DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ Ko zaista ruši Srbiju

Piše Dragomir Anđelković

Ko su pravi huligani? Da li su to oni koji bace po koju kamenicu ili političari koji bagatelišu nacionalne interese? Događanja u vezi sa održavanjem „gej parade“, prilika su da počnemo istrajno da se odupiremo razaranju naše države

Seneka je govorio: „Kome se isplati zločin, on ga je i počinio“. Na osnovu decenijskog iskustva, do takvog zaključka došao je poznati rimski sudija, Lucije Kasije. Kada nije bilo odmah jasno ko je počinilac zločina, on je polazio od pitanja: „Ko ima korist?“. Odmotavajući klupko istrage od te tačke, po pravilu, nalazio bi glavnog krivca. Pa da vidimo, ko je mislio da će imati korist od sukoba koji su se u nedelju odvijali na ulicama Beograda?

PREUSMERAVANJE PAŽNJE
Dok se od strane policijskih snaga, pod kontrolom Prištine (južno od Ibra) i KFOR-a (severno Kosovo), pojačava teror nad Srbima, Beograd je angažovao gro svoje policije da, navodno, obezbeđuje održavanje „gej parade“. Srbija više neće, kako nedavno reče naš predsednik, silom rešavati sporna pitanja (što znači da se, po njemu, neće ni braniti ako, na primer, Hrvatska pokuša da nam uzme Zemun). Međutim, stiče se utisak, vlast je bila spremna da opere beogradske ulice srpskom krvlju kako bi, naizgled, zadovoljila hir homoseksualnih aktivista.
Stvari su ipak komplikovanije. Vlada Srbije, pošto je kapitulirala u vezi sa rezolucijom, te tako suštinski digla ruke od odbrane KiM, sprema se da sa Prištinom započne pregovore koji treba da dovedu do pune normalizacije odnosa (tj. faktičkog priznanja nezavisnosti Kosova). Uz to – dovoljno je pratiti list „Odbrana“ da bi se takv zaključak izveo – očito se odlučila i za ubrzavanje evroatlantskih integrativnih tokova. U skladu sa narodnom izrekom: „Kud june tu i uže“, kada je već stvari prelomila po pitanju Kosova, spremna je da uradi bilo šta drugo što bi joj, pre nego što država bankrotira, pomoglo da se dokopa famoznih evropskih fondova. No, većina građana se opire ulasku u NATO i prihvatanju državnosti Kosova, kao što je i protiv paradnog manifestovanja homoseksualizma po „evropskim standardima“.
Zato je režimu želeo buru oko „gej parade“. Usredsređivanjem interesovanja javnosti na pitanje njenog održavanja i time isprovocirano nasilje, pažnja Srba se preusmerava sa onoga što se već dešava na Kosovu (dok Beograd ćuti), ali i onoga što se u vezi sa tom našom pokrajinom sprema. U kontekstu toga, Tadiću je draže da se protesna energija ispuca u vezi sa održavanjem „parade“, a ne povodom posete Hilari Klinton, osobe koja nas asocira na smrt. Drugo, da bi obavili sve što se od njih očekuje, srpski satrapi moraju da zastraše narod i eliminišu centre otpora. Zato je policija brutalno tukla dečake od 15-16 godina, a Šutanovac iskoristio priliku da generalno optuži patriotske organizacije. Suštinski smo imali reprizu zbivanja iz jula 2008. godine.

