Piše Uglješa Mrdić
Usvajanje predloženog Nacrta zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti i otkrivanje doušničko-saradničke mreže, pored skretanja pažnje javnosti sa najbitnijih državnih i nacionalnih tema, dovodi i do uništenja bezbednosnih službi Srbije
U jednom od najtežih trenutaka u kojima se Srbija nalazi u proteklih desetak godina, kada strane sile sa domaćim saradnicima, kako na srpskoj tako i na albanskoj strani, oduzimaju Kosovo i Metohiju, kada se montira buna u Raškoj oblasti i kada je ugrožen teritorijalni integritet i suverenitet naše države, pažnja javnosti se skreće na druge manje bitne teme, koje mogu biti upotrebljene u političkoj borbi protiv svih onih koji kritikuju poslednje katastrofalne postupke Vlade i predsednika Republike. Naime, Srpski pokret obnove podneo je Skupštini Srbije Nacrt zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti. Pri tom je rečeno da će Komisija za otvaranje dosijea Službi bezbednosti, morati da pribavlja i objavljuje imena svih saradnika tajnih službi čije je „uhođenje građana dovelo do tragičnih posledica“. Zakon bi mogao da bude usvojen do kraja godine uz podršku Demokratske stranke i njenih partnera u vlasti.
ZABLUDA I NEČISTA SAVEST
Novinski naslovi „Otvaranje dosijea rešava ubistva“, „Donošenjem zakona doći će se do nestalog novca sa Kipra“, „Otkrivanje dosijea razrešiće mnoge zločine“ i drugi, dovode građane Srbije u zabludu, a političare koji potenciraju te teme do skrivanja njihove nečiste savesti i obmanjivanja građana, da dosijei pojedinih političara i nekadašnjih ideloških protivnika imaju veze sa zločinima.
Komisiju za dosijee bi trebalo da čini sedam članova koje bira Skupština. Predlog za članove komisije mogu da podnesu Vlada Srbije, Vrhovni sud, Arhiv Srbije, udruženja koja se bave zaštitom ljudskih prava i udruženja građana, koja se bave pitanjima civilne kontrole sektora bezbednosti. Ova udruženja se moraju javiti Skupštini u roku od 15 dana od stupanja Zakona na snagu i dužna su da njihovi kandidati budu osobe koje su bile žrtve službi bezbednosti, ili su pravni naslednici takvih osoba. Članovi komisije ne mogu biti osobe koje imaju funkcije na republičkom i pokrajinskom nivou, kao i u strankama, niti osobe koje su bile ili jesu zaposlene u službama bezbednosti. Ako zakon bude usvojen, službe bezbednosti će imati rok od 30 dana da dostave sva dosijea i njihove kopije komisiji za dosijee. Dosije je, prema nacrtu zakona definisan kao podatak, odnosno zbirka podataka, bez obzira na formu u kojoj je dokument sačuvan. To znači da će građani koji imaju dosije moći ne samo da dobiju papir, već i preslušaju, ili pogledaju magnetnu traku, disketu, kompakt-disk, mikrofilm, video ili audio zapis. Ukoliko je osoba o kojoj je vođen dosije umrla, pravo da ga traže imaju pravni naslednici i rođaci do četvrtog kolena. Dosije mogu da traže i grupe građana koje su bile pod prismotrom, kao i mediji. Ko bude želeo da pogleda svoj dosije, mora prvo pismeno da se obrati Komisiji i da u zahtevu dostavi podatke, koji mogu olakšati nalaženje dosijea. Ukoliko neko nije u mogućnosti da sam pogleda dosije, mora u zahtevu da navede ime pratioca koji će mu pomoći. Strogo je propisano da tražilac dosijea ne sme narušavati prava trećih lica, otkrivanjem ličnih podataka o njima. Objavljivanje podatka o drugoj osobi, koja se spominje u dosijeu, bez njene saglasnosti ili pravnih naslednika, kažnjivo je. Građani koji znaju ili sumnjaju da imaju dosije, moći će da ga zatraže u roku od dve godine od datuma formiranja komisije za dosijea. Posle tog roka svi dosijei biće arhivirani i moći će se naknadno otvoriti na obrazloženi zahtev tražioca dosijea. Nacrtom zakona o tajnim dosijeima, koji bi trebalo da bude usvojen u roku od tri do šest meseci, predviđeno je da se otvore dosijei takozvanih unutrašnjih neprijatelja do 5. oktobra 2000. Kada je poslednji nacrt zakona o tajnim dosijeima 2005. napravljen, predlog je bio da se otvore dosijei takozvanih unutrašnjih neprijatelja od 1946. pa do 2002. godine, tačnije do dana transformacije Resora državne bezbednosti (RDB) u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA).
