Piše Dragomir Anđelković
Zašto Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, politički analitičari nekada bliski Demokratskoj stranci Srbije, sada strasno brane Tadića i Jeremića? I da li su oni, možda, ipak u pravu?
Slobodan Antonić smatra da bi Tadić „mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštini ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka sa glave.“ Nadam se da nije u pravu. I Aleksandar Obrenović imao je apsolutnu vlast, i nije bilo nagoveštaja da iko može da mu se suprotstavi, pa svi znamo da je na kraju morao da plati cenu svojih postupaka. Samovoljni vlastodršci svašta mogu da urade, ali u svojoj oholosti nek ne zaborave da iako je narod u stanju mnogo toga da istrpi, nikada se ne zna kada će njegovom strpljenju doći kraj. A Srbi ne žele da uđu u NATO, kao što im je mrsko i to što oficijelni Beograd saučestvuje u stvaranju tzv. Kosovske države.
Ko nije uveren da naši vlastodršci baš to rade, nek pročita seriju tekstova objavljenih u nekoliko poslednjih brojeva „Pečata“, u kojima se dokazuje da je tako. Kao i nekoliko tekstova Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića, u kojima se opravdava „kosovska politika“ Borisa Tadića. I nek iz svega toga, ukrštajući argumente, zaključi šta je istina. A ja ću sada, tek uz letimičan osvrt na ranije „obrađena“ pitanja, napisati koju reč o manipulacijama, „realnom patriotizmu“, novoj i staroj srpskoj političkoj misli, političkim analitičarima.
PRAVI I LAŽNI TEST
„Lakmus papir“ koji govori o patriotizmu državnog vrha, i istinitosti njihovih „namera“ da odbrane Kosova, oličen je u prihvatanju misije EULEKS, čime su kosovsko-metohijski Srbi umnogome prepušteni albanskim secesionističkim institucijama, kao i u munjevitom vraćanju ambasadora u zemlje koje su priznale tzv. kosovsku državnost. „Lakmus papir“ predstavlja nepoštovanje odluke Ministarstva trgovine (iz vremena Koštuničine vlade) o sprečavanju prometa proizvoda koji na neki način ukazuju na tzv. državnost Kosova (na većini garancija koje idu uz uvozne proizvode sada se nalaze i oznake „države“ Kosovo). Takođe, patriotski test sa negativnim ishodom je i medijsko stereotipno prikazivanje Srba sa severa Kosova kao kriminalaca.
Tačno je, iako zvuči prilično patetično, da „mala srpska diplomatija“ ne može da izađe na kraj sa onima koji u miru nastavljaju agresiju započetu 1999. godine. Međutim, problem je što naša vlast i ne pokušava da se istinski odupre agresorima. A i zašto bi? Oni su joj omogućili da preuzme državno kormilo. Nisu američke diplomate i srpski tajkuni sastavili ovu vladu da bi branila teritorijalni integritet Srbije, već da bi postepeno navela naciju da prihvati otmicu Kosova.
Čini mi se da nije baš „mnogo inteligentno“ verovati da američki nameštenici stvarno sistematski kontriraju interesima Imperije. A reći da je „test“ njihovog patriotizma to da li će učiniti ili neće, nešto što u suštini i nije bitno, deluje manipulativno. To ima taman onoliko smisla kao i uskliknuti: „Ajde da se okupimo oko Tadića pošto nam svoj patriotizam demonstrira time što se nije odrekao Aranđelovca!“ Niko taj grad od Tadića i ne traži, kao što Vašingtonu i nije presudno važno, šta god u okviru režirane predstave pričao, kako će oficijelni Beograd postupiti u vezi sa predloženo rezolucijom.
Otuda, Tadić rezoluciju – to Antonić dobro zna – formalno neće povući (iako će, po svemu sudeći, na neki način saučestvovati u njenoj delimičnoj promeni). Od prvorazrednog značaja za SAD je nešto drugo – činjenica da je posle izbora 2008. godine naš novi establišment pristao da ide putem koji vodi ka postepenom dovođenju Srbije u bezizlazan položaj. To je suština sa koje se preusmerava pažnja.
