Moć govora

Piše Dragan Hamović

Danas većina obrazovanog sveta, bez ikakve nelagode, priznaje da poeziju uopšte ne čita. Zato je dalekosežno važno uvoditi učenike, buduće ljude, u poeziju

Nakon skoro četvrt veka od poslednjeg izdanja lektirskog pregleda novije pesničke produkcije („Knjiga stihova mlađih jugoslovenskih pesnika“), nacionalni obrazovni izdavač pripremio je nov, aktuelizovan pregled domaće poezije za najstarije osnovce – kako odavno nalaže program nastave književnosti za osmi razred. U međuvremenu, tek je, kod jednog manje oglašenog novosadskog izdavača, Laslo Blašković bio priredio izbor „iz Savremene jugoslovenske poezije“ („Početak pesme“, 1997). Sada, kada je sticajem okolnosti, u važećem nastavnom programu – tumbanom i menjanom bez pravog smera i koncepta, prinavljanom za mnoge periferne a siromašenom za temeljne sadržaje – ipak ostao zahtev za izborom „iz Savremene srpske poezije“, ukazalo se neophodnim odgovoriti na taj zadatak uvažavajući očekivani horizont četrnaestogodišnjakâ, kojima poezija kao oblik opštenja ni izdaleka nije privlačna mogućnost – pogotovo u gustoj i bučnoj šumi multimedijalnih obaveštenja kroz koje se  svakodnevno probijamo.

„PROHODNE“ PESME
Priređivač knjige „Beskrajna moć govora“, Slavko Stamenić (inače odlični pripovedač) u sebi sjedinjuje dve kompetencije potrebne za ovaj posao: godinama aktivno prati nove pesničke pojave, a jednako dugo radi kao nastavnik u školi, osnovnoj i srednjoj. Stamenić je preduzeo posebno delikatan poduhvat da iz mnoštva izdvoji značenjski „prohodne“ pesme pesnika koji reprezentuju realni raspon savremenih izraza i preokupacija, ali da, iznad svega, te pesme (makar po nekom elementu) budu recepcijski prijemčive naraštaju kojima je izbor namenjen. Drugim rečima, trebalo je učiniti što je god moguće da ovakav pregled, ako ne privuče, onda makar ne odbije mlade čitaoce od ove, po umetničkim dometima svakako prve – a po čitalačkom zanimanju i ukupnom odjeku danas, nimalo slučajno, marginalizovane književne oblasti. Koliko je u tome uspeo pokazaće život ove knjige, ali je pomenuti napor vidljiv i vredan svake pažnje.
Stoga je Stamenićev zbornik, koji sadrži osamdesetak pesama iz opusa čak šezdesetak pesnika, razveden u četiri tematska kruga. Prvi krug („Domaći prizori“) čine pesme zasnovane na raznovrsnim sižeima iz svakodnevice, drugi („Spasite me hlorofili“) tematizuje odnos modernog čoveka i prirode od koje se kobno otrgao, treći („Nisi ti više mali“) zadire u promišljanje odnosa pojedinca prema sopstvenom životu, i četvrti („Poezija nastaje“) okuplja pesme usredsređene na sam proces nastanka poezije. Teško je bilo iznaći primereniji okvir za obuhvatanje obilne i nejednake pesničke ponude. Svaki od krugova, u mnogoglasju sadržinskih polazišta i autorskih izvođenja, odaje utisak složene celine, u kojoj se lakše razaznaju srodnosti i razlike između različitih pesnika i njihovih rukopisa. Navedeni segmenti izbora komponovani su po obrnutoj hronologiji – što nije neumesna priređivačka dosetka – počev od mlađih pa do onih vodećih srpskih pesnika.
Tu su, znači, pesnici od Nenada Jovanovića, Ane Ristović ili Dejana Aleksića (rođenih oko 1970. godine), preko autora u punoj zrelosti, kao što su recimo Nebojša Vasović, Milan Đorđević, Đorđo Sladoje, Đorđe Nešić ili Živorad Nedeljković – pa do modernih klasika i pesnika nesporne stvaralačke zaokruženosti, poput Stevana Raičkovića (sve do nedavnog kraja pesnički vitalnog), Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Jovana Hristića, Borislava Radovića, Milovana Danojlića, Ljubomira Simovića, Aleksandra Ristovića, Matije Bećkovića, Rajka Noga, Ibrahima Hadžića, Milosava Tešića, Miroslava Maksimovića, Novice Tadića i tolikih drugih. Iz delimično navedenih imena vidi da je pesnička scena obuhvaćena dovoljno široko (neopravdani izostanci uvek su, naravno, mogući) i da je priređivač težio uravnoteženom predstavljanju autorskih osobenosti, bez poetičke i/ili ideološke isključivosti, kakva je zacarila u današnjem javnom prostoru i preneta u vrednovanje književnosti – najčešće na korist bezličnosti, srednjaštva, političke korektnosti, uz podrazumevano odsustvo izraženijih nacionalnih crta i kritike globalnog poretka nepameti i neslobode.

