NARODNI MUZEJ Mrtvački sanduk srpske kulture

Piše Nataša Jovanović

Zašto su vrata Narodnog muzeja punih sedam godina pod katancem, ko je kreator sistematskog uništavanja muzejske institucije od nacionalnog značaja, te kako je ekspertski tim ministra kulture Nebojše Bradića odbacujući projekat arhitekte Rakočevića, ponudio da razreši finansijsku jednačinu za svega 48 sati

Narodni muzej u Beogradu, taj mrtvački kovčeg srpske kulture u koji dosovska demokratija zakucava svoj poslednji ekser, u javnosti je, već deset godina, tačno od kako je zavladala sreća zbog rastanka sa svakom tradicijom i poslednjim tragovima nacionalnog, predstavljen kao puki građevinski projekat. Činjenica da je reč  o jednom od  poslednjih tragova savremene civilizacije u Beogradu nije podstakla odgovorne da radovi na rekonstrukciji ove institucije od neprocenjive muzejske vrednosti, koji su najavljeni još 2003. godine, počnu. Početak, uprkos najavama, ne može se sagledati ni u perspektivi.

PIKASO U BEOGRADU
Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. godine i predstavlja najstariju i najvažniju muzejsku ustanovu u Srbiji. Njegova kolekcija od oko 400.000 arheoloških i umetničkih predmeta predstavlja nezaobilazan deo u izučavanju kompleksnih kultura u veoma širokom vremenskom rasponu od sedmog milenijuma pre nove ere do savremenog doba. Današnji objekat Narodnog muzeja podignut je 1902-1903. godine kao zgrada Uprave fondova, a prema projektima tadašnjih arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Zgrada je proširena i rekonstruisana 1930. godine, kada je prema projektu arhitekte D. Petrovića nastao deo u kome se nalaze ulaz iz Vasine ulice i atrijum. Palata Uprave fondova stradala je u bombardovanju Beograda tokom Drugog svetskog rata kada je srušen centralni deo glavne fasade sa kupolom. Odmah posle rata iz ruševina su izvučeni granitni stubovi i srušeni deo je, osim kupole, obnovljen. Zgrada je zaštićena i kao spomenik kulture, pre svega zbog svoje velike arhitektonske vrednosti. U arhitektonskom smislu, osim fasada, sigurno su najvredniji delovi enterijera stepeništa sagrađena od plemenitog kamena u oba dela zgrade, kao i obe šalter-sale: stara sa monumentalnim gvozdenim stubovima, bogatom arhitektonskom plastikom na zidovima i dekorativnim vencima i tavanicom, te nova, današnji atrijum.
Posle Drugog svetskog rata, tačnije 1952. godine, u ovu zgradu je i konačno premešten Narodni muzej, a svoj današnji izgled dobija posle rekonstrukcije 1965-1967. po projektu prof. arh. Aleksandra Deroka i prof. arh. Petra Anagnostija. Obnovljena je u ratu srušena glavna kupola, i dograđena dvorana za povremene izložbe u prostoru svetlarnika na drugom spratu. Koliko je ovaj prostor bio kvalitetan, govori i podatak da je u atrijumu nastupala i Opera Narodnog pozorišta. Tadašnji direktor Narodnog Muzeja Lazar Trifunović, bio je ideolog celokupnog života muzeja u tim svojim najslavnijim danima. Izložbe Narodnog muzeja gostovale su u londonskom Britiš muzeju, Pragu, Moskvi, Berlinu, Štutgartu, Beču, Parizu… U samom Narodnom muzeju gostovale su reprezentativne izložbe iz Evrope i drugih delova sveta, a 1983. godine, gostovala je zbirka dr Direra, Rafaela, Mikelanđela, Rubensa, Rembranta, Pikasa…

Projekat rekonstrukcije i adaptacije zdanja na Trgu Republike u Beogradu, koji je, pored ostalog, predviđao da se postojeća površina muzejskog prostora poveća za oko 30 odsto, 2007. godine dobio je i nagradu Inženjerske komore Srbije

ŠTA ĆE NAMA KULTURA?
Na žalost, tokom poslednjih dve decenije, zgrada Narodnog muzeja počela je da propada, a njena rekonstrukcija je proglašen hitnom. Pre desetak godina, kad je nova politička garniture zavladala Srbijom, ideja obnove Narodnog muzeja stavljena je na listu prioriteta. Prva inicijativa za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja u Beogradu potekla je od premijera Zorana Đinđića, koji je još 2001. godine organizovao donatorsko veče za prikupljanje sredstava za taj posao.
Viđene su dve dobre okolnosti. Neko je prepoznao dobru zaradu od tog posla, a bilo je, kao i uvek što ima, onih čiji su ciljevi zaista plemeniti. Svi ministri kulture u poslednjih deset godina, bili su direktno ili indirektno umešani u skandal do koga će doći u vezi sa obnovom Narodnog muzeja, što će do današnjih dana ostati ključni razlog zbog koga muzej već godinama ne radi, već je prepušten nemilosti dolazećih i prolazećih birokratija. U završnici (ili na početku?) svega što će se desiti sa Narodnim muzejom, Vlada Srbije je ove godine imenovala neki ekspertski tim kako bi se najzad ustanovio kvalitet projekta rekonstrukcije. Ekspertski tim je po svom formiranju obećao rešenje za 48 sati. Od tada su prošli meseci..
Ali, kao što je poznato, pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja razvlači se više od 10 godina, a stalna postavka zatvorena je još 1. juna 2003. godine zato što uslovi za izlagane eksponate nisu bili bezbedni. Narodnom muzeju, kako je u to vreme upozoravala stručna javnost, bila je neophodna kompletna rekonstrukcija kojom bi se „stvorili adekvatni uslovi za smeštaj i trajno čuvanje i očuvanje, zaštitu i prezentaciju pokretnih kulturnih dobara, na osnovu savremenih zahteva muzeologije i koja će dozvoliti dugotrajnije odgovarajuće uslove za razvoj Muzeja i praćenje standarda“. S obzirom na to da svoj posao kustosi obavljaju u neadekvatnim prostorijama u kojima leti temperatura doseže i do 50 stepeni, kao urgentno najavljeno je proširivanje prostora za kvalitetno obavljanje poslova, za smeštaj, obradu, zaštitu i prezentaciju kulturnih dobara, kao i uslovi za  komunikaciju s publikom.
Tada se kao glavni i odgovorni arhitekta postojećeg projekta rekonstrukcije i adaptacije zgrade Narodnog muzeja u Beogradu pojavljuje ime univerzitetskog profesora Milana Rakočevića, koji je s timom arhitekata i drugih stručnjaka na izradi tog projekta radio nekoliko godina. Projekat rekonstrukcije i adaptacije zdanja na Trgu Republike u Beogradu, koji je, pored ostalog, predviđao da se postojeća površina muzejskog prostora poveća za oko 30 odsto, 2007. godine dobio je i nagradu Privredne komore Srbije. Prema projektu arhitekte Milana Rakočevića, radovi su trebali da počnu u oktobru 2007. i da budu završeni ove godine. Najskandaloznije je to što su na taj projekat koji je odbačen odlukom stručnog tima ministra Bradića dobijene sve potrebne saglasnosti nadležnih institucija Republike Srbije i Grada Beograda, uključujući i sve organe Narodnog muzeja, Ministarstva kulture, kao i Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika. Rakočević je naveo da je Građevinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa multidisciplinarnim timom svih specijalista tokom višemesečnog rada 2007. godine izvršio preciznu kontrolu kvaliteta i tačnosti svih podataka i proračuna i o tome sastavio po zakonu predviđen izveštaj, koji je u posedu Narodnog muzeja. Narodni muzej je tada potpisao ugovor sa firmom „Kunsttrans“ o smeštanju muzejskog blaga u specijalne depoe izvan grada, a novac za realizaciju početnih etapa pripreme za rekonstrukciju bio je obezbeđen iz Nacionalnog investicionog plana.
U drugoj polovini 2008. godine, nadležne službe Ministarstva kulture su analizom procedure vezane za sklapanje ugovora o poslovnoj saradnji Narodnog muzeja i „Kunsttransa“ pronašle više nepravilnosti, uz ocenu da je cena zakupnine depoa za čuvanje muzejskog blaga utvrđena „bez ikakvog tržišnog osnova“ i da je previsoka, kao i da je finansijski aspekt cele procedure „štetan za državu“, te da se moglo napraviti daleko povoljniji poslovni aranžman za Narodni muzej. Na ove primedbe nešto kasnije arhitekta Rakočević, autor projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja rekao je: „Te tvrdnje nisu istinite, počev od cene rekonstrukcije, preko funkcionalnosti projekta, sve do čuvenog kamionskog ulaza u muzej. To može da kaže samo neko ko ništa ne zna o Narodnom muzeju, ni o zaštiti spomenika kulture, ni o projektovanju. Šta su u stvari činjenice? Rekonstrukcija ne bi koštala 35 miliona evra, kako pišu neki mediji, već 22 miliona evra i to je konačna, stručna, definitivna i odgovorna cena». .. Zanimljivo je da projekat koji je podrazumevao ne samo adaptaciju već i proširenje prostora iznosi svega dva miliona evra više od sada predviđenog ulaganja u projekat koji bi podrazumevao samo adaptaciju
Ministarstvo kulture je preko nadležnih organa izdejstvovalo pokretanje dva sudska postupka pred Trgovinskim sudom u Beogradu. Podnete su tužbe protiv „Kunsttransa“ i Narodnog muzeja radi utvrđivanja ništavnosti ugovora o poslovnoj saradnji. Jedan postupak je okončan odbacivanjem tužbe, dok je drugi postupak koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Beogradu završen na štetu države.

Da li će unutrašnjost Narodnog muzeja u Beogradu uskoro ovako izgledati?

PONUĐAČI U CARSTVU MAFIJE
Pitanje pohranjivanja muzejskog koje svakim danom budući da je smešten u neadekvatne prostorije, trpi nenadoknadivu štetu. O nosiocu odgovornosti za ovakvo stanje eksponata još uvek se ne pokreće čak ni polemika. No o količini brige za Narodni muzej možda najbolje svedoči činjenica da je iz sredstava NIP za rekonstrukciju, adaptaciju i nadogradnju Narodnog muzeja u Beogradu izdvojeno šest i po miliona dinara, nešto manje nego što je te godine iz pomenutog fonda bilo predviđeno za projekat izgradnje fiskulturne sale – balona u Doljevcu, mesnoj zajednici Milošište.
Ali u trenutku kada je postavka zatvorena, niko nije očekivao da će pitanje rekonstrukcije prerasti u jedan od najvećih skandala koji će kompromitovati i sam Muzej, ali i muzeologiju u Srbiji, jer se pokazalo da su u ovom slučaju prekršeni svi mogući zakonski propisi, upravo od onih koji bi te propise trebalo i da sprovode. Tako je zvanično najvažnija muzejska ustanova u zemlji upravo na svom primeru pokazala kako ne treba da se radi. Ispostavilo se da su čitav skandal svojim nemešanjem svesrdno podržali i zaposleni u Ministarstvu kulture u svim sazivima kao i služba zaštite spomenika kulture, kako na nivou Beograda tako i Republički zavod. Finijim jezikom rečeno, broj sumnjivih ponuđača u ovom carstvu građevinskih poslova je toliki da je najbolje ceo projekat stalno opstruisati plaćanjem novih umetničkih vizija buduće zgrade Narodnog muzeja, i prebacivati odgovornost sa stare na novu političku garnituru koja će se, izvesno je, opet baviti istim poslom…
Mada nema materijalnih dokaza za to, na sceni je planirano ubijanje nasleđenog umetničkog blaga i opstrukcija srpskog kulturnog uzdizanja. Ali, ako ne postoje opipljivi dokazi o jednoj nezapamćenoj zaveri, postoje konkretna dela počinjena na štetu Narodnog muzeja i celokupne nacionalne kulture jer već jednu deceniju je sistematski sprečavano da generacije studenata istorije i umetnosti, kao i na desetine i stotine hiljada stranih i domaćih posetilaca Beograda uđu u ovu ustanovu stvaralaštva i duhovnosti.
Ko je i kako do sada učestvovao u skandalu dugom deset godina, i koji će sigurno još godinama trajati?
Jesu li baš sva druga pitanja u državi važnija od zaustavljanja jednog divljaštva nad poslednjim ostacima srpske kulture, kome je stalo da na Trgu republike u Beogradu, umesto prelepe, obnovljene palate osvane okrečeno staro zdanje, i ko je planirao da od centralnog gradskog jezgra stvori „Bermudski trougao“ (Narodno pozorište, buduća zgrada Opere na mestu današnjeg „staklenika“, i Narodni muzej), te zaradi mnogo više miliona evra nego što je sada moguće i pretpostaviti?
Odgovore na ova i druga pitanja, svakako bi u civilizovanim državama sa sređenim pravnim sistemom, odmah potražio državni tužilac, te naložio ispitivanje odgovornih ministara koji su do sada bili glavni generatori pohoda na Narodni muzej, od strane grupa i pojedinaca bliskih svakoj demokratiji čerupanja.
Nastaviće se


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *