DUŠAN STANOJEVIĆ NATO uranijum u utrobama majki sa Kosmeta

Razgovarala Nataša Jovanović

Da li je Kosovo druga Hirošima, zašto se ćuti o epidemiji karcinoma, da li je izveštaj lekara iz naše Južne pokrajine zvanična potvrda da je NATO izvršio biološki genocid nad srpskim narodom – otkriva u razgovoru za „Pečat“ direktor GAK „Narodni front“ i vodeći ginekolog hirurg kod nas i u svetu

„Zločin na Kosmetu, koji su izazvali NATO projektili ‘obogaćeni’ osiromašenim uranijumom, prevazilazi sve dosadašnje svetske tragedije, a posledice sa kojima će morati da živi 60 narednih generacija ne mogu se ni zamisliti“, kaže u razgovoru za „Pečat“ vodeći hirurg ginekolog prof dr Dušan Stanojević

U poslednjih 10 godina javnost u Srbiji  je u više navrata, pokušavala da otvori temu epidemije raka kao posledice NATO bombardovanja. Na žalost, sve je ostajalo na nivou pokušaja. Onda ste vi izašli u javnost i rekli da je Kosovo srpska Hirošima. Čime potaknuti ste prekinuli ovo desetogodišnje ćutanje?
Kao predsednik ginekološke sekcije 24. septembra obreo sam se, sa još 50 kolega iz Beograda, na sastanku u Kosovskoj Mitrovici, u Zvečanu. I kako, već po običaju, ljudima u čijim gradovima se održavaju ovakvi skupovi prepuštamo da iznesu  probleme koje ih muče, opet u svetlu najmodernijih tendencija nauke, čuo sam frapantne podatke o posledicama delovanja osiromašenog uranijuma. Lekari sa Kosova, uglavnom Srbi, odabrali su temu „Prisustvo radioaktivnog uranijuma na Kosovu“ i njoj posvetili četiri-pet predavanja. Prema njihovom kazivanju na celoj teritoriji Kosova, pala je negde oko 21 tona osiromašenog uranijuma. Dakle, to nije 21 tona nekakvih bombi sa eksplozivom, već je reč o 21 toni radioaktivnog uranijuma. Ovaj podatak je uzet iz NATO arhiva iz Brisela. Celo Kosovo je pokriveno osiromašenim uranijumom kojim su zatrovani zemlja, voda i vazduh. Čuli smo konstataciju lekara da je među decom i među nekim odraslim osobama registrovano prisustvo tumora na kostima, uvećano za 107 odsto u odnosu na period od pre 1999. godine.  Danas na Kosmetu svako ima u porodici po nekoliko članova obolelih od raka, a na jednom sastanku kojem sam prisustvovao, sedelo je 50 odsto ljudi obolelih od ove opake bolesti. Sve me je to nateralo da u ime svog dvomesečnog unuka i svih novorođenčadi u Srbiji, iznesem u javnost ovu dugo skrivani činjenicu da je srpski narod na Kosmetu ušao u pravu epidemiju karcinoma.

