DANIJEL CVJETIĆANIN Bez alternative

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Narod ne mora da bude zabrinut da DS neće dobiti dovoljno glasova za pobedu, pošto je, konačno, uspostavljen jednopartijski sistem i sasvim je svejedno kakvi će biti rezultati glasanja

Sada se već pouzdano zna da Srbija nema alternative. Kao što ni u izboru novog predsednika, Demokratska stranka neće imati alternative. Moći će da bira između Borisa Tadića i Borisa Tadića (po čaršiji se zucka da će se, ipak, u poslednjem trenutku, za predsednika stranke kandidovati i Boris Tadić). Pa neka svaki delegat glasa po sopstvenom uverenju. Na TV dnevniku Jelena Trivan je sjajno obrazložila ovu odluku stranke. Kada već svi u Srbiji znaju ko je najbolji lider (bez alternative), zašto da DS stvara lažni utisak da u tom pogledu postoje nedoumice? Mora da su stari članovi stranke oduševljeni, imajući u vidu da je ovakav način „izbora“, svojevremeno, bio glavni predmet kritike i ismevanja totalitarnih modela.

IZBORNA TRKA
Na zapenušanim blogovima ova vest je, ipak, prošla skoro nezapaženo. Zatim je Boris Tadić, na sednici Glavnog odbora, predložio Jelenu Trivan za novog člana predsedništva DS-a, a istovremeno istakao da svakome treba da bude jasno da DS mora da pobedi na izborima 2012. godine, zato što od toga zavisi evroatlantska budućnost Srbije. A CESID neka se uzme u pamet, pa neka razmisli da li su mu evropska svitanja na srcu (Visarionovič bi dodao „Naši broje!“)
Narod, ipak, ne mora da bude zabrinut ili u strahu da DS neće dobiti dovoljno glasova za pobedu, pošto je, konačno, uspostavljen jednopartijski sistem i sasvim je svejedno kakvi će biti rezultati glasanja. Evroatlantska partija će pobediti, a koja će frakcija zauzeti mesto u Vladi, a ko će ostati u opoziciji, odlučiće međufrakcijski (tzv. međustranački) dogovori o podeli tranzicionog i izbornog plena, imajući u vidu sugestije uglednih ambasada, koje će, valjda, znati kako da obezbede lavovski deo za poslove i kapitale iz svojih zemalja.

CARSTVO STRAHA
Iako će glasanje na budućim izborima i dalje biti tajno, evidencija o izlascima na birališta ostaće javna, pa će uplašeni državni službenici, prestravljeni da ne ostanu bez radnih mesta (sudovi, policija, ministarstva, vojska, carina, zdravstvo, školstvo, državna preduzeća, lokalne samouprave), morati da glume biračko telo i izraze svoja „politička opredeljenja“. Ali čak i vlasnici privatnih firmi, čiji radnici ne pokažu dovoljno interesovanje za „izbore“, mogu da budu kažnjeni i ostanu bez državnih narudžbina, ili još gore da, po nalogu partijskih odbora, njihova roba ne bude plaćena (ili se plaćanje odloži dok firma ne bankrotira). Ukratko, čak i na ovakvim „izborima“ izlaznost mora biti odlična. U tome i jeste snaga „demokratije“ u banana – republikama, kojima se, sigurnim korakom, približava i Srbija.
Ne znam kako, ali želim da ohrabrim evroatlantsku „većinu“ da ne strepi od novih izbora. Ma dobiće ih, makar svi glasali protiv! Ali ih molim da ne preduzimaju nameravane korake u popularizaciji evroatlantskog puta, pošto će takvi koraci sigurno biti smrtonosni za srpsku privredu (i veliki broj stanovnika), mada je istina da će evroatlantski aktivisti imati od toga znatne koristi. Međutim, među te aktiviste može da se uvrsti sasvim neznatna manjina građana.
Možda me utisak vara, ali čini mi se da naša vlast velike nade polaže u privredni prosperitet i nagli skok potrošnje u predizbornim godinama (2011. i 2012), koje bi trebalo da silno odobrovolje birače i oduševe ih za evroatlantski put. No za to je potreban novac. Ogromne sume novca! Desetine i stotine milijardi, za obećanja, koja treba da budu, bar manjim delom, ispunjena. Osim toga – potrebno je još novca! Za aktiviste, čiji apetiti rastu, dok su svi ostali motivi (ideje, parole, programi) potrošeni  i kompromitovani.

INFLACIJA
Vlast kojoj je novac tako očajnički potreban (da bi produžila svoj mandat), neće prezati od prekomernog zaduživanja u inostranstvu, kao ni od prodaje najvrednijih resursa („Telekom“ i sl.) Neće prezati ni od otimanja legalno, a po mišljenju glavnih odbora stranaka, nelegitimno (nepristojno), stečenih kapitala, pa ni od deficitnog, inflatornog, finansiranja populističkih obećanja. Nažalost, predznaci ozbiljnih inflatornih kretanja već se prepoznaju. Kao što se prepoznaje ideja vlasti da poslednji kvartal 2010. i prvi kvartal 2011. budu u znaku „stezanja kaiša“, da bi nam ekonomski „svanulo“ (još jedna bengalska vatra) upravo u predizbornom periodu (2011 – 2012).
Ukoliko aktuelna vlast realizuje strategiju guranja u bedu najširih masa u 2010. godini (pad realnih prihoda stanovništva), a zatim ostvari populističke ideje u predizbornoj trci (2011–2012), ne smem ni da pomislim kako će izgledati privredne perspektive u  prvim posleizbornim godinama. Verujem da bi za Srbiju bilo bolje da aktuelnim vlastodršcima produži (bez izbora) vlast za naredne četiri godine, nego da se izlaže dodatnom trošku da ta ista vlast organizuje ovu, preskupu, izbornu lakrdiju.