Đinđić o Kosmetu

Priredio Uglješa Mrdić

„Pečat“ prenosi jedan od poslednjih intervjua ubijenog premijera dr Zorana Đinđića, emitovanog na TV Galaksija u emisiji „Raskršće“, u kojem je predsednik Vlade, 20 dana pre atentata, govorio o borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i svom protivljenju politici Zapada, zbog narušavanja srpskih nacionalnih interesa

Pečat“ objavljuje jedan od poslednjih Đinđićevih intervjua – koji je pokojni premijer 21. februara 2003. godine dao u Banjaluci novinaru „Dveri srpskih“ za TV Galaksiju (u emisiji „Raskršće“), u kome je obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje – kako bi podsetili javnost, a naročito njegove navodne naslednike u Demokratskoj stranci i Liberalno-demokratskoj partiji, da oni rade upravo suprotno onome za šta se ubijeni premijer Srbije zalagao. Naime, Đinđić je poslednjih meseci svog života javno govorio o tome da Kosovo i Metohija ne može da bude nezavisna država i da Međunarodna zajednica treba da pomogne Srbiji (koja je činila sve što je od nje traženo tokom 2001. i 2002. godine) u očuvanju njenih državnih i nacionalnih interesa. Značajno je uočiti sa koliko je ozbiljnosti i državničke retorike bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se već uveliko odrekli Južne srpske pokrajine.

O MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI
Svako ko je iole dobronameran u svetu, može u nama da prepozna zainteresovanost za modernizaciju našeg društva, za podizanje standarda i zaštite društva, saradnju sa drugima. Došlo je vreme da sa našim kredibilitetom postavimo i teška pitanja. Ne treba mi da prećutkujemo naš nacionalni interes. Potrebno nam je bilo izvesno vreme, pa da počnemo vrlo otvoreno da govorimo o svim problemima. Sada smo ušli u fazu rešavanja ekonomskih problema, i imamo podršku svih eksperata u svetu i pokazali smo da smo sposobni i realistični i da smo orijentisani prema naprednom delu sveta, tamo gde se problemi rešavaju mirno i kvalitetno. Onda smo rekli, da ćemo sada da ih upoznamo sa nekim problemima koje imamo i koji su teži za rešavanje, a tiču se našeg regiona bez kojih će propasti naša ekonomska reforma. Ako mi ne budemo ni otprilike znali kako izgleda naš region za pet, deset godina, neće baš mnogo investitora doći u Srbiju i neće mnogo naše dece ostati ovde, ako i oni moraju da se bave rešavanjem naših državnih i nacionalnih problema. Pošto mi imamo određene ideje za to, mislim da je ovo pravo vreme da mi najpre pokrenemo ovaj razgovor i stvorimo ideju,  dođemo do strategije i da onda dođemo i do kompromisa koji će za sva vremena da isključi ratove i primenu sile i da omogući ljudima, koji ovde žive da ostvaruju svoje interese i interese regiona, ali ne na uštrb nekog naroda ili neke nacije i neke kvazidržave. Nismo uspeli da rešimo pitanje teritorijalnog suvereniteta na tradicionalan državotvorni način. Moramo da nađemo kompromis (…) A ne ako se u Beogradu pokrene neko pitanje to je nacionalizam, a ako se negde drugde zaoštri nacionalna tema, onda je to razumljivo i traži se opravdanje. Mislim da je trenutak da otvorimo karte i da sa tim demokratskim svetom rešimo problem koji će u podjednakoj meri tražiti žrtve svih nas. Ako neko nije zadovoljan onda to nije kompromis. (…)
Mi želimo da budemo članica Međunarodne zajednice, ali pod uslovima pod kojima su i druge zemlje članice MZ i pod poštovanjem međunarodnih obaveza. Niko u Beogradu nema nameru da ponovo ide u izolaciju i da kaže da ćemo mi opet biti postrani. Činjenica je da posle tog strašnog bombardovanja 1999. godine, posle deset godina i posle jednog maćehinskog tretmana, naš narod je rekao da želi da bude deo tog sveta, koji nas je bombardovao, maltretirao i koji nas često ne uvažava i na našu štetu donosi neke odluke, ali mi ipak želimo da budemo deo tog sveta.