ZAŠTITA BEZBEDNOSTI SRBIJE
Predstavnici BIA i Ministarstva pravde izrazili su spremnost i ponudili saradnju zaštitniku građana Saši Jankoviću, da pripremi zakonski predlog, a jedini problem, sudeći po rečima Jankovića, moglo bi da predstavlja neslaganje stručne javnosti o načinu na koji bi se dosijei otvarali.
Predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, izjavio je da će ta stranka podržati usvajanje zakona o otvaranju tajnih dosijea i da druge stranke imaju mnogo više razloga da se plaše od otvaranja tih dosijea.
”SPS nema problem sa tim, mnogo više razloga da se plaše imaju neke druge stranke, da im se ne nađu imena nekih saradnika,” saopštio je Dačić.
Odgovor na ovu temu potražili smo i u kabinetu direktora BIA Saše Vukadinovića. Šef kabineta direktora BIA Jovan Stojić, kaže za “Pečat” da je BIA u potpunosti saglasna da se donese zakon o otvaranju dosijea, koje su vodile sve službe bezbednosti po političkoj i ideološkoj osnovi.
“Zakon bi morao da napravi ravnotežu između potreba demokratski uređenog i civilizovanog društva sa jedne strane i sa druge, zaštite bezbednosti Srbije. Sada postoji detaljan pravni okvir za otvaranje dosijea, naročito posle donošenja Ustava 2006. godine i usvajanja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Ustav proklamuje da svaki građanin može da bude obavešten o podacima, koji se o njemu prikupljaju. Dosije svakako spada u podatke o ličnosti. Važeći propisi ne ostavljaju mogućnost da se otkriva identitet saradnika službi bezbednosti. Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti čak propisuje da ni oni koji vrše nadzor ne mogu da znaju imena saradnika“, objašnjava za „Pečat“ Jovan Stojić.
Podsećamo da je BIA od 2004. do 2008. godine ukupno predala oko 64.000 dosijea Arhivu Srbije. Među tim dosijeima BIA je predala celokupnu dokumentaciju, koja se tiče odnosa sa Informbiroom, a nastala je od 1948. do 1975. godine. U predatoj dokumentaciji ima dosijea 770 osoba, na ukupno 32.000 strana. Pre pet godina BIA je Arhivu Srbije predala i arhivu od oko 150.000 stranica, sa spiskovima osuđenika iz perioda od 1948. do 1956. godine, među kojima su dosijei osuđenika sa Golog otoka i iz PKD, kompletan dosije Gestapoa koji se odnosi na naše građane, kao i dosijei divizije „Skenderbeg“ i jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor“. Dosijei osuđenika koji su živi neće biti dostupni široj javnosti, dok će dosijee o preminulim osobama moći da koriste isključivo njihove porodice.
SVI DOSIJEI NA BROJU
„Pečat“ ekskluzivno saopštava javnosti i da je posle uništavanja dela dosijea DB-a posle petooktobarskih promena 2000. godine, Služba uspela da ponovo na osnovu posedovanih informacija i ranijih podataka, napravi nova dosijea za koje su lideri DOS mislili da su uništeni. Služba je posle 2004. napravila rekonstrukciju svih saradničkih dosijea, koja su bila uništena po zahtevu lidera DOS-a 2001. godine. U tim dosijeima zabeležene su „zanimljive“ radnje pojedinih DOS-ovih lidera i funkcionera, kao i njihova intenzivna saradnja kako sa domaćim tako i sa stranim službama. Otuda, prema rečima upućenih u bezbednosna dešavanja, a naročito ona koja se tiču rada BIA, je i nastala panika među nekadašnjim liderima DOS-a, da takva dosijea ne ugledaju svetlost dana, nego da se ponovo unište, kako bi oni mirne savesti nastavili sa političkim delovanjem i tražili svoje mesto u istoriji, kao navodni revolucionari i borci za bolju Srbiju. Da bi oni kao takvi kakvi jesu mogli da uđu u istoriju na način na koji žele, službe ne treba da postoje, jer znaju istinu o njihovom delovanju i kretanjima.