Istraživanje koje je sproveo tim lekara sa Kosmeta, potvrđuje još neke pretpostavke stručnjaka o dalekosežnim posledicama delovanja osiromašenog uranijuma. Možete li nam reći do kakvih su još otkrića došle vaše kolege?
Ideja i cilj ovih lekara je bio da ispituju, pošto su svi ginekolozi, prisustvo uranijuma u plodovoj vodi i u pupčanoj krvi, što im je bilo dostupno. Oni su za te potrebe angažovali jednu genetsku laboratoriju iz Subotice i tako otkrili, u pojedinim slučajevima, prisustvo radioaktivnog osiromašenog uranijuma u plodovoj vodi i u krvi pupčanika. Tom sastanku prisustvovala je doktorka genetičarka, koja me je pitala kakvog to ima uticaja na plod, kakve su posledice prisustva osiromašenog uranijuma u samom plodu i plodovoj vodi. Nisam znao šta da odgovorim. Jedino u šta sam siguran jeste da posledice mogu biti stravične, ali njihove razmere, mislim, niko živi ne može da predvidi. Druga stvar, koja je sa stanovišta ginekologije mnogo značajnija, jeste ta da je zabeležena česta pojava takozvane molahidatoze ili grozdaste mole. To je oboljenje tog tkiva, od koga će se kasnije stvoriti embrioni posteljica.
U ćelijama te grozdaste mole se najčešće javlja genetska malformacija. To je oboljenje koje se pojavljuje na početku trudnoće gde je plod uništen, a celokupna masa zajedno sa posteljicom razvija se kao jedan tumor, koji najviše podseća na grožđe. Sastoji se od sitnih vodenih cista i raste u beskonačnost. A kakve će se tek mutacije i malformacije javljati, tek ćemo videti. U normalnim ćelijama postoji 46 hromozoma, a u ćelijama grozdaste mole njihov broj je dva ili četiri puta veći. To je već genetska anomalija, koja se pojavila posle bombardovanja. U normalnim okolnostima jedna grozdasta mola se javlja u tri hiljade trudnoća, a u ovim, posle bombardovanja, prisustvo grozdaste mole je mnogo češće u odnosu na raniji period. I izražava se u procentima. Alarmantan je i broj uginuća ploda u ranoj trudnoći, pojava tumora kostiju kod male dece…
Pazite, taj rezultat su prikazali lekari, koji rade na Kosovu, kao i profesori Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Oni su poredili pojavu grozdaste mole pre bombardovanja 1999. godine, sa njenom pojavom posle NATO bombardovanja. Takođe, i pojavu tumora kostiju pre i posle bombardovanja. Uočeno je da su te pojave učestale i onda su lekari krenuli da prebrojavaju koliko je to češća pojava. Sve o čemu vam govorim potkrepljeno je  statističkim rezultatima.

Da li ono što nas očekuje možemo nazvati tihim atomskim ratom?
Lično smatram da od Hirošime pa do Kosova, takav jedan ratni zločin nije zabeležen. Ovo jeste tihi atomski rat, čije posledice ćemo sagledati za 600 godina. Ono što je vrlo bitno jeste da smo na tom predavanju čuli da je zagađeno zemljište na Kosovu, kao i voda i vazduh, i da se osiromašeni uranijum već nalazi u lancu ishrane. Ako se nalazi u lancu ishrane od toga nema odbrane.

Dakle mi ne govorimo samo o biološkom genocidu, već i ekocidu?
Da biste izbrisali jedan narod morate mu prvo planski zatrovati životnu sredinu, a nalogodavcima ovog bombardovanja radioaktivnim uranijumom je upravo to pošlo za rukom. Osiromašeni uranijum iz zemlje ulazi u biljke, od kojih su neke hranljive. U svakom slučaju, stoka jede te biljke, a mi smo u direktnom kontaktu sa tom stokom, koju koristimo u ishrani. Pošto je tamo kompletno uništena životna sredina, radioaktivni uranijum sada se našao u kompletnom lancu ljudske ishrane. A čim je ušao u lanac ishrane, automatski je ugrozio sva živa bića na Kosmetu.

Privremene političke granice ne mogu da ospore činjenicu da je Ibar reka koja povezuje Srbiju sa pokrajinom. Da li se i centralna Srbija nalazi na udaru epidemije raka o kojoj govorite?
Što se tiče granica na Balkanu, ja sam veliki grkofil i moj omiljeni pisac u Grčkoj je Nikos Kazanzakis. Svojevremeno je preko nekog svog prijatelja Zorbasa, koji je oženjen Crnogorkom, poručio da su granice na Balkanu kao harmonika. Stalno se skupljaju i šire. Dakle, ništa se nije pokrenulo u zadnjih hiljadu godina na Balkanu. Granice se pomeraju levo ili desno, ali to nema nikakve veze sa narodom. Narod ide i levo i desno od granice. Što se tiče uranijuma sa Kosova, on preko Ibra dolazi i u ostatak Srbije. On rekom može da dođe i do Velike Morave i do Dunava, ali će se i tamo negde staložiti, što znači da neće imati takvu snagu da ponovi kataklizmu sa Kosmeta, na kojem je ostalo zagađeno i zemljište. Voda to može da spere i odnese, ali zagađeno zemljište jeste veliki problem.