O ODNOSIMA U REGIONU
Plaćanje ratne odštete BiH i Hrvatskoj bio bi jedan presedan koji bi uveo haos u međunarodno pravo. Onda bi svako svakome trebalo da plaća odštetu. U ovom slučaju radi se o haosu jedne države koja se raspadala i u kojoj su razni delovi autonomni i osamostaljeni. Sada  pripisati jednom subjektivitetu, da je bila jedna država koja je napala ostale, suviše je relativizovano i ne može da izdrži jednu pravnu proveru. Spor, koji će biti završen tako što se neće utvrditi odgovornost. Treba gledati šta nam je važno za budućnost. Izgubićemo dosta i politički i finansijski ako potrošimo vreme bavljenjem prošlošću. Ako neko misli da se mi bavimo istovremeno sa prošlošću i da sarađujemo u budućnosti, mislim da to nije moguće. Ako želimo da podvučemo neku crtu, ko kome da se izvinjava i ko je za šta kriv, možemo da imamo dve opcije. Jedna je da kažemo da ostavljamo tu pandorinu kocku otvorenom za sva vremena i uvek će neko nekome biti kriv, kao što realno i jeste i žrtve su na svim stranama, ili da zatvorimo pandorinu kutiju i kažemo da su mnogi ostali bez pravde i mnogi su imali žrtve, ali smo svi u tome učestvovali na određeni način. (…) Ne treba naša deca i unuci da učestvuju u onome, u čemu su učestvovali naši roditelji. Moj princip je da se okrenemo budućnosti, ali ne da opraštamo i da zaboravljamo, ali i da ne pokušavamo da ispravimo ono što se desilo. Pojedinačne zločine treba sankcionisati ako postoje dokazi da je neko nekoga ubio. (…)
Mi smo kičma Balkana, i ako je ta kičma povređena, stvari ne mogu baš dobro da funkcionišu. Mi smo na glavnom putu između Istoka i Evrope. Kada Srbija nije u dobrom stanju čitav region ima probleme. Kada kažemo da mi hoćemo da budemo lider, to nije ništa nadobudno, mi smo spremni da preuzmemo tu ulogu koja nam je data, što geografijom to i time da treba da preuzmemo ulogu davanja dobrih inicijativa, jer nema šanse da danas prisilite nekog da radi nešto što je protiv njegovih interesa. To vreme je prošlo. Ne možete ni dete da prisiljavate da radi nešto što neće, a kamoli neku zemlju. Moramo napraviti zajedničku regionalnu strategiju za rešavanje ekonomskih problema,  za zajedničku strategiju borbe protiv organizovanog kriminala koji hara ovim prostorom, zajednički nastup u EU, investicije, laku privrednu komunikaciju, lak prelaz preko granica. (…)