DVOGODIŠNJICA ZLOČINA
Tek što je formirana sadašnja vlada, usledilo je hapšenje Radovana Karadžića. Tada, još jedinstveni radikali predstavljali su veliku opasnost za režim. Da im ne bi dopustila da pokrenu ulične proteste, ili čak da bi ubrzala (u nekoj ambasadi) dogovorene centrifugalne procese unutar te stranke, novopečena vlast je odlučila da metodama državnog terora spreči prerastanje protesnog mitinga, zbog hapšenja Karadžića, u šetnju beogradskim ulicama. Svedok sam da je policija bez ikakvog povoda napala okupljene građane. Sukob sa grupicom huligana iskoristila je kao povod za obračun sa mirnim demonstrantima. Moguće je da su u pitanju bili i policijski provokatori. Kako je govorio Sergej Zubatov – pukovnik državne bezbednosti carske Rusije, zadužen za sabotiranje opozicije – „Grupica dobro obučenih provokatora može da obesmisli i najveličanstveniji opozicioni skup“.
Moguće je da se i ovaj put sve odvijalo, u potpunosti, u skladu sa scenarijom iz 2008. godine. Policija je svojim ljudima, sa druge strane, dala mig da započnu sukobe, kako bi imala povod da na golobradim mladićima demonstrira strogoću. A većinu njih nije bilo teško zapaliti. U zemlji u kojoj, iz godine u godinu, industrijska proizvodnja pada, a socijalne razlike i siromaštvo rastu, i uz to vlast bagateliše nacionalne i državne interese, normalno je što je nezadovoljstvo građana veliko. Prirodno je da su kivni i što vlada troši velika sredstva za organizovanje „gej parade“, a skoro 100 hiljada žena ima potrebu za veštačkom oplodnjom  (pri tom svake godine umire oko 30 hiljada ljudi više nego što se rodi), dok država godišnje finansira samo hiljadu pokušaja veštačke oplodnje.
U okolnostima kada je zemlja na mek način okupirana, te su veliki mediji pod kontrolom režima i njegovih stranih gospodara, a zakonska regulativa koja se odnosi na sferu informisanja restriktivna, skoro kao u otvoreno autokratskim sistemima, neizbežan je rast neartikulisanog besa velikog dela građana gurnutih na margine. Nemogućnost da se drugačije mišljenje od zvaničnog javno izrazi na odgovarajući način i, s druge strane, nametljiva evroatlantska propaganda, priziva nasilje. Frustrirani ljudi, a pogotovo omladina, u očaju, ne uviđajući drugi način da se i njihov glas čuje, širom sveta pribegavaju agresivnim vidovima protesta. Za to je kriva vlast koja ih, lošom politikom i zatvaranjem legalnih kanala za protivljenje zvaničnoj politici, dovodi u situaciju da tako reaguju.
Tako stvari stoje i onda kada režim namerno ne izaziva sukobe. Međutim, kada se radi o nedeljnim događanjima, vlast je, na ovaj ili onaj način, očito htela da ih isprovocira. Inače, zar bi na tako brutalan način ugrožavala verska prava većinskog stanovništva Srbije? Oko Vaznesenjske crkve, nedaleko od mesta gde su se okupljali učesnici „gej parade“, postavljen je obruč. Policajci su sprečili narod da prisustvuje liturgiji. Da je cilj MUP-a bio da predupredi moguće incidente, dovoljno je bilo blokirati ulaz iz ulice Kneza Miloša, i postaviti kordon na uglu te ulice i ulice Admirala Geparta, a omogućiti vernicima da sa te strane uđu u Hram. No, operacija je izvedena tako da građani budu revoltirani, odnosno da vest o gaženju verskih sloboda prostruji gradom. Da li je to učinjeno da bi na beogradskim ulicama vladao mir i red? I ko su onda huligani koji ruše našu zemlju?