Ovom prilikom citiraćemo i nekadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Srbije Jovicu Stanišića, koji je Službom rukovodio od 1991. do 1998. i koji je svojim kolegama često znao da kaže:
„Ovo je neverovatno. Kome god mi zavedemo obradu i koga pratimo, on napreduje u visine i ima zagarantovanu uspešnu karijeru. Bilo da je reč o Službi ili o politici“.
BIA je jedan deo dosijea, to jest arhivsku građu sa dosijeima specijalne policije grada Beograda, predala dan uoči izborne ćutnje za vreme izbora krajem 2003. godine Branki Prpi, direktoru Istorijskog arhiva Beograda, iako su tadašnji čelnici BIA Miša Milićević i Goran Živaljević tu građu trebalo da daju Arhivu Srbije, kao što je to činilo rukovodstvo BIA u kasnijem periodu. Do masovne predaje dosijea došlo je 2005. godine kada je BIA na čelu sa direktorom Radetom Bulatovićem, Arhivu Srbije dostavila skoro sva dosijea i to po kategorijama: unutrašnji neprijatelji, četnici, kompletne podatke o Informbirou, sve podatke o Rankovićevim strukturama, saradnicima neprijateljima. U BIA je ostalo petnaestak dosijea, koji iz razumljivih razloga nisu predati Arhivu Srbije, jer se radi o političarima koji su i dalje na visokim političkim funkcijama ili je reč o bitnim ličnostima iz drugih oblasti. Ta dosijea biće kasnije predata kada prođe određeni istorijski period. Znači da je BIA dostavila sva dosijea zaključno sa 2000. godinom po svim osnovama, i da svaki građanin, bilo da je reč o političaru ili nekom drugom, koji sumnja da je Državna bezbednost napravila dosije o njemu i da ga je pratila, može da izvrši uvid u svoj dosije u Arhivu Srbije uz prethodnu saglasnost BIA. Samim tim donošenje Zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti nije ni potrebno. Naravno BIA poseduje paralelna dosijea, koja se nalaze u prostorijama Službe. Tako da se u ovom trenutku sva dosijea Službe od 1945. godine pa do danas nalaze u BIA i u Arhivu Srbije, ali bez onih petnaestak koji su sklonjeni samo u prostorijama BIA i naravno onih koji su potrebni za sadašnji rad Službe.
VREDNOST DOSIJEA
Primera radi, oni političari, čiji puleni redovno govore o BIA, često je napadajući, a čija dosijea se mogu videti u Arhivu Srbije su Latinka Perović i Dragoljub Mićunović.
Inače, za razliku od posleratnog perioda, kada su se glavni podaci za tajnu službu dobijali putem saradničko-doušničke mreže i analitičkim metodama provere, sada se podaci dobijaju na više načina. Poslednjih godina, bolje reći decenija, prikupljanje podataka za potrebe DB-a, a sada BIA, dobija se i putem prisluškivanja, satelitskog praćenja i različitim modernim analitičkim metodama, kao i putem doušničko-saradničke mreže. Tako da danas doušnik nema značaj kao što je imao pedesetih i šezdesetih godina.
Što se tiče same vrednosti dosijea, treba istaći, da su ona najvrednija za istoričare, koji bi uvidom u njih, dobili jedan novi specifični ugao koji je zanimljiv za istorijski presek pojedinih događaja. Na taj način i istoričari mogu da se posluže sa službenom arhivom BIA u Arhivu Srbije, ali očigledno da to ne odgovara pojedinim političarima, koji su na vlasti, jer, kao što smo rekli, u novijoj istoriji bi bili prikazani na drugačiji način, kako oni ne žele, to jest na istinit.
„Pečat“ ekskluzivno navodi da ne postoje dosijea doušnika saradnika, jer ih oni nikada nisu ni imali, pa tako i nisu mogla da se unište. Naime, postojali su samo podaci koji je određeni radnik BIA, a ranije DB-a, vodio u fascikli, a ticali su se podataka dobijenih od doušnika saradnika. Kasnije su ti podaci dobijeni od doušnika saradnika proveravani, sortirani, upotrebljeni, a fascikle sa papirima o informacijama od doušnika su iz razumljivih razloga uništene.