O SUDBINI KOSOVA I METOHIJE
Ne treba da budemo na magarećoj klupi, jer ako Amerika može da ima svoje nacionalne interese, zašto onda Srbija ne može da ima svoj nacionalni interes na Kosmetu. Zašto? Zato što nije zaslužila!? E, zaslužili smo da se poštuje naš nacionalni interes dobrim odnosom i prema okolnim zemljama, nacionalnim manjinama, svim zahtevima, kompromisom. Pokazali smo da u jednoj kriznoj situaciji, možemo da vodimo menadžment bez konflikata i sa rezultatima. (…)
Oni su otvorili depo i počeli su atribute da prebacuju na lokalne strukture. Zakonodavna delatnost se sada potpuno suvereno odvija u prištinskom parlamentu. Svi zakoni koje primenjuje neka država, donosi prištinski parlament. Imaju i izvršnu vlast – Vladu, koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju. Isto je i sa sudskom vlasti, sa bezbednosti… Čitav taj proces ide u jednom pravcu, da svi atributi državnosti budu preneti na lokalne albanske strukture, podržane od Međunarodne zajednice, koja će onda da kaže: „E, da vidimo kako će sada Beograd i Priština da sarađuju.“ Žele da naprave potpuno dva nezavisna pravna i politička sistema i da ih onda mi harmonizujemo. Ako ne možemo, reći će, evo vam pet godina pa se dogovarajte, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija. S jedne strane se priča o odlaganju donošenja krajnjeg statusa Kosmeta, a s druge strane sprovode se određeni standardi na Kosmetu, vraćaju se neki normalni odnosi, a iza paravana krije se međunarodno priznata država. Govore da nije vreme da rešavamo krizu na Kosmetu… Zašto onda daju kosovskom parlementu da odlučuje o pitanjima kosovskog ekonomskog sistema kada je  u nadležnosti centralne države? Zašto prenose na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti iz oblasti bezbednosti? Zašto prave državne prelaze prema Albaniji, a ne pitaju Beograd? To nije dobro… Prva faza im je stvaranje raspoloženja u svetskom javnom mnjenju da se to pokrene. Druga faza je da mi izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da se reši. Treća faza je stvaranje samostalnih institucija na Kosovu, a onda mi kao Srbija treba da pustimo da prođe vreme da bi takvo Kosovo profunkcionisalo… A ako Albanci ne žele Srbe da tretiraju kao ravnopravne, ne kao nacionalnu zajednicu, nego kao manjinu, onda moramo otvoreno da razgovaramo… Moramo da vrlo otvoreno, kao kada imate gangrenu,  govorimo o tome, iako svet nije raspoložen za to. Ja sam vrlo zadovoljan što smo mi u Srbiji mnogo raspoloženiji da rešimo pitanje Kosova. Lideri treba otvoreno da govore o toj temi, a ne da podilaze javnom mnjenju, već da ukazujemo na probleme. Ne možemo da se ponašamo kao da ništa nije sporno, jer ćemo kroz dve-tri godine ući u veliku dubiozu. Kosovo nam je veliki problem. Ne možemo da zatvaramo oči pred realnošću. Očekujemo da se tokom ove godine  iznese određena koncepcija rešavanja problema oko Kosmeta i da sledeće godine nešto uradimo po tom pitanju. Bez obzira na brojne kritike, moramo da spustimo loptu… Ja govorim da imam razumevanja za ostvarenje državnih interesa drugih država, ali sam im rekao da ne mogu od mene da traže da se odričem Kosmeta. Kao što ja Vas uvažavam, onda Vi uvažavajte i mene. Jeste teško, ali nijedan veliki posao se ne može lako rešiti.

O POTENCIJALNOJ NEZAVISNOSTI KOSOVA
Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda kao mlinski kamen, kao takvo nezavisno albansko Kosovo, prikače za nogu i kažu vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose vi ne možete da idete dalje. To znači za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra, naravno pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama, i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i da popijete kafu u Prištini ili Prizrenu, pa to su incidenti, to su pojedinačni ljudi ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni, neka kupe Terazije svojim narko dolarima i milijardama koje imaju, i neka kupe elektro-privredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država. To je ono što se neće desiti, i to je ono što ćemo mi sprečiti. Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji međunarodno reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine, i podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se pravo Srbije još nije ni pomenulo. Znači, mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani da se vrate proterani Srbi i naravno oni malobrojni koji još nisu proterani da imaju bezbednost, ali, takođe i država Srbija da ima jasno definisana svoja prava ili da uopšte nema svoja prava, pa da onda Savet bezbednosti kaže, nema Srbija svoja prava, Savet bezbednosti je dodelio nezavisnost Kosovu. Mi nećemo voditi rat sa Savetom bezbednosti, ali ćemo znati na čemu smo. Ovo što sada imamo je najgore. To znači ona „bela“ smrt. U snegu ste, mislite da Vam je lepo, a u suštini potpuno umirete. I morate da se probudite i kažete da se nalazite u opasnosti. Kosovo je još uvek opasnost za srpsku državnost. Ona je rana kroz koju može da vam curi poslednja kap. Mi tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način. Naravno, maksimalno poštujući sebe, ali i da budemo spremni na određeni kompromis poštujući interes ove druge strane, Albanaca koji na Kosovu žive.

