarene integracije, demonstrirala je, inače, nacionalna fudbalska reprezentacija: među dvadeset tri igrača na minulom svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, pod nemačkom zastavom borilo se njih jedanaest  s migrantskim korenima…
Problem sa strancima postao je, najednom, opasno „bure baruta“ u velikom broju zapadnoevropskih zemalja. Dodatnu dramatizaciju ovog problema doneli su (nezaustavljivi) Romi, koji su već izazvali veliki politički i gotovo raskol u Evropskoj uniji. I, u tom kontekstu, paničan strah političke elite u Nemačkoj od jačanja ekstremne desnice.
Opomene da bi to i ovde moglo da se dogodi, stižu iz susednih zemalja. Iz Belgije, Holandije i, najnoviji slučaj, Švedske: na nedavnim izborima, u parlament je „umarširala“ ekstremistička stranka Švedskih demokrata (dobili su 5, 7 odsto glasova) pod parolom da je „islam najveća pretnja za zemlju posle Drugog svetskog rata“.
U strahu da bi vrag mogao da odnese šalu, kancelarka Angela Merkel pokušava da pomiri krajnosti. S jedne strane, najavljuje oštriji kurs u imigracionoj politici, da bi stišala naraslo nezadovoljstvo građana, koje je pokazao „slučaj Saracin“ (stranci koji ovde žive moraju prihvatiti određene obaveze), demonstrativno hvali, i prima, danskog karikaturistu koji je svojim karikaturama o proroku Muhamedu izazvao gnev u muslimanskom svetu, a, s druge strane, upozorava svoje zemljake: moraćete da se naviknete na novi pejzaž svojih gradova s pokojim – minaretom!