PRAVI HULIGANI
Huliganstvo je grubo narušavanje poretka, koje ima i rušilačku dimenziju. Nije jasno poreklo izraza huligan, ali u svakom slučaju to je bilo ime nekog izrazito destruktivnog pojedinca ili grupe. Po jednoj teoriji, huligani svoj naziv duguju Patriku Huliganu, irskom nasilniku iz 19. veka. Po drugoj, čitavoj irskoj porodici istog prezimena, poznatoj po divljem stilu života. Postoji i verzija da koreni danas internacionalne reči sežu do naziva jedne londonske bande. Kako god bilo, najveći huligani su oni koji dubinski razaraju Srbiju.
Šta je gori vid huliganstva od državne i socijalne destrukcije? A izlišno bi bilo da ponavljam ono što svi znamo, tj. ko je kriv što naš narod tone u ekonomsko beznađe, a njegovoj zemlji preti gubitak dela teritorije i federalizacija onoga što posle toga ostane. Elementi države su vlast, teritorija i stanovništvo. I pri tome, vlast je najmanje bitan faktor, čija svrha je da bude u funkciji druga dva. No, Tadić nam nadmeno poručuje: „Napad na policiju je napad na Srbiju“.
Navijači koji se koškaju sa policijom, što svakako jeste za osudu, ipak ne potkopavaju Srbiju. To radi vlast koja narušava njen teritorijalni integritet. Čak i ozbiljan, kriminalni napad na policiju, tek je u simboličkom smislu atak na državu, dok ono što režim čini predstavlja to na konkretan način. A momci koji su se protivili održavanju gej parade nisu nikoga ubili. Koliko znam, oni su izvukli deblji kraj. Najteže povređene osobe tokom nedeljnih nemira nisu iz redova policije. Kada smo već kod odgovornosti za ugrožavanje ljudskih života i imovine, ne sećam se da je iko osuđen zbog policijskog ubistva (sadističkog prebijanja), na spomenutom mitingu 2008. godine, Ranka Panića?
Niko iz vlasti nije snosio odgovornost ( brzo je ceo događaj i zaboravljen) zbog tadašnje nezakonite akcije MUP-a. Verovatno, niko ni sada neće odgovarati zbog premlaćivanja bespomoćnih mladića od strane buljuka policajaca (čak i da su krivi, pošto su pacifikovani, nezakonito je njihovo prebijanje). Uzgred, o tome kakvo je naše društvo, upečatljivo svedoči postupanje kamermana proameričke radio-televizije B 92. Čim je primetio da u Bulevaru oslobođenja policija premlaćuje dečka, munjevito je preusmerio kameru u drugom pravcu. Do 5. oktobra, delatnici te medijske kuće preuveličavali su skoro svaki akt policijskog nasilja, a sada previđaju brutalnost „snaga reda“. To je i prirodno! Evroatlantskim centrima moći nisu važna ljuska prava, već ih samo zloupotrebljavaju radi svojih političkih ciljeva. Naravno, nisu im bitni ni homoseksualci, već su agresivni gej aktivisti samo sredstvo u funkciji razaranja tradicionalnih vrednosti i društvenih spona.

GLAVE GORE
Ako dopustimo „našim“ kvislinzima da okončaju proces okupacije Srbije, i onda kada se svet dovoljno promeni da možemo da počnemo da se aktivnije borimo za naša nacionalna i socijalna prava, nećemo to moći. Pošto meka okupacija Srbije, našim uvođenjem u NATO, postane klasična, našim ljudskim pravima će još intenzivnije da se bave stručnjaci američke ozloglašene institucije zvane CIA, koji su sada povećali svoje  prisustvo u Beogradu, kako bi asistirali našim službama u vezi sa dolaskom Hilari Klinton (a možda i da pomognu oko obračuna sa patriotskim organizacijama). I zato, ne smemo mirno da gledamo pokušaj drakonskog razračunavanja sa momcima koji su izražavali svoje nezadovoljstvo na ulicama Beograda. Uostalom, šta je to spram onoga što se dešavalo 5. oktobra, čija desetogodišnjica je bila pre neki dan? Tada su oni koji su razbili desetine kioska, opljačkali mnoštvo radnji i demolirali stotine automobila, tretirani kao nacionalni heroji.
Recept za otpor imamo. Dok je nekoliko stotina gej aktivista, uz podršku hiljada policajaca, u nedelju prodefilovalo ulicama Beograda, preko deset hiljada ljudi, i pored medijske blokade koja je sprečila da informacija dopre do većine zainteresovanih, u subotu je, mirno i dostojanstveno, prošetalo ulicama prestonice. U organizaciji udruženja Srpski sabor „Dveri“, građani su se okupili ispred Filozofskog fakulteta, da podrže tradicionalne porodične vrednosti i zahtevaju zabranu „gej parade“. Naravno, i da izraze protest zbog nacionalno-štetnog (suštinski huliganskog) delovanja vlasti. Stav okupljenog naroda odražavala je parola: „Kakva vlada takva i parada“.
Nadam se da je to početak mnogo aktivnijeg, i to legitimno-vaninstitucionalnog, antirežimskog delovanja. U njega bi energično morale da se uključe, odnosno da učine da poprimi sistematski karakter, patriotske stranke. Dužne su to da urade, a to je i u njihovom interesu. Ako vlastodršcima – koji na slobodu, valjda da bi odobrovoljili Hilari Klinton, puštaju osvedočene ubice Srba, kakav je  Jurišić – dozvolimo da iskoriste priliku za brutalno razračunavanje sa srpskom omladinom, koja je u nedelju izašla na ulice, mrak će potrajati. A šta je koja bačena kamenica na sedište DS-a ili SPS-a – simbole ozloglašenog režima – naspram rasprodaje nacionalnih interesa? Policijska haranga na one koji su uradili prvo, treba da bude povod za aktivno insistiranje na odgovornosti počinilaca drugog.