O REPUBLICI SRPSKOJ I DEJTONU
Pa ja sam rekao, znate, ako ne važi za Srbiju, ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenjive, i da se kaže „u redu “, te republike u sklopu Jugoslavije, one su države, ali ako to ne važi za Srbiju, neće važiti više ni za koga. Jer, kako objasniti sada da je jedini presedan napravljen upravo na Srbiji. I onda sam rekao, znate šta dajte da nađemo neki kompromis i da kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju, albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi, biznisa koji se tu kreće, možemo u toj opciji da rešimo to pitanje. Ali, ako vi želite da stvorite sada albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces koji ste mislili da ste Dejtonom zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja… Ja sam često napadan kao glasnik koji donosi neku lošu vest. U Srbiji mene često optužuju kada kažem  da ako se ovako nastavi sa dizanjem plata u javnom sektoru, ovim tempom doći ćemo u deficit taj i taj, koji će značiti to i to… Onda mene često napadaju da sam protiv dizanja plata. Onda ja kažem da ako pustiš čašu onda će ona da se razbije, jer je to zakon gravitacije. Nisam ja to izmislio, jer to postoji. Moje je da Vas upozorim šta se može desiti. Raspad dejtonskog sistema je kao zakon gravitacije. Ako zakon gravitacije u jednom slučaju ne bi postojao, to znači da možete da pustite čašu i da ona ostane da visi u vazduhu. Ne treba ispustiti tu istorijsku šansu da su narodi na ovom prostoru prihvatili jedan princip i da je to princip nepromenjivosti granica, kolektivnih prava, znači ne svođenje na nacionalne građane, manjine i grupe građana, nego priznavanje činjenice da su na ovim prostorima nacionalne zajednice, kolektivi koji sebe tako razumeju i žele da se štite na takav način i to će izvesno vreme  biti realnost. Mislim da je to bio jedan moj, vrlo konstruktivan, pristup, koji je izazvao u Sarajevu, po mom mišljenju vrlo neopravdano, nervozne reakcije, a koji je naravno izazvao u Vašingtonu možda, vrlo opravdane, nervozne reakcije i koji u Briselu nije bio dobro primljen. Ali je to istina… Meni su postavili pitanje motiva. Ja sam rekao da ako kažem da su dva i dva četiri, onda je to tako. Mene interesuje da li su još uvek dva i dva četiri, pa ćemo onda da raspravljamo ko je to rekao. Neko je rekao da su to marketinški motivi. Šta meni treba da imam taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora, niti ja mogu za to da dobijem međunarodnu podršku. Naravno, ja sam mnogo više izgubio lično nego što sam dobio ali vrlo svesno. Ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina, kao jedan demokratski političar na Balkanu, stavio na tas, za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa. Ako moji prijatelji u svetu kažu, e… sad si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem, meni je jedna stvar važna i za moju zemlju je važna i podržite me u tome, a oni kažu ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, onda to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test na kojem će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da nas onda odvrati od toga da rešavamo svoje probleme… U Srbiji o svemu treba da se odlučuje u srpskom parlamentu i u organima koji su za to nadležni. Sve te priče od ranije i te krizne grupe i krizni štabovi, to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. I postoji jedna mala mistifikacija i u našim medijima, otprilike, ja se čudim kad to čitam svakoga dana, otprilike; koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze, pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji? Kakve to ima veze, za neku političku realnost neke zemlje, koga neko sa strane sad podržava. Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas, ali to da vi sada strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike, to je bolesno i mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima, koji pozivaju ministre, koji pozivaju moj kabinet, i čude se, što  ja neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj, u vašoj zemlji, sad pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Pa ovaj bi mislio da je to neka šala, skrivena kamera. Pa mi smo ista takva zemlja kao što je i vaša zemlja, i nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali mi moramo da sami kao građani i ljudi, da taj stav zauzmemo, da poštujemo sebe, poštujemo druge, ali poštujemo i sebe, i da ne dozvolimo da se toliko sa strane mešaju u naše odnose, jer da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili. Jer, da imamo ministre koji na takav poziv kažu hladno izvinite, ja nemam vremena za to, posle dva ili tri puta, oni bi odustali. Ali pošto imamo još uvek taj kompleks niže vrednosti, mislim da i mi pomalo generišemo tu jednu nezdravu situaciju, da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu, nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, Hrvatska,  Grčka. I ja ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju, nego te druge zemlje.

Hvala Vam na razgovoru. Bio je to premijer Srbije dr Zoran Đinđić.
Dvadeset dana kasnije, 12. marta 2003. godine premijer dr Zoran Đinđić ubijen je ispred zgrade Vlade Srbije…