Kineski zmaj plaši Ameriku

Piše Bogdan Đurović

Najmnogoljudnija zemlja sveta veoma brzo razvija potencijal svoje armije, pa Pentagon priznaje da će uskoro biti ozbiljno dovedena u pitanje dominacija SAD u Aziji i zapadnom delu Tihog okeana

U Americi sve češće i sa velikom zabrinutošću govore o 2020. godini. Ne zato što će tada neki asteroid udariti po njihovom tlu i izazvati kataklizmu (što je jedan od omiljenih holivudskih scenarija), već zato što će dolazak te „magične“ godine označiti konačnu smenu SAD-a sa mesta najveće ekonomske sile sveta i predaju ove titule u ruke Narodne Republike Kine. Američka zabrinutost je, s razlogom, sve veća. Polazeći od sopstvenog primera, oni dobro znaju kako se ekonomska moć konvertuje u vojnu, a potom u političku, a ova opet u ekonomsku, pa u vojnu… I neizbežno je: najviše kroz deceniju ili dve, Amerikanci će morati da se povuku iz svih interesnih sfera Kine, ili će svoj angažman morati da prilagode zahtevima Pekinga.

GLOBALNA RADIONICA
S obzirom na to da je Kina zainteresovana najviše za energetske izvore u centralnoj Aziji (oni su joj geografski najbliži i neophodni za održavanje privrednog rasta), gde SAD danas ima vojne baze u skoro svakoj zemlji, više nego očigledno sazrevaju uslovi za geostratešku konfrontaciju u kojoj Vašington nema mnogo prostora za manevar. Povlačenje je jednako potpunom porazu, odnosno prepuštanju Kini (i, u mnogo manjoj meri, Rusiji) svih centralnoazijskih bogatstava. Dakle, Kimerika (koncept podele sveta: Kina plus Amerika) kakva je u Vašingtonu zamišljena, ne privlači mnogo Kineze, jer bi to podrazumevalo podmetanje leđa za američke interese i sukob Pekinga (čak i vojni) sa svojim susedima, a kajmak da skida SAD! Zato je najmnogoljudnija zemlja sveta odabrala svoj put – ubrzanog razvoja vojnih potencijala, dramatičnog dinamizovanja diplomatskih aktivnosti u Aziji, Africi i Južnoj Americi. I, naravno, očuvanja statusa „globalne radionice“.
Američko Ministarstvo odbrane je 16. avgusta objavilo najnoviji izveštaj o razvoju vojne moći NRK. A u izveštaju optužba – zbog „nedovoljne transparentnosti vojnog sistema“, prikrivanja realnih pokazatelja visine vojnog budžeta i aktivnog jačanja ofanzivnog potencijala! To je, međutim, nova realnost: Peking samouvereno izlazi iz dosadašnje senke, ne respektujući previše nikog, pa čak ni samozvane „gospodare planete“.
Posebno uznemirenje Pentagona izaziva najnoviji kineski projekat protivbrodske balističke rakete, dometa 1.500 kilometara, jer američki brodovi, a posebno nosači aviona, u slučaju sukoba ne bi mogli da priđu ni blizu kineske obale. Takođe, Amerikanci registruju i značajan prodor kineskih vojnih stručnjaka u stvaranju drugih vrsta raketa, kao i strateške avijacije, a posebno u korišćenju sredstava radioelektronskog rata. Ne manju brigu Vašingtona zadaju i srednjoročni planovi Kineske narodne oslobodilačke armije da u narednih 10 godina u more spusti čak šest sopstvenih nosača aviona. Ako se do sada smatralo da je jedina prepreka za ostvarivanje ovog plana nedostatak brodske avijacije, sada je i taj problem rešen. Kanadski specijalizovani magazin još u julu je izvestio o kineskom testiranju palubnih lovaca „Šenjang-15“, takozvanih „letećih ajkula“ (veoma liče na ruske Su-33), koji će biti opremljeni delimično i stelt- tehnologijom. Kako je saopšteno, „Šenjang-15“ ulaze u masovnu proizvodnju od 2013. godine.