9 коментара

  1. Тако је. Србију руши власт. Њена је највећа кривиаца. Али да би се ствари поправиле није довољно зауставити рушитељан. Треба и изградити порушено. Ту је проблем. Ко ће то да уради? Власт је слаба и лоша, али опозиција је очајна. Зато власт и опстаје. Да има достојног противника давно би пала.

  2. Тачно тако ГЛАВУ ГОРЕ народе, немамо разлога да се ми плашимо, који смо своји на своме, упркос вршљању страних обавештајно-јајрских страних служби.Одбрана Отаџбине је увек била светиња у Сербском народу!

    Само злочинац може да пусти злочинца на слободу,и то још као поклон жени ратног злочинца!!!Силом не може да се брани квислишка власт која тајно, корак по корак покушава да отуђује део п део суверене територије Србије.
    Извели су онолику силу на улице као по Кригеровом наређњу; ” да треба утерати страх у кости колебљивцима”, мисле да заплаше народ, младост Србије која је са правом бунтовна! Сада је на програму “Повратак отписаних”.

  3. Са дешавањима на улицама Београда и стадиону Ђенове, ХУЛИГАНИ руше државу и оно што су политичари (власт) за протекле две године постигли. У име подршке влади на челу са цењеним председником (поготово цењен од ЕУ и САД-а), неопходно би било организовати свеопшти митиг за подршку председнику у историјским преговорима са суседима.
    Као захвалност истом, МОРАЈУ (АЛИ МОРАЈУ) се истаћи залагања за испоруку г.Радована Караџића Хагу, клањања Хрватима и муслиманима, неизлазак у Јасеновац и Братунац, за резолуцију о Сребреници, отцепљење Војводине, за подршку Рашким сепаратистима и за многа друга дела а која нас воде у ЕУ. Изгреди у Београду и Италији, очито ће отежати прикључење унији, па је оправдано отступање у председниковој прогнози, да ће се Србија прикњучити 2015-те под условом да он и они и даље остану диктатори.
    Митинг ОВАКВЕ подршке, био би УСПЕШАН САМО ако би се укључили СВИ који су против насиља које се над њима проводи.

