MIODRAG DADO ĐURIĆ Jer oko velikog drveta ništa ne raste

Piše Dejan Đorić

Dado nikome ne duguje i ničemu ne pripada, nema ni prethodnike ni sledbenike, a spreman je da odbaci nadrealizam kao i postnadrealizam, samim tim što je odbio da upozna Andre Bretona, rekavši za njega da je policajac duha

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, u jednom engleskom umetničkom časopisu bio je objavljen tekst o Frensisu Bejkonu kao najvećem živom slikaru. Autor teksta je odmah iza Bejkona istakao crnogorsko-francuskog slikara Miodraga Dada Đurića, kao drugog najvažnijeg svetskog slikara. Bejkon više nije živ, a Dado sada nema ni približno njemu vredne pretendente na presto. Neko drugi bi možda s pravom pomislio na Ernsta Fuksa ili Gigera, koje je Salvador Dali smatrao svojim naslednicima. Njihov rad je, međutim, ilustrativniji, komercijalniji, manje originalan i likovan od Dadovog. Dela su im donekle ukočena dok su Dadove linije crteža  svojevrsne neravature, predeli iskidanih živaca, a slike žive i vibrantne, ispunjene halucinatnom energijom, mrakom crnogorskih špilja i pariskih podruma.

DADO I FUKS
Svetozar Radojčić, utemeljitelj moderne srpske Istorije umetnosti, tvrdio je da ukoliko neko kaže za nekog umetnika da je veliki, odmah moramo biti na oprezu, a kada tvrdi za drugog da je najveći ili najznačajniji možemo sa sigurnošću odbaciti takvo tvrđenje kao neutemeljeno. Takav stav je blizak Dadovom koji tvrdi: „Ja jesam dobar ali ne veliki“. Osim lične skromnosti koja obeležava i njegov životni stil, ističe ga još nešto. Oko Fuksa se decenijama okupljaju njegovi učenici iz celog sveta, koji su uspeli samo da kompromituju i razvodne njegov opus. Ne treba ni dokazivati besmislenost njihove tvrdnje da ih Fuks podučava renesansnoj tehnici slikanja. Niko danas ne zna da slika poput renesansnih majstora, pa ni sam Fuks. Najveći deo savremenog fantastičnog slikarstva u znaku je tog vodećeg predstavnika Bečke škole fantastičnog realizma ili kako je Sergej Aparin rekao: „Fuks gore, Fuks dole, Fuks levo, Fuks desno“. Uostalom, i sam veliki bečki majstor zadivljen piše o Dadu kao slikaru magične svetlosti u svojoj knjizi „U znaku sfinge“. Dado nikome ne duguje i ničemu ne pripada, spreman je da odbaci nadrealizam kao i postnadrealizam, samim tim što je odbio da upozna Andre Bretona, rekavši za njega da je „policajac duha“. Dado nema ni prethodnike ni sledbenike, jer oko velikog drveta ništa ne raste.
Upoznati i sasvim malo sa značajem ovog slikara, shvatamo jad i bedu provincijalizma naše male sredine. Premda ona u odnosu na svoju veličinu ima jednu od najživljih likovnih scena u svetu, slikare figuracije, fantastike i modernog realizma među boljim pa i najboljim u svetu, što se odnosi i na mnoge naše avangardne stvaraoce, njeno prokletstvo je u zvaničnom neprihvatanju sopstvenih vrednosti. Umetnicima je neuporedivo teže da uspeju ovde nego u svetu i na tom zlu se kale mnoge generacije. Inferiornost naše zlobe i zlovolje mogli smo upoznati prilikom održavanja izložbe posvećene šestoj deceniji Dadovog crtanja. Teme su večne, nevezane za sam događaj – Dado, crtež i beogradska scena. Borka Božović, istoričarka umetnosti, vlasnica je beogradske privatne Galerije „Haos“ specijalizovane za crtačku umetnost. U vreme kada su drugi privatni galeristi iz finansijskih razloga skoro nasrnuli na slikarstvo i u potpunosti zaboravili na crtež (skulpturu i grafiku više niko i ne pominje), Galerija „Haos“ izložbama podseća na izuzetno vreme koje je započelo krajem pedesetih i završilo se početkom osamdesetih godina prošlog veka, pojavom nove slike i transavangarde. U periodu od dvadeset pet godina Beograd je bio crtačka imperija, Meka i Medina balkanskih crtača, njime su harali umetnici najvišeg nivoa, kraljevi tuša i pera, poput Aleksandra Hecla, Uroša Toškovića, Dragana Lubarde, Leonida Šejke, Mira Glavurtića, Ljube Popovića, Mihajla Đokovića Tikala, zaboravljenog  Milosava Lazarevića („Laze šermetra“ ili „Laze buđavog“) i brojni drugi. Dado Đurić je bio ikona, simbol i sublimacija te onostranosti, u vreme poznog modernizma iznenada probuđene strasti za crtanjem, za crtežom renesansnog, raskošnog i fantastičnog tipa. Zato je nastojanje vlasnice Galerije „Haos“ bilo krajnje plemenito, petnaest godina postojanja je trebalo krunisati izložbom najvišeg ranga. Prikazala je Dadove crteže između 11. maja i 11. juna ove godine,  nazvavši izložbu „Eruval – Beograd, odlazak i povratak“.