KOLABORACIJA I IZDAJA
Iako se „Tadić ne može abolirati za druge političke greške – od Vojvodine, preko Srebrenice, do gej-parade“, zbog – kako smatra Antonić – hrabrog suprotstavljanja volji Amerike po pitanju Kosova, on se „ne može sagledati kao jednodimenzionalni izdajnik“. Bez obzira na to što se ne slažem sa Antonićevom ocenom „kosovske politike“ aktuelnog režima, slažem se sa njegovom ocenom – koja izgleda da mu se u analitičkom nijansiranju omakla – načelnog karaktera vladajuće garniture. Izdajnici su izdajnici, bez obzira da li imaju jednu ili tri dimenzije. No, s druge strane, treba da razlikujemo kolaborante od suštinskih izdajnika!
Izraz kolaboracija ima sledeće značenje: „Sarađivati sa neprijateljima svoje zemlje, a pogotovo okupacionim snagama“. Kolaboracionista nekada sarađuje sa okupatorom zato što misli da je to za zemlju, u okolnostima u kojima se našla, najmanje štetno. Znači, iako su to formalno, nisu svi kolaboracionisti i suštinski izdajnici. Ipak, neretko to jesu. Izdajnici su kad god su suštinski spremni da prihvate podređivanje interesa svoje zemlje onome ko je nju (posredno ili neposredno) okupirao, umesto da sa njim samo taktički sarađuju, kako bi kupili vreme ili umanjili nacionalnu štetu. Sada smo stigli do našeg slučaja.
Možda aktuelni režim ne može okupatorima efikasno da se suprotstavi kada se radi o otmici naše južne pokrajine, ali ne mora dubinski da radi na promeni (prepariranju) srpskog identiteta. Kako kaže i Antonić, Tadić je počeo da popušta zahtevima Vašingtona „na kulturnom i simboličkom planu (predaja kulture u ruke drugosrbijanaca, deklaracija o Srebrenici, gej parada, itd).“ Sada ne možemo da povratimo Kosovo, ali ako okupatorima prepustimo i svoje duše, onda to nećemo hteti da učinimo ni onda kada budu nastupile bolje geopolitičke prilike. Ako je tako, a jeste, više se ne radi o kolaboraciji u funkciji opstanka, već o poistovećivanju sa agresorom.
O STAROJ I NOVOJ POLITIČKOJ MISLI
Kakav nam je režim – to znamo. Ne naglašavam zbog njega razliku između kolaboracije i izdaje. Vreme je da u tom kontekstu progovorimo o „Novoj srpskoj političkoj misli“, neko vreme svetioniku srpskog „racionalnog patriotizma“ i političke analitike.
Tokom 90-ih godina, mnogi koji su bili opoziciono nastrojeni, izgubili su osećaj za nijanse, pa nisu pravili razliku između režima i nacije. Ako neprijateljstvo prema prvom i nisu projektovali na drugo, neretko su prekomerno sarađivali sa stranim neprijateljima srpskog naroda, odnosno njihovom „petom kolonom“ u Srbiji. Jedna stvar je ako se sa njima, u nekom slučaju, ostvari izvestan vid iznijansirane i posredne saradnje u borbi protiv režima koji se smatra štetnim, a druga je sa njima se u nekom smislu integrisati i biti od njih finansiran. Na žalost, tako je postupio „jedan krug patriotskih intelektualaca“, koji je „sredinom devedesetih, pokušavao da izgradi novu srpsku političku misao“.
Oni su se odvojili od „Srpske političke misli“ i osnovali časopis nazvan „Nova srpska politička misao“. Tu se nije radilo o koncepcijskim i političkim razlikama o kojima govori Slobodan Antonić (a koje on prepoznaje i u sadašnjem sporu između kritičara i apologeta „kosovske politike“ Borisa Tadića“). U pitanju nije bilo ni „nijansiranje patriotske misli“, već lični sukobi i otpočinjanje kolaboracije kako bi bio stvoren sopstveni istraživačko-izdavački centar (koji će kasnije biti dopunjen i sajtom). „Srpska politička misao“, ko sumnja nek pogleda njene brojeve iz sredine devdesetih, daleko od toga da je bila nepatriotska ili iracionalno patriotska. NSPM je tokom prvih godina svog postojanja, u patriotskom pogledu daleko zaostajao za SPM.