GAZDA U AZIJI
Na sve to, Kinezi jačaju prisustvo u Adenskom zalivu, koji povezuje Aziju sa Sueckim kanalom i dalje sa Evropom, severnom Afrikom, pa čak i sa Severnom Amerikom (ovim plovnim putem prolazi 50 odsto svetskog transporta rasutog tereta i 30 odsto kontejnerskog). A to je upravo zona u kojoj poslednjih godina vršljaju takozvani pirati iz Somalije, za koje veliki broj eksperata tvrdi da se nalaze pod „nečijom“ moćnom zaštitom. Zimus su Amerikanci (pod izgovorom jačanja Al kaide!) znatno ojačali svoje prisustvo u ključnoj državi Adenskog zaliva, Jemenu, šaljući na taj način poruku Kini ko je (još uvek) gazda u tom delu sveta, o čemu je „Pečat“ pisao (broj 97). Ali, kinesko vojno prisustvo u Adenskom zalivu svedoči o sposobnosti Pekinga da već sada  obavlja udaljene misije – dok se u prethodnim izveštajima sugerisalo da Kina to neće moći pre 2020. godine.
U novom izveštaju se analiziraju i moguće posledice jačanja kineske vojne moći. Izražava se zabrinutost da će Peking moći jače da utiče na regionalne sporove, pre svega na Tajvan i Japan, ali i proširiti svoje teritorijalne vode, čime bi dobio pristup energetskim resursima u Južnokineskom moru. I sledi zaključak: sve ovo može dovesti u pitanje vojnu dominaciju SAD-a u Aziji i zapadnom delu Tihog okeana. Dakle, otvoreno priznanje američkih službi da Kina preuzima primat u tom delu sveta.
Oglasio se i Peking povodom američkog izveštaja, i to prilično oštrim tonom, preko portparola vojnog ministarstva Gena Janšena. Po njemu, izveštaj je neobjektivan i „ne doprinosi razvoju vojnih odnosa dve zemlje“. „Zahtevamo od američke strane da objektivno i pošteno posmatra odbrambenu i vojnu izgradnju Kine i da prekine sa ponašanjem i izjavama koje štete bilateralnim odnosima i vojnim vezama dve zemlje“, naglasio je Janšen.
Ovako oštri i napeti tonovi ne čude, ako se zna da su odnosi SAD-a i KNR-a veoma pogoršani posle januarske odluke Baraka Obame da separatističkom Tajvanu isporuči oružje u vrednosti od 6,4 milijarde dolara, uključujući i moćne PVO sisteme „Patriot“. Iako su u Vašingtonu dobro znali kakva će kineska reakcija da bude, ipak su pošli na taj korak, što svedoči da je na delu promena američke strategije prema Pekingu.
Ali, izgleda da je već kasno. Trebalo je, zasigurno, o tome misliti pre nego što su Kinezi u američku ekonomiju (preko državnih obveznica) upumpali hiljadu milijardi dolara – čijim izvlačenjem bi se američki privredni kolos na staklenim nogama opasno zaljuljao. I pre nego što su, gonjeni željom za lakom zaradom, investirali basnoslovne sume u kinesku industriju i tokom dve prethodne decenije bildovali mišicu koja sad može tako snažno da udari. Kako se sada sve vraća i kako se visoka cena plaća. I tek će da se plaća!

MOSKVA DISTANCIRANA
Kina bez sumnje stavlja do znanja da ulazi u red vojnih supersila, a njena ratna mornarica napušta čisto odbrambenu koncepciju i prelazi na strategiju delovanja daleko od svojih granica. Time je pređen Rubikon, o čemu najbolje svedoči krivulja kineskih vojnih troškova od 1996. do danas, iz grafikona koji je Pentagon priložio uz svoj izveštaj. Mada Amerikanci, sa 500 milijardi dolara godišnje, i dalje suvereno vode po izdvajanju za vojsku, ni Kinezi sa 150 milijardi (Peking zvanično priznaje tek polovinu ove sume) nisu mnogo daleko. A biće sve bliže, jer povećavaju ove izdatke svake godine za 15-20 odsto. Zato, nisu retki analitičari koji kao krajnji cilj američkih vojnih avantura poslednjih godina vide – upravo opkoljavanje Kine. Možda treba pogledati mapu i videti: Iran, Severna Koreja, Avganistan – sve su to kineski susedi i partneri. A Tajvan, Japan, Južna Koreja i Indija, sa kojima Vašington gradi savezničke odnose – kineski su potencijalni protivnici. Analitičari sugerišu da samo veliki vojni sukob možda može da preokrene situaciju u američku korist…
Gde je u svemu tome uloga Rusije? Kako izgleda, Moskva ne prilazi preterano blizu ni Pekingu ni Vašingtonu. Dok sa Kinom razvija „šangajsko partnerstvo“ (energetika i bezbednost u centralnoj Aziji), sa Amerikom sarađuje u Avganistanu, dajući diskretne signale da bi ta saradnja mogla da bude i dublja i veća. Ali, realno stanje najbolje oslikava ponašanje premijera Vladimira Putina, koji je nedavno „ladom kalinom“ obilazio Sibir i ruski Daleki istok. U jednom danu je pustio u pogon novu deonicu naftovoda ka Kini, a u drugom sibirsku magistralu, kojom je prvi put u istoriji drumom povezan evropski i dalekoistočni deo Rusije, koji vapi za podrškom iz Moskve.
Postaje sasvim jasno da Rusija mora hitno da konsoliduje svoju geostratešku poziciju prema Kini. Jer, ruski analitičari se slažu da je nuklearni arsenal Kremlja danas jedina brana kineskim ambicijama na području ogromnog, prebogatog i skoro potpuno nenaseljenog Sibira. Ali, posle prošlogodišnjeg puštanja u pogon Velike kineske antibalističke radarske stanice na samoj granici sa Rusijom, postavlja se pitanje dokle će ta brana izdržati, posebno ako se ostvare predviđanja da će Peking izgraditi sopstvenu protivraketnu odbranu u narednih 10-15 godina.
Iako u kineskoj mitologiji zmaj simbolizuje princip dobra, treba se i ovom prilikom prisetiti Bizmarkovih reči, koje Putin voli da citira: nisu bitne namere, već potencijali. A kineski potencijali već sada ulivaju strah čak i Amerikancima. Šta će biti 2020?