Činjenica je da su projektili NATO alijanse padali i na Frušku Goru i na Pančevo, da polusrušene zgrade u centru Beograda pršte od radijacije. Da li bi i to moglo biti tema nekog budućeg skupa lekara?
Slični slučajevi zagađenja  registrovani su i u Pančevu, ali tamo nije problem samo sa radioaktivnim otpadom koliko i sa nekim drugim hemijskim materijama. Ono što se sada nameće kao obaveza jeste organizovanje stručnog sastanka, i ja sam već u pregovorima po pitanju regionalne saradnje na tu temu, sa kolegama iz Makedonije. Plan je da u Ohridu održimo jedan regionalni sastanak na koji bi bili pozvani lekari, i Srbi i Albanci sa Kosova, kao i lekari iz Albanije i Makedonije,  i sa drugih područja Srbije. To bi bila prilika da vidimo šta nas je sve zajedno zadesilo. Veza između osiromašenog uranijuma i karcinoma u Srbiji je još uvek neartikulisana i nije uzela nekog velikog maha. Ali ono što se nameće kao potreba, jeste stvaranje jedne genetske laboratorije u kojoj bi mogli da se otkriju slučajevi malformisanih plodova, genetskih malformacija i oštećenja ploda.

Da li ćete konsultovati i italijanske lekare, budući da je gotovo ceo kontigent njihovih vojnika, koji su boravili na Kosmetu, o čemu je bilo spora u svetskoj javnosti, oboleo od posledica zračenja osiromašenim uranijumom?
Bombe sa osiromašenim uranijumom padale su tamo gde će kasnije biti raspoređeni Italijani, koji su i prvi oboleli od raka i prvi obelodanili tu istinu. Bilo bi korisno čuti i saznanja njihovih lekara.

Na vratima klinike u Bariju stoji napisano: Zdravstvena kontrola italijanskih građana, koji su radili na teritoriji BiH i Kosmeta, upućuje da bi cela Srbija trebalo da se podvrgne testiranju.
Rekao sam im da ću se oglasiti u medijima, i da ću svetu kazati sve o tome. Ali znate kako, naš narod je poprilično anatemisan i nama se ne veruje šta god da kažemo. Ja sam to iskusio na svojoj koži idući po svetu. Gde god se negde pojavite kao Srbin, svi vas gledaju sa omalovažavanjem kao da je potrebno da Srbija ponovo u pomoć pozove Arčibalda Rajsa, koji će objaviti svetu šta se ovde događa.

Kako tumačite to što Albanci ćute kada je u pitanju alarmantno povećanje broja obolelih od karcinoma na Kosovu?
Ono što ja kao lekar kliničar znam, jeste to da su kod mene dolazili i Albanci i Albanke oboleli od karcinoma. Kada ne mogu nigde da odu i kada im se sva vrata zatvore, oni dođu kod mene. Ja što mogu operišem, a što ne mogu – ne mogu.
Mi imamo konzilijum za karcinom. Ne znam da li je karcinom u porastu, i o kom broju je tačno reč. Ono što mogu da kažem jeste da se kod nas godišnje leči oko desetak Albanki, koje tvrde da mnogi boluju od raka. Očigledno je vlasti važnija politika od života građana.

Poznato je da su snage KFORA još 1999. godine, davale uputstva svojim vojnicima da izbegavaju kontakt sa predmetima za koje se sumnja da su pogođeni projektilima sa OU. Nije li to bio jasan pokazatelj da se sa lekarskim istraživanjima ne čeka 10 godina?
Ja sada na to pitanje teško mogu da odgovorim.

Ako je Kosovo srpska Hirošima, zašto taj problem nije podignut na državni nivo, zašto nema nacionalne strategije?
To nije pitanje za mene. Ja sam vam samo preneo ono što je bilo do nas, i što su ginekolozi konstatovali, a moja je dužnost da obavestim celu javnost u Srbiji i u svetu. Javno mnjenje se poprilično ustalasalo. To vidim i prema pozivima koje sam dobijao. Sa druge strane, stekao sam utisak da su lekari na Kosovu prepušteni sami sebi. Naravno da bi država trebalo da omogući ljudima da se ispita o čemu se radi, a ne da lekari sa Kosova budu inicijatori istraživanja i da vape za pomoć. Oni su ljudi kliničari, koji kažu da to postoji u tom i tom broju. Ohrabruje odobreni projekat SANU, da lekari na Kosmetu nastave sa istraživanjima i ispitivanja posledica bombardovanja. I o tim nalazima biće obaveštena i Svetska zdravstvena organizacija, koja je očigledno pod pritiskom. Bilo je predloga da se obaveste i američke nevladine organizacije, istaknuti intelektualci.

