Tri srpska ratna druga

Piše Milorad Vučelić

Srbija ima velike probleme sa svojim vlastodršcima i njihovom šizofrenom politikom na „evropskom putu bez alternative“, putu na kome su istovremeno mogući „i Kosovo i Evropska unija“. U takvu politiku godinama pokušavaju da uteraju čitav srpski narod. Ali Srbija sigurno ne može propasti uz tri proverena prijatelja: Džozefa Džoa Bajdena, Gvida Vestervelea i Vilijama Hejga. Veze ratnih drugova su, kao što je poznato, najjače veze, a baš rat i bombardovanje njih neraskidivo veže za Srbiju. Punih deset godina oni su ratovali protiv Srbije. Zašto? Zato što ne mogu da zamisle Evropsku uniju bez Srbije, ali ni Srbiju sa Kosovom. I zbog tog puta bez alternative oni su definitivno i neopozivo iscrtali novu mapu Srbije bez Kosova i Metohije, ali baš kao pravi prijatelji oni ne traže da Srbija odmah prizna Prištinu, nego samo da ima dobrosusedske odnose sa samoproglašenom kosovskom državom! Nastavljajući svoju „epsku borbu“, u kojoj pristaje da izgubi sve što vekovima i u desetogodišnjem ratovanju Srbi nisu izgubili, srpski režim „herojski“ i „mudro“ na sve pristaje, ali neće da zvanično prizna Kosovo, što od njih niko ovoga trenutka, ali samo ovoga trenutka, od pomenutih i sličnih prijatelja, i ne zahteva. A sve drugo hoće. Ali treba, pri tom, da izgleda kao da neće.
Nije ovde reč samo o prijateljstvu Bajdena, Vestervelea i Hejga. Oni dolaze i kao pravi lekari i iscelitelji. Oni su došli da kod srpskih vlastodržaca pred našim i pred očima celog sveta izleče političku bolest čija dijagnoza nosi naziv „i  Kosovo i Evropska unija“, i „četiri stuba“… U glavu im pamet ućeruju.
Ali tu je srpska politička opozicija koja na sav glas preti režimu patriotskim protestnim mitingom. I to ne jednim! Zašto? Zato što naši vlastodršci nisu odmah prihvatili sve zahteve naših prijatelja Bajdena, Vestervelea i Hejga, pa su se po tom diktatu i ponašali. Da su Tadić i Jeremić odmah sve prihvatili, oni ne bi protestvovali. Oni bi ih iz sve snage podržali. Ovako sada moraju mitingom da dokažu da oni nikada sebi ne bi dopustili da se oko Kosova svađaju sa tri naša ratna druga: Bajdenom,Vesterveleom i Hejgom. I da Vestervele i Hejg moraju da potežu na putovanja u Beograd. S njima bi to isto obavili, ali telefonski.
Saznaje se iz poverljivih izvora da je dobar deo srpske opozicije posebno besan na režim što je u svetu stvorio sliku da u Srbiji postoji neko posebno homofobično i antipedersko raspoloženje, pa naš veliki prijatelj i ratni drug Gvido Vestervele ne dođe u Srbiju sa svojim partnerom, nego sam samcit. I to može biti jedan od povoda za proteste, ali onda bi bilo neophodno spojiti ih sa gej paradom kako bi se napravio jedan nov narodni protestni pokret u kome bi konačno svi Srbi bili zajedno, okupljeni oko naših ratnih drugova, nezavisnosti Kosova, NATO-a i gejeva. To bi bila prava parada srpskog ponosa i sloge!
Zamislite samo tu veličanstvenu bujicu ljudi sa srpskim trobojkama, sa krunama ili bez kruna, sa američkom i britanskom zastavom, zastavama EU sa sve žutim zvezdicama u krug, kokardama, zvaničnom „državnom“ zastavom Kosova, tradicionalnom šiptarskom zastavom sa crnim orlom, koga je svojevremeno nactrao jedan austrijiski moler za 12 forinti, crnogorskim zastavama iz junačkog Lovćenca sa sve narjaktarima sa kečićima na glavi, NATO zastavom sa znakom „Mercedesa“, a sve to nekako stopljeno u gej zastave svih nijansi boja duge. A na čelu kolone, kao simbol srpske sloge, rame uz rame vlast, opozicija, nevladin sektor, ajatolasi i strani ambasadori, i možda i Vestervele sa partnerom. I svi pravo (kada bi moglo i zauvek) u Brisel, na poklonjenje onim Belgijancima koji zverski prebiše neke srpske momke, navijače „Partizana“, a jednom od njih iskopaše oko, o čemu niko od zvaničnika, u medijima, ni da prozbori jednu jedinu reč. Tako bi se širom sveta pronela slava zvanične druge Srbije na vlasti. I tamo neka u Briselu izaberu ko će u Srbiji biti na vlasti, a ne da se ovde Srbi muče na izborima, jer će vlast koja se sastavi posle izbora, kako god mi budemo glasali, biti i onako sastavljena od briselskih i vašingtonskih ispostava u vidu srpskih stranačkih lidera.
Naši političari ponovo bi posle nekih izbora na sav glas pravdali svoja koaliranja i govorili „kako je u politici sve moguće“. Tu bi odista morali biti zahvalni Bajdenu, Vesterveleu i Hejgu kao lekarima. Oni su dolazili i jasno pokazali našim političarima da u politici nije sve moguće. Kada se jednom obavežeš da služiš i radiš protiv interesa svoje zemlje, i da se javno zakuneš u to da „EU nema alternativu“ a tajno obavežeš da i „NATO nema alternativu“, moraš da slušaš one pred kojima si se obavezao. Uslovljavaće te beskrajno i svaki put sa novim uslovima i moraćeš da pristaješ sve dok potpuno ne zaboraviš na Srbiju. Gledaćemo mi vrlo brzo i kako se „patriotski“ ulazi u NATO pakt. I slušaćemo od istih ovih doktora kako govore da će oni koji su se tajno obavezali za ulazak u NATO morati to da „makar i svojim nosom“ javno potpišu.
Srpski političari koji neće da čuju čak ni krajnje prigušene glasove kritičke javnosti, moraju tako proći. Oni to baš i žele, oni moraju da služe onima koji ih drže ili će ih dovesti na vlast. Da je drugačije oni bi bar oslušnuli reči našeg velikog istoričara Milorada Ekmečića: „Za Ameriku srbofobija je isto što je antisemitizam bio za naciste… Verujem da srpski državnici misle da mi idemo u čokoladnu Evropu, a ne u vojni blok… Naš ulazak u Evropu izgleda da je kazna, a ne ostvarenje prava na poštene dogovore. Ne možemo ući u Evropu koja je u bloku za osvajanje sveta“.
Sve drugo je propagandni privid i puko izvođenje radova u kome će zdušno pored političara učestvovati mediji, te čitavi ešaloni analitičara i analista. Oni će, kao i političari, uvek i ponovo iznalaziti neke nove kriterijume za dokazivanje i ispite svoga patriotizma. To im je zadatak i nevešto prikrivena radna obaveza.
Ko čita „Pečat“ – to zna!

P. S.
Neka nam bude oprošteno što se naslovom i naslovnicom „Pečata“ malo ogrešismo o uspomenu na Eriha Mariju Remarka i njegovu znamenitu knjigu „Tri ratna druga“.