  4. Непријатељ и хулигани

    Зашто толико младих верује да им учење неће донети ништа доброга? Зашто је наша младост “подложна” манипулисању? Шта млади желе, који је њихов систем вредности и у шта они верују?
    Логика младости, која су се у недељу сукобила са полицијом је, а и већинска Србија сигурно тако размишља,”хомосексуализам-да, али не на јавној сцени”.
    Али, постоји још једна њихова логика која се не сме више шутати под тепих. Размишљају отприлике овако: “Моја држава се увлачи Европи и због тога има преча посла. Моја влада рекламира и подржава нешто што је болесно, намеће нам оно чега се ми стидимо. Моја полиција не мисли на народ! Народ их плаћа само зато, да би они штитили њих и пендречили нас-ако им се успротивимо. Зато ни та држава, ни та власт а са њима и полиција, нису више наши. Они су прешли у туђе руке и са њима диригује неко, ко је нама доделио улогу робова и бедних послушника. Што је најцрње од свега, они то нама представљају као друштвени узор, којем ми морамо да се повинујемо. Ми за њих нисмо њихова омладина и њихова будућност. Они имају нека своја посла, а у свему томе, ми смо им задња рупа на свирали.”
    Њихови очеви и старија браћа, такође су пре десет година ратовали на улицама Београда. Борили су се за слободу, а та њихова слобода се претворила у све оно што оличава ову данашњу власт. Млади су убеђени да негују храброст, поштење и правду. Уверени су у исправност својих ставова, нису присталице компромиса и верују само својим истомишљеницима. Убеђени су да се боре против “непријатеља” и одлучни су у намери да му се супроставе и изборе за своје “идеале слободе”.
    У штампи се могла прочитати изјава једног искусног полицајца, да толику количину мржње у очима тако младих људи, никад у свом животу није видео. Каже, да су били без страха и да нису превише бринули за могуће последице.
    Да ли једна оваква изјава треба да попали неке давно погашене сијалице? Да ли ово треба да буде знак за узбуну? Да ли ово треба да буде велики посао за државу и да ли је она спремна, да се на адекватан начин суочи са овим проблемом?
    Немам двојбе, да се у решење овог проблема мора укључити комплетно друштво, од породице до свих државних институција, којима су моралне вредности прописана обавеза.
    Каква је власт, која нас је тренутно зајахала, не треба посебно да се објашњава. Они су сами себи највећа брига и тешко да виде шта се дешава ван круга сопственог интереса. Својом безумном и саможивом политиком руинирали су све виталне државне институције(осим полиције), територију истурили на берзу, распродали безмало сва општедруштвена добра, уништили привреду, народ довели на просјачки штап и општом манипулацијом, убили у њему сваку наду у бољу будућност.
    Родитељи су презаузети борбом за голо преживљавање и већ губе битку за одгојем сопствене деце. У понедењак вече, ако се неко задесио у близини Палате правде, могао је да види слику наше убитачне садашњице. Забринути и уплакани родитељи чекају шта ће да се деси са њиховом децом! Сви су похапшени након борбе “хулигана” против “непријатеља”. Родитељи тих “хулигана” су случајно грађани државе Србије, сви мисле да њихова деца нису крива и да је крив Систем. Ружно је и опасно рећи, да су криви “непријатељи”.
    Зато се у данашњој Србији, у којој је потпуно поремећен систем друштвених вредности, ништа осим нереда и не може очекивати. Значи, крив је систем а не наша деца-наши “хулигани”. Сиромашни су, исфрустрирани животом и не виде неког ко ће да им обезбеди перспективу. Зато свој бес, агресију и фрустрацију, окрећу према “непријатељу”. Све изјаве које са највиших нивоа пљуште на све стране, сва репресија коју “непријатељ” примењује према “хулиганима” и правац будуће “борбе” коју “непријатељ” тако језиво и сурово најављује, не пружа нам наду-да постоји и зрнце мудрости у вођењу државе.

  5. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara ” čije su ovce onoga je i livada ” niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.

  6. Поштовани господине Анђелковићу,

    Шта рећи, а да већ није речено, написано, доживљено, претпрљено,… Најбоље да сви кренемо од себе, да се сви погледамо у огледало, и видимо колики је чији допринос нашем свеукупном националном посрнућу,…

    Стога ћу кренути од себе. Као редован учесник готово свих манифестација и протеста родољубивих и државотворних организација, био сам присутан и 09-10-2010-те на платоу испред Филозофског факултета, и учествовао у величанственој шетњи, искрено се надајући да ће се режим коначно дозвати памети, и да после свих свесних или несвесних киксева и капитулација, неће сопственом народу дати још један аутогол,… Међутим, десило се оно што се и могло очекивати – режим је остао нем на искрене молбе већинске Србије. Себи нисам опростио што 10-10-2010-те године нисам био уз све оне храбре људе који су показали режиму да се са чашћу, поносом и интелигенцијом овога народа није играти. Да још има људи који су национално свесни и одговорни, који не верују њиховим лажовизијама са „националним фреквенцијама“, медијским јадним сервисима, првим неспрским телевизијама, њиховим новинама, њиховим тзв. независним новинарима и аналитичарима, слободним уметницима, који се не продају за пар бесплатних акција и бели шенген,… Да ипак постоје вредности које су изнад свих нас, изнад овог „светлог ЕУропског пута“, али које се не могу видети нити промовисати у овом медијском мраку. Међутим, упркос свему овоме, народ је коначно показао да игре и игрице једног антинародног и антидржавног режима више не пролазе,… Све њихове лажи су истеране на чистац, свако њихово разводњавање тема је унапред предвидиво, све карте су коначно на столу,… Народ је видео и да режим више нема никаквих адута у рукама, и да је цар го,…