STANIŠTA UMETNIKOVOG UNIVERZUMA
U pitanju su dva mitska staništa Dadovog univerzuma, mlin u Eruvalu, selu osamdeset kilometara udaljenom od Pariza, u kome je Dado napravio kuću, bolje reći životni asamblaž ili instalaciju i Beograd, po ideji Leonida Šejke, Dragoša Kalajića i Dragana Mojovića, duhovni centar sveta. U mlin se Dado naselio 1960. godine, ispunio ga svojim vampirima i čudovištima, tako dragim nekim vodećim francuskim intelektualcima, predstavnicima kulture čije izdavaštvo ima najviše naslova o monstrumima, čudesnom i fantastičnom, najozbiljnije napisanih, kao što je francuska škola izučavanja okultizma među posebnim. Dado je u takvoj prebogatoj kulturi smatran najvažnijim živim francuskim slikarom, a njegove izložbe su pomno praćene kao značajni događaji za Pariz. Takav slikar je praktično bio isteran iz Beograda sredinom pedesetih godina. Ispod bele ptice, u podzemlju, vreba aždaja, Beograd ima svoju tamnu stranu, svoje čudovište  iz dubina koje su možda najbolje upoznali pripadnici grupe Medaila, tog našeg prvog i najvažnijeg likovnog, avangardnog, okultnog, ali paradoksalno i tradicionalističkog, antimodernističkog i hrišćanskog andergraunda. Dado je u Beogradu bio vladar tog sveta, povezivao je umetnike Mediale sa pola meda, racionalne, svetlozarne konstruktiviste sa onima sa pola ale, crnomagičare podzemnih inspiracija, kojima su tavani, podrumi i groblja bliži od svetlosti kristala. Neki Dada smatraju centralnom figurom Mediale, a njegov odlazak u Pariz 1956. godine, početkom raspada te grupe i raslojavanja njene estetike. Zašto je otišao? „Toliko sam bio gladan u Beogradu da još i sad osećam izvesnu mučninu kad se setim tih dana“ kaže slikar koji je sa ostalim „sumnjivim probisvetima“ bio uhapšen prilikom Hruščovljeve posete Beogradu. To se događa u vreme kada je Henri Mur gostovao i izlagao u Beogradu, posetio Likovnu akademiju, otkrio Dada Đurića kao najosobenijeg umetnika u ovoj sredini i želeo da mu obezbedi stipendiju za London. Dadove kolege su ga odvratile pričom da je on asocijalan tip, protivnik režima i nedostojan takve pomoći. Dado se posle pola veka vratio u grad gde ga sve podseća na period siromaštva i obespravljenosti jer, kako kaže, bilo mu je uprkos svega izuzetno teško da ga napusti.

OSNOV „DADOZOFIJE“
Borka Božović je uložila mnogo toga u duhovnu i materijalnu avanturu organizovanja manje retrospektive Dadovih starijih crteža. Slična je održana još samo 1981. godine u Kabinetu grafike Umetničkog centra Žorž Pompidu (popularni Bobur), najvažnijoj francuskoj instituciji za (post)modernu umetnost, koja osim što u stalnoj postavci izlaže, čuva i šezdeset četiri Dadove slike. Za potrebe ove izložbe galeristkinja je angažovala vodeće domaće kolekcionare, pozajmila radove iz Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju, prikazala svoju zbirku i premijerno izložila najnoviji ciklus posvećen krunisanim glavama, odštampala dvojezični katalog sa brojnim kolor reprodukcijama ne samo crteža, u kome je njena produbljena studija kao i esej Janice Đurić, umetnikove ćerke i likovne kritičarke, koja je priložila i hronologiju slikarevog života i dela, a potom je ceo događaj u zanimljivoj formi eseja i intervjua najavila na tri strane subotnjeg kulturnog dodatka „Politike“. Zato jer je Dado fanatik crtanja, crtež je osnov dadozofije, u ranom detinjstvu je „gravirao“ kuhinjskim nožem zidove porodične kuće, crtao je kao student na Akademiji isto onako kao i na vrhuncu karijere, crtao stojeći, u zatvoru, na kancelarijskim papirima, s druge strane hamer papira studentskih radova na Arhitektonskom fakultetu, na listovima računovodstvenih knjiga, na finom papiru enciklopedija, na manuskriptima, kopijama rukopisa, foteljama i frižiderima, po zidovima, crtao je i po kostima kao da su njegove jer, kako Dragan Lubarda, drugi crtački demijurg kaže „Crtač treba da se zaboravi dok ne ugleda belinu svoje kosti“.
Posle svega, umesto da srcem, dušom i umom prihvatimo ovakav likovni dar sa francuskog neba, potpuno nezainteresovani za Dadove crteže, za vrednost tog dela, pojedinci su u štampi, na stranicama subotnjeg dodatka za kulturu „Politike“, u tri broja razvili besmislenu polemiku oko toga ko je prvi u Beogradu organizovao izložbu Dadovih dela, kao da su oni bitni a ne ta dela. Umesto da sudeluje u proslavi jubileja i svečanosti ovakve izložbe, autorka projekta Borka Božović je morala da se brani i opravdava. Ponovo je Dado uznemirio malu i učmalu sredinu, opet ona nije bila kadra da podnese njegovu veličinu. Duža dokumentarna emisija „Ćirilica“ Milomira Marića na TV Hepi – Košava, urađena i prikazana tokom izložbe još više je probudila neke provincijske sujete. Intervju slikara Milorada Bate Mihajlovića u toj emisiji ima razmere kulturnog skandala. Uvaženi srpski akademik ne samo da je nesuvislo i nepovezano govorio, već je svaku drugu rečenicu propratio psovkom da bi na kraju izrazio sumnju u to da je Dado homoseksualac. Kada nam akademici iskazuju zavist i nedoraslost umetnosti, možemo se s pravom zapitati nije li Dadov odlazak bio najveći šamar našoj kulturnoj javnosti koja ga u svojoj tuposti nije ni osetila? Dado se vratio u velikom stilu, ali mi nismo umeli da se vratimo njemu.