Kakvu povratnu informaciju očekujete od SZO koja je 2001. godine objavila izveštaj, gde stoji da u „zonama u kojima je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom nije neophodno testirati ljude“?
Američki urolog Ričard Santući iz Detroita, koji je boravio kod nas pre dve-tri godine kao gost klinike, pozvao me je da zajedno odemo u Mozambik gde su išle američke misije da pomažu ljudima. Svetska zdravstvena organizacija ume da radi kada hoće. Međutim, kod Kosova je očito reč o političkoj stvari. Neko ko vodi SZO treba da uputi bilo kakav signal da se ispita teren Srbije, to jest Kosova, i da tek onda kaže ima li ili nema razloga za bojazan, i da li narod može ili ne može normalno da živi. Ako imate podatak da je bačeno toliko tona osiromašenog uranijuma, neozbiljno je saopštiti da ne treba ispitivati teren Kosova. Onda je tu reč o nekoj drugoj pozadini. U tom smislu SZO je pala na ispitu.

Čini se da kada je reč o istini koju Srbi šalju u svet, SZO nije jedina koja pada na ispitu časti?
Mi smo toliko u svetskim medijima ocrnjeni, degradirani i omalovažavani da kada se pojavimo negde i kada kažemo da smo iz Srbije, gledaju nas sa nekim nepoverenjem. Uvek se tu nađu ljudi, pa čak i Srbi, koji će da pljuju po Srbima. Meni to dosta smeta. Smeta mi što nismo svi isti bar sa profesionalnog aspekta i pred SZO. Lično mislim da treba da dignemo glas i saopštimo istinu, i da polako osvajamo medijski prostor, koji se osvaja kao „tiha voda koja breg roni“. Polako, ali sigurno. Ne treba se zaustaviti samo na ovome.

Da li je političko pitanje i ćutanje Beograda pred problemom smrtnosti od NATO radijacije?
Na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali znam da smo okruženi osiromašenim uranijumom. Imam unuka od dva i po meseca, koji treba da živi na ovom Balkanu barem narednih 60 godina. Šta njega čeka ovde? Svet treba da bude upoznat da se na Balkanu nalazi mnogo dece koja i dalje treba da žive, i to na ovom zagađenom prostoru. Pretpostavljam da će se po tom pitanju angažovati i država.

Srbija je u evropskom vrhu kada je reč o raku grlića materice. Da li to možemo dovesti u vezu sa osiromašenim uranijumom?
Ne. Rak grlića materice izaziva humani papiloma virus. Što se tiče raka grlića materice, o njemu se sve zna. On ne nastaje od zračenja i tu je kod nas zatajila preventiva. Moramo nešto da uradimo na njegovom ranom otkrivanju, jer je svuda u svetu maltene iskorenjen. Mi se upinjemo da pokažemo da žene treba da idu na redovne preglede. Imamo dovoljan broj i ginekologa i aparata za pregled. Danas u Beogradu ima 135 žena koje imaju početni karcinom grlića materice, a da toga nisu ni svesne. Zato sve žene moraju da idu na redovne kontrole.

Kako se desilo da pojedini mediji preuzimaju ulogu samog Ministarstva zdravlja i drže građanima moralne lekcije o zdravlju?
Nije to preuzimanje uloge ministarstva. Svi bi trebalo da preuzmu tu ulogu informisanja kako bi se saznalo sve o karcinomu grlića materice, da bi se sprečila pojava pravog raka. Taj karcinom ima svoju evoluciju. On se prvo javi u pretkliničkoj formi, a do pojave kliničke forme, to jest pravog raka, potrebno je da prođe deset godina. U tih deset godina ako svaka žena samo jednom godišnje ode kod ginekologa, eventualni karcinom grlića biće otkriven u pretkliničkoj formi, a tada je izlečenje stopostotno.

Profesor ste na Medicinskom fakultetu u Beogradu, direktor GAK „Narodni front“, vodeći ginekolog hirurg kod nas i u svetu. Da li sam izostavila neku funkciju?
Da, pored svega pobrojanog, ja sam i predsednik Ginekološke sekcije. Do sada su to uglavnom bili najznačajniji ginekolozi, od oslobođenja pa do danas. Za mene je to izuzetna čast. Mnogo je veća čast biti predsednik te sekcije nego direktor jedne ovakve zdravstvene ustanove. Zato što su predsednici sekcija do sada bili i direktori zdravstvenih ustanova, Vojin Šulović, profesor Dragomir Mladenović, Atanasije Tasa Marković, Radmilo Jovanović, Siniša Tasovac… I kada je meni zapala ta čast, malo sam se osećao nelagodno.