OZBILJAN UDARAC SLUŽBI
Ukoliko bi se dogodilo, kojim slučajem, pod pritiskom javnosti i vlasti, da se otkriju imena doušnika saradnika i javno saopšte, to bi bio jedan od najjačih udaraca zadat BIA, što bi ozbiljno ugrozilo rad Službe za dugogodišnji period. Posle toga skoro niko više ne bi hteo da radi za Službu i da joj dostavlja bitne podatke. Nijedna zemlja sa područja bivše SFRJ nije otvorila sva dosijea sem Makedonije. Posle tog događaja makedonska služba bezbednosti bila je skoro uništena i njen rad i te kako ugrožen. Makedonska služba se još uvek nije oporavila od tog udarca. Naravno nećemo Srbiju da poredimo sa rumunskom Sekuritateom, i još nekim ekstremnim pojavama u svetu. Takođe, interesantno je istaći i razloge pojedinih javno-političkih ličnosti poput predsednika SPO Vuka Draškovića i zaštitnika građana Saše Jankovića, da se moraju otkriti dosijea. Njihovi nastupi, a naročito Draškovićevi, liče na sistem „Svako se češe gde ga svrbi“ i možda su oni zabrinuti zbog toga što su možda bili saradnici nekih od službi. Ovog puta ćemo prećutati podatak da li su ili ne bili saradnici nekih od domaćih ili stranih službi… Draškovićeve metode priče o otvaranju dosijea podsećaju na štivo Borislava Pekića „Kako upokojiti vampira“, jer ispada po lideru SPO, da nisu krivi islednici, već samo doušnici saradnici, jer je „Islednik uvek u pravu“. Pa, valjda ne može biti kriv doušnik saradnik ako je Služba napravila neku zloupotrebu, kojih je očigledno bilo, već islednici i funkcioneri Službe. Na doušniku saradniku, koji su rangirani kao pouzdani, delimično pouzdani i nepouzdani, je da dostavi podatak Službi, a na njoj je da taj podatak proveri, pa tek onda da preduzima ostale radnje. Zbog pojedinih slabih provera informacija dobijenih od doušnika saradnika, dešavalo se da pojedine osobe dobiju dosijea samo zbog viceva ispričanih po kafanama, ili zbog u šali ispričanih poluistina ili neistina. I to je ipak zavedeno u dosijeima. To je i najveća manjkavost arhivske građe BIA, koja je dostavljena nadležnoj instituciji.
A VOJNI DOSIJEI
Interesantno je istaći da u svoj ovoj priči oko otvaranja dosijea, gotovo niko ne spominje vojna dosijea, to jest ona koja su pravili vojne bezbednosne i obaveštajne službe – Vojno-bezbednosna agencija (VBA), nekadašnji KOS i Vojno-obaveštajna agencija (VOA). Vojna dosijea nisu ni taknuta i vreme je da se proveri da li se neki od tih dosijea odnosi i na civilna lica, jer vojne službe ne smeju prema zakonu da prave dosijea civila, već samo vojnih lica. Ukoliko je reč o nekoj „sumnjivoj ličnosti“, koja je civil, onda se podaci moraju dati civilnim bezbednosnim službama – BIA, odnosno nekadašnji DB, UDB-a i OZN-a.
Otkrivanjem dosijea neće se rešiti nijedno krivično delo, ali pojedini vlastodršci mogu da, pretpostavljajući šta je zapisano o njima, informacije Službe obezvrede i upotrebe kao politički kapital. Na kraju možemo zaključiti da svi oni koji potenciraju donošenje Zakona o otvaranju dosijea službi bezbednosti, pored toga što uspešno skreću pažnju javnosti sa bitnih tema, žele da priču oko dosijea zloupotrebe u političke svrhe, zamajavaju narod i na kraju naprave osnove i za, prema njihovim očiglednim ambicijama, potpomognutim spolja, urušavanje BIA, kao najjače bezbedonosno-obaveštajne službe u Srbiji, kako ona, tako razorena ne bi mogla da radi svoj osnovni posao – zaštitu ustavnog poretka Republike Srbije.
Уопште није јасно за кога ради Биа и Војска, ……да се послужим еуфемизмом; “а земља нам се распада”!?