Antonić govori o vrednosnim razlikama između „stare“ i „nove“ škole „srpske političke misli“. „Staru patriotsku misao, koja je dominirala u delu vladajućih krugova devedesetih,“ – kako kaže – „odlikovala je, često, brutalnost, arogancija, bezobrazluk, paranoično korišćenje ,teorije zavere’, i monopolisanje patriotizma (često u sasvim utilitarne svrhe)“. Videvši učinak svega toga, Antonić je sa grupom intelektualaca odlučio da pokuša da utemelji tzv. novu srpsku političku misao „koja bi bila mnogo pažljivija, iznijansiranija, oštroumnija i širokogrudija“.
Ne želim da sumnjam u njihove dobre namere, ali me čudi da neko govori o prevazilaženju brutalnosti, arogancije i bezobrazluka, kao svom cilju, a radi toga je pravio savez sa onima spram čijih zlodela sve mane našeg režima iz devedesetih deluju kao „mačji kašalj“. NSPM je dugo bio finansiran od strane prvorazrednog predstavnika stare i nove antisrpske misli, Đerđa Soroša, odnosno njegovog „Fonda za otvoreno društvo“. I to nije sve, „Nova srpska politička misao“ neko vreme čak je izlazila i kao specijalno izdanje „Vremena“, beogradskog nedeljnika koji je tokom devdesetih godina stvari uglavnom posmatrao iz perspektive srpskih neprijatelja. Radi se o „Vremenu“ iz doba dok je – kako je rekao poznati „srboljub“ Filip David – „održavalo duh i uverenja koje je zastupao njegov osnivač Srđa Popović“. A taj advokat, ne samo što je potpisnik zahteva „svetskih intelektualaca“ za bombardovanje Beograda, već je 1994. godine izjavio za zagrebački nedeljnik „Globus“: „Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena“.
O PATRIOTIZMU I VLASTI
Mark Tven je jednom rekao da patriotizam podrazumeva „podržavanje svoje zemlje uvek, a vlade samo onda kada to zaslužuje“. Iako se mnogi čitaoci sa tim neće složiti, smatram da utemeljivači NSPM nisu pogrešili zato što su tokom druge polovine devdesetih odlučili da deluju radikalnije opoziciono. Smeta mi što su radi toga sistematski sarađivali sa srpskim neprijateljima, i „petom kolonom“ koja je radila protiv svoje zemlje a ne samo režima. No, i tu se, bez obzira na sve, radilo o običnoj kolaboraciji a ne o izdaji. NSPM ni pred kraj devdesetih nije bio na istim pozicijama kao drugosrbijanski jurišnici.
Štaviše, NSPM je postepeno došao na čvrste patriotske pozicije. Oni koji su Antonića i Vukadinovića optuživali za to da je evolucija njihovih stavova bila uslovljena činjenicom da je Koštuničina vlada mogla da im pruži raznovrsnu podršku – od finansijske potpore javnih preduzeća NSPM-u, do potpunog otvaranja medija dvojici analitičara koji neko vreme nisu silazili „sa malih ekrana“ – mislim da ne sagledavaju čitavu sliku. Na osnovu analize njihovih tekstova, može se zaključi da je i bez toga, odnosno pre toga, došlo do izvesne promene u njihovim stavovima. Kako god bilo, postepeno je rođen patriotski NSPM, kome smo se priključili i za koji smo stotine analitičkih tekstova objavili – nesumnjivo mnogo više nego Antonić i Vukadinović koji su, kako je vreme išlo, uglavnom prenosili svoje članke publikovane u drugim medijima –Branko Radun i ja, a kamoli još i Saša Gajić, Dušan Kovačev, Vasilije Mišković i drugi autori koji više ne pišu za NSPM. U to nema sumnje, neuporedivo više tekstova na sajtu NSPM-a, iz njegove istinski patriotske epohe, objavili su današnji stalni saradnici „Pečata“, „Vidovdana“ i Fonda „Slobodan Jovanović“, nego sadašnji aktivni autori NSPM-a.
Posle promene vlasti 2008. godine, NSPM je polako krenuo ka novom režimu, i sukcesivno gubio stalne saradnike. Mada, ni takav iskorak NSPM-a, čini mi se, nije nešto što treba osuditi. Iako je otužno kada se politička ubeđenja često menjaju, ipak svako ima pravo na svoj stav. Uostalom, „realne patriote“ nastoje da učine nešto dobro za zemlju, bez obzira na to ko je na vlasti. Ako je izvodljivo da doprinesu da novi vlastodršci, koliko-toliko, rade patriotski (ili bar da ne pređu crvenu liniju koja razdvaja kolaboraciju od izdaje), legitimno je da im se približe. Na stranu i, do neke granice razumljiva, potreba da se u novim okolnostima obezbede finansije za delovanje izdavačko-istraživačkog centra, koji teško može da opstane na strogo profitnim osnovama.
Legitimno je, kako je istakao nekadašnji potpredsednik SAD-a, Kalvin Kulidž, „zalaganje za sopstvene interese kroz borbu za interese zemlje“. Međutim, ne deluje mi patriotski podržavati one koji rade protiv interesa zemlje, a biti u punoj meri svestan ko su i šta čine. Posle onoga što su uradili sa Vojvodinom, Srebrenicom i kulturno-prosvetnom politikom, svakome kome je stalo do srpskih nacionalnih interesa, jasno je ko su ljudi koji sada vode Srbiju. Jedna stvar je bila sarađivati sa režimom do tada, a druga posle svega toga. Pitam se, zašto onda one koji su beskrupulozni izvršioci nacionalno-štetne politike nametnute iz Vašingtona, i dalje, i to sada još snažnije, brane analitičari koji za sebe misle da su „realne patriote“? Šta stoji iza njihove aktuelne intelektualne kolaboracije sa razaračima Srbije? I da li se objektivna politička analitička sastoji u neprincipijelnom savijanju kičme i preoblikovanju uverenja, u duhu izreke: „Ko na vladu, s njim u paradu“?
REČI I DELA
Znam da su mnogi čitaoci zbunjeni raspravom oko (ne)patriotskog odnosa našeg državnog vrha prema Kosovu i Metohiji. I to, ne zato što dobro misle o Tadiću i Jeremiću, već stoga što u njihovim očima Antonić i Vukadinović imaju patriotski kredibilitet. No, kako je u upečatljivom tekstu „Izdaja kao poziv“, objavljenom na sajtu „Vidovdan“ (www.vidovdan.org), rekao nekadašnji autor NSPM-a, Vasilije Mišković: „Na stranu sada reči. Važna su dela“. Vidimo šta radi naš aktuelni režim, a od njegovih „realno-patriotskih“ branioca čujemo da je dokaz ispravnosti njegove „kosovske politike“ to što ga, navodno, Imperija napada. Mislim da je autor spomenutog teksta ubedljivo ukazao da to nije tačno. No, i da jeste, bitno je kako se SAD odnosi prema pitanjima od ključnog značaja za opstanak režima. Evo za kraj nekoliko rečenica iz navedenog teksta:
„Svi znamo da je MMF upregnut u kola američkog imperijalizma. Ne samo da služi promociji ekonomske politike koja odgovara SAD-u, već je i sredstvo preko koga Vašington vrši politički pritisak. Navodno zbog ekonomskih razloga koči se sporazum neke zemlje sa MMF-om, dok ona ne prihvati određene političke uslove. Kada poklekne, onda se naprasno nađe neko rešenje tj. ona dobije potreban novac. Juče je šef misije ,Međunarodnog monetarnog fonda’ Albert Jeger, tokom razgovora sa premijerom Mirkom Cvetkovićem … istakao da je Srbija u prethodnom periodu vodila dobru i odgovornu fiskalnu politiku. Vašingtonska poruka Tadiću sasvim je jasna: dobro si radio i dobićeš pare. Pa zar je onda važno šta se iz SAD ili Engleske, navodno, srpskoj vlasti poručuje povodom Kosova? U pitanju su propagandne fraze, a tokovi novca govore ko za koga radi.“ Toliko o „realnom patriotizmu“ i iskrenoj odbrani Kosova.
”I Aleksandar Obrenović imao je apsolutnu vlast, i nije bilo nagoveštaja da iko može da mu se suprotstavi, pa svi znamo da je na kraju morao da plati cenu svojih postupaka”
Ovo je skandalozno, ali još veći skandal je što je ovo objavljeno u Pečatu,nekakvi ”crnorukci” su izgleda počeli da se javljaju,za neupućene te 1903. ne samo da ubijen vladar Srbije nego još preko 3000 ljudi,to je bio isti masakr(revolucija) kojem su se nadali i peto-oktobarci(zato i ne shvatam kako Vučela daje da se ovo objavljuje,osim ako i on nije bio 5.10.2000. na pobedničkoj strani)
Jaddni su ovi nepotpisovići koji se kriju iza pseudonima i provociraju poštene ljude. Beda.
Kako bi bilo da se mi jednom složimo kada na našu zemlju, državu, otadžbinu atakuju sa strane…
Šta bi bilo da za vreme Drugog svetskog rata nismo imali podelu između partizana i četnika?
Šta bi bilo da, recimo, 1999. g. Đinđić nije išao po Berlinima, Briselima i sl… Nego da je sedeo u BG i davao podršku Vladi Srbije, koja je branila zemlju u tom trenutku?
Kakvu bi danas situaciju imali i na Kosovu da se srpska opozicija nije okupljala protiv Miloševića najviše onda kada je pokušavao da zastupa srpske interese… U Hrvatskoj, BiH, na Kosovu, Crnoj Gori, a koji su na našu nesreću bili suprotni interesima velikih zemalja zapada…
Što ti pametnjakovići (narodnjaci sa DSSom) nisu iskoristili svoju vladavinu da ustoliče nepomirljiv i beskompromisan stav državne politike spram suprotstavljenih interesa EU, SAD, NATO,…
Najgore ljige, ti mekušci koji ne mogu ili ne smeju javno da nastupe, nego isturaju uvek nekog Velju… Pravili su sa Solanom Beogradske i dr. sporazume, izručivali naše državljane neSudu u Hagu, amnestirali zločince Natoa i povlačili optužnice protiv njih, sastavljali Vladu onako kako im izdiktiraju u američkoj ambasadi…
I, i to je bila, bože moj, državotvorna vlast koja vodila računa o realnim okolnostima i mogućnostima…
Sada koriste Nikolića i narodnjake da plaše Tadića kada konačno nešto radi za Srbiju…
Jadni ste i bedni Vi koji koristite ili ste naučili da koristite stranu moć da bi ste doveli svoju politiku na vlast i porazili svog protivnika…
Ni Milošević, ni Đinđić, ni Tadić, ne zaslužuju i nisu zasluživali da se u normalnim okolnostima ljudi okupljaju oko njih… Ali u nekim okolnostima…
Dva puta sam pročitao tekst. Prvi put sam bio šokiran i, moram da priznam, nisam poverovao da je istina sve što je rečen o NSPM. Ovih dana sam ptrašio brojeve tog naučnoč časopisa koji su izlazili krajem 90 ih godina. I imao sam šta da vidim. Strašno mi je to da prihvatim, ali Antonić i Vukadinović su Soroševi “dečaci”. Ponikli su tamo gde i Sonja Biserko ili Nataša Kandić.To razjašnjava ono šta danas rade. Zašto brane Tadića i Jeremića kad je očito da Srbiju vode pgrešnim putem. Pošto sam se uverio ko su Antonić i Vukadinovći čime se bave (profesionalnim analitičkim lobiranjem za one koji ih finansiraju) drugačije sam gledao na ovaj tekst kada sam ga po drugi put čitao. Drugačije shvatam sada i čitavu počemiku koja se vodi na stranicama zadnjih nekoliko brojeva Pečata. Drugačije gledam na sve što sam do sada pročitao od Antonića, i mnogo teže mi je da mu verujem i kada piše ono sa čim se slažem. Žao mi je ali sad znam sa kim imam posla.
Sećam se kraja 1997. godine, Milo Đukanović je već podelio tadašnji DPS i Savezna Skupština bez pomoći tadašnje opozicije nije imala većinu da izglasa budžet za sledeću godinu…
To bi automatski dovelo do raspuštanja i novih izbora u trenutku kada je već počela teroristička aktivnost šiptarskih separatista na Kosovu i Metohiji.
Čak je V. Šešelj pozvan na Cetinje prilikom svečane inauguracije tada izabranog predsednika Crne Gore… Milo i Voja su se srdačno pozdravili. Sve je to trebalo da predstavlja pretnju Miloševićevom režimu, ali je Voja ipak principijelno podržao izglasavanje budeta, zarad Srbije i Kosova i Metohije.
U trenutku kada su do tada pljuštale najteže optužbe i pritisci miloševićevog režima na radikale.
Nema te političke koristi koja može da opravda i najmanju nacionalnu, državnu i narodnu štetu.
To Koštunica i njegovi partijski sekretari nikada neće i nisu mogli da shvate. Za druge, siguran sam da nema dileme…