    Ништа од онога што се дешавало у Београду 10-10-2010-те није случајно, већ је све логична последица континуитета једне пропале политике позера на нашој политичкој сцени,… „Парада поноса“ је била кап која је прелила чашу, директан прст у око народу који је опљачкан, ојађен, преварен, без икакве алтернативе и избора. А на све ово, режим нам се смеје у лице! Ако за један народ стално говоре да је диваљ, насилан, геноцидан, када га сатерају у чошак, и оптуже за сва зла овога света, онда је овакав исход био логичан. Ако режим људе који никада у животу нису узели каменицу у руке а камо ли некога гађали, нешто украли или некога називали погрдним именима, назива хулиганима, вандалима, ултра-мега-клеро-националистима,… батињајући српску младост на београдским улицама, онда је свака даља прича завршена. Ако величанствени скуп „Породична шетња“, прође у миру и без иједног инцидента, на којем је било преко 10,000 слободних грађана Србије, и на којем је учешће узео велики број истински независних интелектуалаца, новинара, аналитичара и политичара, није био довољан режиму да се бар мало запита куда води овај брод којим управљају, онда не знам шта то више треба да се деси па да се испоштује воља већинске Србије,… Режим који се декларише да је демократски, а у ствари делује противно вољи и интересима већине грађана, се не може назвати демократским, већ се једино и исправно може назвати злочиначким,… Због тога би се сходно логици и поступцима западних пријатеља и савезника овдашњег режима, а по аналогији рада хашког трибунала, могло рећи да је овде реч о „заједничком злочиначком подухвату, у циљу спровођења малосрбијанске и антиспрске политике, са несагледивим последицама по будућност српског народа,…“ Режим којем ништа није свето, почев од крупних националних и државних интереса, преко осиромашења, пљачке и пребијања сопственог народа, до коначне финализације окупације државе на чијем је челу, не заслужује да се са њим води било каква расправа,… Сетимо се само јула 2008-ме године и безобзирне интервенције полиције и напада на људе који су се окупили на Тргу Републике, протествујући против хапшења Радована Караџића. Ако један овакав миран скуп, на којем су били присутни углавном старији људи, али и велики број родитеља са децом, режим угуши у крви, са смртним исходом, и пребијањем великог броја обичних грађана, употребљавајући најновије сузавце и пендреке, о чему даље разговарати,… Због тога реакција режима од 10-10-2010-те године, и медијска пропаганда везана за дешавања у Ђенови, није никакво изненађење, већ лако предвидив сценарио,… Ако режим мисли да је народ разумео све онако како су преносили режимски медији, онда тај исти режим врећа интелигенцију обичног човека,… Хушкајући полицију на обичан свет, направљена је грешка у корацима,… Јер та полиција није састављена од припадника неког другог народа, већ од пријатеља, браће, рођака, комшија,… људи који су 10-10-2010-те били на београдским улицама,… Погрејавајући ионако врелу атмосферу у српском друштву, причама о тзв. хулиганима, вандалима, клерофашистима, ултранационалистима,… режим је покушао да пажњу јавности скрене са тема које су итекако битне за будућност нашег друштва и наше државе. Још један пријатељ и савезник режима, Хилари Клинтон, је уз све хвалоспеве на рачун проевропске власти рекла и то да се о статусу тзв. Косова нема шта преговарати, да је потребно што пре сести за преговарачки сто, пријатељи из Холандије никако да преломе и коначно отворе „ЕУропска врата светле будућности“, Телеком је спреман за продају, тзв. Санџак у фази кључања, даља федерализација Србије се наставља убрзаним корацима, лонац социјалних превирања само што није прокључао,… Али, како се бавити овим темама, када ће реакција државе у обрачуну са сопственим народом бити „језива“,…

