NARODNI MUZEJ Sive eminencije srpske muzeologije

Piše Nataša Jovanović

Ko je sve i na koje načine bio uključen u projekat rekonstrukcije zgrade Narodnog muzeja, te šta je Beogradu i srpskoj muzeologiji zaista ponudio arhitekta Milan Rakočević?

U naletu revolucionarne ostrašćenosti DOS-ove prvobitne vlasti, dešavalo se da desetine miliona evra, odlukom gradskih funkcionera, završe u rukama izvođača radova na rekonstrukciji glavnih beogradskih pozorišta. Na taj način su neki od istaknutih aktivista gradske vlade Beograda, sebi obezbedili mesto partijskih zadužbinara.

BEZ KONKURSA
Narodni muzej nalazi se u palati Uprave fondova, remek-delu projektanata Nikole Nestorovića i Andre Stevanovića, sagrađenoj u dva navrata – 1903. i sredinom tridesetih godina – zaštićenoj kao kulturno dobro velikog značaja zbog svoje arhitektonske vrednosti. Prema povelji Uneska obavezno je bilo raspisivanje konkursa za revitalizaciju tako važnog spomenika. U opštem ludilu povodom početka rekonstrukcije, predsednica pretprošlog upravnog odbora, a nekrunisana siva eminencija srpske muzeologije Irina Subotić, dovela je, tako reći svojeručno, projektanta rekonstrukcije Milana Rakočevića, profesora Arhitektonskog fakulteta i vlasnika privatnog projektantskog Biroa Rakočević, da bez konkursa projektuje rekonstrukciju Narodnog muzeja.
Zašto njega, mnogima nije bilo jasno. Prvo, jer nema licencu za projektovanje rekonstrukcija na spomenicima kulture, a drugo jer je čitav posao radio preko svog privatnog biroa, a reviziju projekta je radio Građevinski fakultet, koji tu licencu takođe nema. Na osnovu dokumentacije koja postoji u Ministarstvu kulture, utvrđeno je da je izbor arhitekte izvršen tako što je Narodni muzej ušao u postupak izbora direktnim pogađanjem, bez javnog tendera, a za to je imao navodnu saglasnost Uprave za javne nabavke. Kada je ružna istina izašla na videlo, direktorka Muzeja Tatjana Cvjetićanin je obmanjivala javnost tvrdnjom da je „arhitektonski tim izabran javnim konkursom objavljenim u dnevnom listu Politika“.
Kako bi skrenula pažnju javnosti sa suštine problema, osporila je stručnost te „stručne javnosti“ koja je našla za shodno da se oglasi nakon svih javnih rasprava i prezentacija projekta, i to baš pred početak rekonstrukcije navodeći kako „komentari govore da oni ne znaju u kom pravcu se kreće savremena muzejska praksa i šta predstavlja muzej u tkivu grada“. Inače, cena izrade odbačenog projekta iznosila je oko milion evra!

Projekat Milana Rakočevića vredan milion evra

DEPO I DEPOZIT
Već na prvi pogled, prve stručne analize pokazale su velike manjkavosti projekta. Za početak, nikome nije bilo jasno kako je planirano da se zbog adaptacije zgrade muzeja izmesti 400.000 predmeta u više nego nedovoljan prostor depoa, ako je po projektnom zadatku površina depoa trebalo da bude 2.000 kvm, a u ovom projektu je 500 kvm i to još dislocirano u 11 celina. Takođe je bilo jasno da je loše rešeno pitanje komunikacije publike, koja bi posle dva minuta zalutala u rekonstruisanoj zgradi pošto je stvoren komunikacioni „lavirint, koji dezorijentiše, umara i stvara nedoumicu kod posetilaca“. Palata Uprave fondova, projektom rekonstrukcije, predviđeno je da se pretvori u vertikalni bunar kroz četiri nivoa, a to podstiče celu seriju arhitektonskih odluka sumnjivog rezultata.
Ispostavilo se kako je prostor za prijem i dostavu gostujućih izložbi mali, a sigurno je da bi staklena kupola nad centralnim atrijumom, narušila neophodnu stabilnost klime u izložbenom prostoru. Razmišljanja stručnjaka su se kretala i u smeru finansijske održivosti gradnje staklene kupole, planirane novim projektom, kao i o mogućnosti njenog nbso online casino reviews kvalitetnog održavanja. I pored svega Tatjana Cvjetićanin je uporno insistirala na teoriji da je sam projekat rekonstrukcije arhitekte dr Milana Rakočevića, sa cenom realizacije od najmanje 35.000.000 evra, prošao pažljivu proveru stručnjaka, a da bi se nakon tri godine napokon ispostavilo da je preskup, nefunkcionalan i nekvalitetan, jer bi nova stepeništa i holovi zauzeli 2.700 kvadrata, dok bi za izlaganje umetničkih dela ostalo samo 5.200 kvadrata.
Iako se stanje same zgrade Narodnog muzeja iz dana u dan sve više pogoršavalo, sve vreme, dok se čekao početak iseljavanja na njoj, nisu preduzimani ni najurgentniji radovi na sprečavanju daljeg propadanja. O tome da je krov prokišnjavao nakon svake kiše, osim zaposlenih koji su podmetali desetine kofa pod rupe, mogli su se uveriti i slučajni prolaznici jer se niz fasadu, zbog začepljenih oluka, svaki put slivao pravi vodopad. Ali sve ovo je mogao, za početak i bar privremeno rešiti jedan dobar majstor. Ovako, čekalo se na usvajanje projekta čija izrada je samo državnu kasu koštala milion evra.
Pošto je projekat u svakom pogledu bio megalomanski, od početka je bilo jasno da će biti potrebno da se obezbedi prostor za privremeno izmeštanje ogromnog broja predmeta iz muzejskih zbirki. Iako je najlakše bilo blagovremeno obezbediti i unajmiti prostor za privremeni smeštaj eksponata, bez tendera je doneta odluka da se posao poveri firmi Kunsttrans koja je u to vreme navodno bila jedina koja se bavila prevozom i magacioniranjem umetnina. Šokantna je bila činjenica da se zakupljuje prostor od 1.200 kvadrata i to za 37.700 evra mesečno na pet godina, i to magacin u – plavnom području Pančevačkog rita!
Usledilo je i grdno iznenađenje kad je javnost saznala da je taj magacin, osim usred močvare, smešten između fabrike betona i benzinske pumpe!
Međutim, ispostavilo se nešto još važnije – činjenica da je Đorđe Branković, direktor firme Kunsttrans, istovremeno kum i kućni prijatelj Aleksandra D. Kostića, urednika filmskog programa TV B92, koji je takođe i suprug Tatjane Cvjetićanin. Uoči samog iseljenja zgrade, dovedeni su u pitanje neki elementi projekta i posumnjalo se u pravilno trošenje novca, jer se ispostavilo da je predviđeno da se novcem Nacionalnog investicionog plana, namenski određenim za rekonstrukciju zgrade, želi prenamenom platiti zakup ovog magacina.
Pravovremenom intervencijom obavešten je tadašnji ministar za NIP Dragan Đilas, te do preseljenja eksponata u magacin nikada nije došlo, a na kraju je intervencijom sadašnjeg saziva Ministarstva kulture, napokon ustanovljeno da je ugovorena cena zakupa uveliko bila naduvana, kao i to da u trenutku sklapanja ugovora sporni magacin uopšte nije ni postojao.
Sticajem srećnih okolnosti, sredstva namenjena obnovi Muzeja, 121 milion dinara, trebalo je da stignu iz NIP-a, ali nisu stigla usled nedostatka potrebnih saglasnosti. Utvrđeno je da nije poštovan postupak javne nabavke, te je urađena direktna pogodba sa Kunsttransom, iako za to nisu postojali zakonski osnovi, a nije ni postojala saglasnost Ministarstva kulture. Ipak, ubrzo su usledili i sudski procesi: prvi koji se faktički sveo na to da je kum tužio kumu, odnosno Kunsttrans Narodni muzej koji niti je počeo da plaća zakup niti se u magacin uopšte uselio. Međutim, u ceo cirkus se kao uključilo i Ministarstvo kulture zahvaljujući čijim tužbama je ovakav štetan ugovor raskinut. Raskidom ugovora država je do sada uštedela 3.000.000 evra samo na ime kirije! Koliko će biti primorana da plati ukoliko sud donese konačnu presudu u korist Kunsttransa, videćemo. U vreme kada je ugovor između Narodnog muzeja i Kunsttransa sklapan, ova firma je proglašena  jedino specijalizovanom za prevoz i skladištenje kulturnih dobara. Međutim, prema ekspertizi Ministarstva ispostavilo se kako Kunsttrans nije bio jedini koji je mogao da obezbedi deponovanje i čuvanje kulturnog blaga, kao i da je cena zakupa prostora depoa previsoka. Iako su nepravilnosti iz dana u dan postajale sve očiglednije, Tatjana Cvjetićanin je izjavljivala da „sudski spor ne bi trebalo da utiče na odluku o nastavku rekonstrukcije“.

O tome da je krov prokišnjavao nakon svake kiše, osim zaposlenih koji su podmetali desetine kofa pod rupe, mogli su se uveriti i slučajni prolaznici jer se niz fasadu, zbog začepljenih oluka, svaki put slivao pravi vodopad

KUMO, A KESA?
Kako bi se ovakav cirkus neometano realizovao, u muzeju je oformljena bespogovorno odana družina. Kao svoju zamenicu direktorka je imenovala Tatjanu Bošnjak, kao operativnog direktora imenovala je bivšu sekretaricu prethodnog direktora Nikole Tasića. Tu je, naravno, stigla i doživotna šefica upropašćenog Odeljenja za dokumentaciju Neda Jevremović, inače autorka skupo plaćenih i neupotrebljivih programa za obradu muzejskih predmeta.
Kako bi sve ostalo u krugu oko Tatjane Cvjetićanin, tu se našla  i njena kuma, izvesna Elijana Golubović, inače šefica pedagoškog odeljenja.
Naravno, tu se našla i neizbežna Mila Popović-Živančević, doskorašnja šefica Centra za preventivnu konzervaciju, koji već poodavno arči pare na teoretisanje o preventivnoj konzervaciji, ali se zato u Muzeju konzervacija skoro da i ne radi, jer je ovo odeljenje uspešno rastureno, što rečito potvrđuje činjenica da u rekonstruisanoj zgradi za konzervatore uopšte nije predviđen radni prostor. Ovakvo ponašanje dozlogrdilo je i najvećem broju zaposlenih u Narodnom muzeju, jer već godinama iz štampe doznaju šta se tamo dešava, zbog toga što sva važna obaveštenja ostaju u uskom krugu direktorki odanih ljudi.
Na žalost, i prethodni Upravni odbor Narodnog muzeja, na čelu sa predsednicom prof. dr Maricom Šuput, i članovima, milom ili silom pretvoreni su u sluge direktorke, o čemu najbolje svedoče detalji iz pisma upućenog Vladi i Ministarstvu kulture, u kome su kao razloge svojih ostavki izneli problem dalje rekonstrukcije Muzeja, koja je, inače, već odavno blokirana, problem eksponata kojima preti propadanje, a sve navodno zbog toga što Ministarstvo kulture mesecima nije pristajalo ni na kakav razgovor sa njima, a kamoli da pomogne pri rešavanju problema.
Naime, kada je postalo jasno da su u pitanju mahinacije, Ministarstvo kulture je od polovine 2007. zaustavilo plaćanje radova na rekonstrukciji.
Nastaviće se


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.