Beskrajna moć govora, lektirski izbor iz savremene srpske poezije za osmi razred osnovne škole, Zavod za udžbenike, Beograd 2009.

MORALNA DEZORIJENTACIJA
Kao uvodna, programska pesma, koja zajmi naslov samoj knjizi, postavljena je čuvena „Moć govora“ Branislava Petrovića, dok epilog čine dve pesme svetski najpriznatijeg modernog srpskog pesnika, Vaska Pope, iz poznog ciklusa „Mala kutija“. Dok Petrovićeva pesma svedoči širinu i zamah akta poezije, Popine pesme, nasuprot tome – upućuju na snagu jezgrovite pesničke reči. Čini se da nisu mogli biti uzeti podesniji lirski primerci za kompoziciono prioritetna mesta, ulaz u izbor i izlaz iz njega, upravo u svrhu privlačenja čitalaca na koje se (pedagoški) računa. S jedne strane, dakle, stoji Petrovićeva pesma što kipti od jezičke i asocijativne nesputanosti i prosto osvaja i pokreće, a s druge, Popine pesme, spravljene kao nedečje zagonetke sa nebrojeno odgonetki. Na rubovima „Beskrajne moći govora“ demonstrira se izrečena poezijska moć, u dva suprotna izražajna smera – jezičkog širenja i sažimanja. Više i bolje od ma kakvih objašnjenja i učenih posredovanja, mladi čitaoci koji poseduju (elementarno) čulo, antene za prijem govora poezije mogu biti privučeni da krenu dalje, unutar korica ove knjige i uzduž i popreko poezije našeg doba i davnije. Pa dokle ko stigne.
„Beskrajna moć govora“ opremljena je i kratkim uvodnim tekstovima („Reč, pre svega“, „Kako je zasnovan ovaj izbor“) u kojima se, pored izlaganja koncepcijskog pristupa priređivača, mladi čitalac upoznaje sa najopštijim odlikama savremene poezije; zatim, kratkim pogovorom koji daje osvrt na istorijsku putanju našeg pesničkog razvoja („Po čitanju stihije“) i segmentom u kojem se pokazno raščitavaju, doturaju neki ključevi za čitanje dveju pesama dvojice istaknutijih pesničkih savremenika, Novice Tadića i Vojislava Karanovića („Kako se može čitati pesma, dva primera“). Ni previše ni premalo, nego dosta za početak.
Mada ne možemo očekivati da ovakvi izbori odsudnije izmene status pesničke umetnosti u vidokrugu i učenika i njihovih nastavnika (još manje roditelja), sigurno je da su od pouzdane pomoći u snalaženju onih (makar koliko ih bilo!) pobuđenih „moćima govora“, spremnih da zakorače u podsticajni i enigmatični prostor poezije. I za nastavnike, ali i za autore nastavnih programa, pa i za one čitaoce koji nisu vezani za osnovnu školsku namenu ovoga panoramskog pogleda (s ograničenjima kojima se moralo pribeći), knjiga „Beskrajna moć govora“ podesna je za pružanje prvih obaveštenja o sadašnjem i skorijem pesničkom trenutku.
Danas, većina obrazovanog sveta, bez ikakve nelagode, priznaje da poeziju uopšte ne čita. Zato nam, pored ostalog, tako i jeste – zato smo i generalno srozani. Zašto je dalekosežno važno uvoditi učenike, buduće ljude, u poeziju? Zato što pesma govori nešto što se svakoga dana ne čuje, otkriva što nije naočigled – ali je bitnije od banalnih očiglednosti; upućuje da život sagledavamo ispunjeniji smislom. Poezija je nezamenljivo oruđe duhovne i moralne borbe, ličnog i dubinskog zajedničkog identiteta, i zato se u današnjim kulturnim politikama potire ili odbacuje u kraj. Pesma snaži i održava – od školskih dana poručuje nam Zmaj – a toliko smo slabi da jedva se držimo na nogama. Premda nezanemarljiv deo naše savremene pesničke proizvodnje proističe iz takve pomirljive raslabljenosti i srozanosti, bazične moralne dezorijentacije – pa i takve pesme, same sobom, znače čin nemirenja. Prvi korak svake borbe za dostižnu meru čovečnosti, do pune moći govora što nagoni na delanje, unutar i oko sebe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.