    Хапшења и прогони слободних и невиних људи ће се наставити, а могуће је да ће један од критеријума за процеусирање бити и то шта се крије у главама сваког појединца понаособ, који није на режимским таласним дужинама,… Тачно је да су многим члановима режима ноге већ увелико у блату, а руке дубоко у меду, и за многе од њих нема повратка назад,… Јер кад се једном пређе магична линија, која се у сваком уређеном друштву квалификује као кривично дело издаје, повратка назад нема,… И онда су сва средства у обрачуну са сопственим народом дозвољена,… А тај исти народ је било на улици, било у међусобним разговорима, показао да многе ствари нису тако црно-беле, да се са неким вредностима није играти, и да алтернативе постоје,… А једна од непобитних чињеница јесте и то да ВЕЛЕИЗДАЈА ИМА АЛТЕРНАТИВУ! И због тога је на свима нама лак и логичан избор, који ће определити даљу судбину свих нас, нашег народа и наше државе:

    „Или си слободан грађанин Србије или си чувар злочиначког режима,…“

    После свега, дошло је време да свако од нас преузме свој део одговорности, јер више ништа неће бити као пре,…

    С поштовањем.

  7. Србија је ојађена и разорена од 5. октобра 2000. до 10. октобра 2010. После тог дана уведена је и у диктатуру. У поређењу са Борисом Тадићем, Слободан Милошевић је прави демократа. Нема сумње, он је био велики државник и патриота који се борио за Србију. Оно што му многи замерају то је на неки начин аутократски стил владања. Ако у томе има неке истине, одна су садашњи владари Србије у поређењу са Милошевићем диктатори равни Стаљину и Хитлеру. Ако они то нису већ су сам обични диктатори онда је Слободан Милошевић либерал и демократа каквог Србија пре и после њега није имала. Иначе, слажем се са аутором текста у сваком погледу. Прави хулигани су политичари који су на власти.

  8. Posle čitave tirade o huliganima i organizovanom kriminalu preko svih medija, vlast umesto navijača-kriminalca o kojima priča, hapsi Srbina Krstu Milovanovića, čoveka od svojih 50 godina, uzornog domaćina, oca petoro dece koju ne izdržava tako što kao član upravnog odbora nekog javnog preduzeća za svoj nerad prima platu od 300.000 dinara, već pošteno radeći u svojoj firmi, čoveka koji nikada nije učestvovao niti je osumnjičen za bilo kakvu kradju, razbojništvo, nasilništvo, dilovanje droge, iznude ili trgovinu ljudima, a njegova krivica je što su u njegovoj štampariji našli nalepnice na kojima se poziva na zabranu Parade ponosa i za to mu prete zatvorom od 8 godina. Istovremeno ista vlast oslobađa Iliju Jurišića koji je komandovao masakrom nad kolonom vojnika JNA u Tuzli u kome je stradao 51 mladić, mahom srpske nacionalnosti. Ovo govori sve o sadašwem režimu u Srbiji i nadam se da su Srbi dovoljno pametni da to prepoznaju i da na sledećim izborima ne daju glas ovoj vlasti, ali ni lažnoj opoziciji oličenoj u Tomi Nikoliću.

  9. Srbija je pod okupacijom. Definitivno to je jasno i nevernim Tomama, od kada režim otvoreno proganja neistomišljenike. Ranije su kvislinzi to radili sofisticirano, tako da se baš odmah ne vidi da su u funkciji okupacije zemlje. Sada su skinuli maske. Svaki ponosan narod bi se tome na neki način odupreo. Ako ne drugačije, onda gandijevskim metodama. A da li ćemo mi to uradidti ili ćemo polizati i ono što ni pas ne bi? Lepo je u tekstu rečeno da pravi huligani ruše Srbiju. Ali da li ćemmo i dalje to mirno gledati?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *