Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Stiven E. Majer
Vlada Srbije će nastaviti da pokušava da izvrće odluku MSP-a, prikazujući je kao pobedu. Ali, tužna činjenica je da su odluke Suda uzrok najvećeg poraza srpskih interesa
STIVEN MAJER Dilema Kosova: Gde je srpska Vlada?
Mišljenje Međunarodnog suda pravde (MSP) da jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova nije prekršeno međunarodno pravo, niti Rezolucija 1244 UN, dovelo je do mnoštva intrigantnih pitanja. Jedno od najinteresantnijih i veoma važnih je zašto vlada Cvetković-Tadić ne preuzme odgovornost za ovaj omamljujući poraz srpskih nacionalnih interesa, i ne ponudi ostavku?
Naravno, odluka suda je dala vladi izvestan prostor za manevrisanje, ali nema znakova da će ona iskoristiti taj manevarski prostor inteligentno i u najboljem interesu za Srbiju. Jednostavna činjenica da je, prema Sudu, kosovska Deklaracija (UDI) legalna, što je Prištini dodatno podiglo moral, znatno je umanjila opcije Beograda, predstavljajući ujedno presedan za druge secesionističke grupe. U ovom kontekstu, vladina aktivnost može biti usmerena u pravcu jedne od dve preostale mogućnosti, ali bi obe trebalo da vode ka ostavci vlade.
STRATEGIJA PORAZA
Prva mogućnost je da je vladin tim, koji je odgovoran za Kosovo, rđavo procenio pravnu i političku scenu. Naravno, niko nije znao na koji način će se Sud ponašati. Ali, rizik od štete po srpske interese u slučaju gubitka ili mešovitog rešenja bio je značajan, tako da čak ni presuda u korist Beograda ne bi dovela do rešavanja kosovskog pitanja, niti bi podstakla niz povoljnih okolnosti za Srbiju. Ovo je jasno svakome ko je odvojio vreme da racionalno analizira situaciju. Ako se ovo zaista dogodilo greška je napravljena iz poštenih namera, bez dvoličnosti, iako sa veoma štetnim posledicama.
Druga – mnogo više uznemiravajuća – mogućnost jeste ta da je vladina strategija od samog početka vodila ka tome da se izgubi slučaj. Ukoliko se to dogodilo, vlada nije bila samo nesposobna već i dvolična. Ali, zašto bi se Vlada Srbije tako ponašala? Logika je prilično jednostavna, zaista. U slučaju gubitka, vlada bi mogla da tvrdi da je uradila sve što je bilo u njenoj moći, da je pripremila ubedljiv slučaj, ali na žalost, MSP nije prišao problemu na isti način kao Beograd.
Dakle, jedina stvar koju Beograd sada može da učini jeste da ljubazno prihvati odluku i krene u najbolju moguću nagodbu u saradnji sa EU, SAD-om, međunarodnom zajednicom i, konačno, Prištinom. Na ovaj način, vlada može da spase obraz kod kuće i zadovolji i svoje glavne internacionalne partnere, naklonjene odlukama koje je izrekao Sud. Ako je to ono što se dogodilo, vlada će biti u poziciji da trguje Kosovom, razmenivši ga za značajan korak napred u pridruživanju takozvanoj evroatlantskoj zajednici.
Postoje, međutim, dva glavna problema u vezi sa ovom logikom – ako je uopšte ona u opticaju.
Jedina stvar koju Beograd posle mišljenja MSP-a može da učini jeste da ljubazno prihvati odluku i krene u najbolju moguću nagodbu u saradnji sa EU, SAD-om, međunarodnom zajednicom i Prištinom SVE ZA NIŠTA
Prvo, to bi ukazivalo da je prioritet sadašnje Vlade da sledi diktat Vašingtona i Brisela, i da je ona samo marioneta čije konce povlače drugi. To bi ozbiljno podstaklo pitanje nezavisnosti i istinoljubivosti Vlade Cvetković-Tadić.
Ali, drugo i možda najvažnije, cena takvog gubitka nezavisnosti skoro sigurno neće doneti nikakvu korist. Ova Vlada prihvata dotrajalu mantru da je evroatlantska zajednica rešenje za sve probleme Srbije, i da je članstvo u njoj vredno praktično bilo koje cene. Ali, „evroatlantska zajednica“ je stvar prošlosti. Ona je suštinski prestala da postoji posle pada Berlinskog zida i kolapsa SSSR-a. Dve glavne institucije nekadašnje evroatlantske zajednice – NATO i EU – postale su veoma problematične organizacije. NATO i dalje postoji samo zbog inercije. On nema nikakvu stvarnu bezbednosnu funkciju. Alijansa više ne igra nikakvu ulogu u Evropi, pa čak ni u Avganistanu NATO više ne može da privoli većinu svojih članica da se uključe u borbu.
EU je i dalje korisna u određenoj meri, ali sada je to veoma razbijena organizacija. Ona je finansijski bogalj. Nedavno osnovana „Europian Financial Stability Facility“, projektovana za spasavanje nacionalnih ekonomija, sama po sebi predstavlja znak neuspeha, a ne uspeha. Politički gledano, EU nema svest o tome gde želi da ide, koliko nivoa će održavati, na koji način će formirati centar za donošenje odluka, koliko će velika biti, ni kako će se urediti odnosi između Brisela i nacionalnih vlada. Štaviše, čak i pod najboljim okolnostima, i uprkos obećanjima lidera EU, članstvo Srbije u EU će biti daleko. Za Beograd je povoljnije da uspostavi posebne ekonomske sporazume i odnose sa EU koji su od interesa za Srbiju, umesto da proda svoju dušu za punopravno članstvo u toj obogaljenoj organizaciji. Ukratko, sadašnja srpska Vlada – zajedno sa Vašingtonom i nekoliko evropskih prestonica – nastavlja da se drži beskorisnih i oštećenih institucija prošlih vremena.ZAŠTO OPOZICIJA ĆUTI?
A gde je bila opozicija tokom procesa vođenog pred MSP-om? Zašto među njima nije bilo nikoga ko bi izrazio moralno zgražavanje i ogorčenje? Zašto među njima nije bilo nikakvog bitnog nagoveštaja pobune protiv koraka koje Vlada preduzima?
Mislim da postoje dva glavna razloga za to. Prvo, mnogi od njih dele sa vladom strah od protivrečne politike Vašingtona i Brisela. Iako ne baš u istoj meri kao partije na vlasti, sve opozicione partije takođe previše često poklanjaju poverenje zastarelim institucijama i političkim ciljevima izvikanim od Zapada. Drugo, opozicija je bez jasnog cilja, konfuzna, apatična i pocepana usled unutrašnjih neslaganja.
U konačnoj analizi, Vlada će nastaviti da pokušava da izvrće odluku MSP-a, prikazujući je kao pobedu. Ali, tužna činjenica je da su odluke Suda uzrok najvećeg poraza srpskih interesa.
Kosovo će dugoročno biti otrov u srpskom političkom telu, u vremenu koje dolazi, i može lako biti dodato na dugačak spisak „zamrznutih konflikata“.________________
Dr Stiven Majer
Profesor na Univerzitetu za nacionalnu bezbednost u Vašingtonu. Predaje i sprovodi istraživanja, pre svega u vezi sa američkom spoljnom politikom, ruskom i istočnoevropskom, pitanjima bezbednosti, globalizacije i suvereniteta. Dugi niz godina radio je za CIA-u kao politički i vojni analitičar. Objavljivao je, između ostalog, analize događaja na Balkanu, među kojima su za nas značajni naslovi: „USA politika prema Balkanu“, „Irelevantnost NATO-a“, „Rizici nametnutog rešenje (na Kosovu)“, „Kosovo na raskršću“…
Ma ljudi koja vlada? To je, po meni, najveci olos koga je narod birao od kako srbija postoji i koga ce po svoj prilici opet da bira pa mu to tako i treba.
Medjutim, nesto me ova vlada podseca na onu iz 1941, vlada CVETKOVIC – MACEK samo sto je MACEKA zamenio TADIC. Ali, nije tacno da je opozicija oko pitanja kosova u MSP cutala, cutali su samo SNS-ovce koje ustvari ni nisu opozicija, vec AMORTIZER izmedju tvrde radikalne, neodlucne DSS i vladajuce bljutave koalicje.
Интересантно је размотрити ову другу могућност, коју описује др.Стивен Мајер:
“Druga – mnogo više uznemiravajuća – mogućnost jeste ta da je vladina strategija od samog početka vodila ka tome da se izgubi slučaj. Ukoliko se to dogodilo, vlada nije bila samo nesposobna već i dvolična. ”
Да ли је озбиљно икада анализирана порука од стране Русије за пружање помоћи Србији у њеној “борби” за очување Космета? Колико се сећам порука је била у смислу: Русија ће помоћи Србији за очување Космета уколико она (Србија) то и ЖЕЛИ. Затим изјаве да немогу бити већи Срби од Срба. Али, намеће се питање: откуда у руској дипломатији још тада та сумња, да Србија то можда жели, а можда НЕ? Који су то потези владе Тадић-Цветковић, довели Русе до дилеме? Коме је упућена порука таквом формулацијом поруке?
Вук Јеремић је обишао готово цео свет у циљу “убеђивања” других држава чланица УН да непризнају Космет. Сетимо се колико је пута био само у Шпанији да би (по ко зна који пут) потврдио “НЕ”. А колико је пута по питању очувања Космета био у Русији да заједнички утврде стратегију? Сви ови сегменти се уклапају у детаљ “дволичности владе”, а целокупни мозаик политике Тадића је разбијање Србије и разједињење народа.
stvar je celom svijetu jasno;samo srbiji i rusiji nije,treba gledati svijet zdravim ocima;sto bi radila srbija sa kosovom da opet bude kosovo u sastavu srbije.dali bi opet radila;a i bi radila isto sto i rankovic 1955g.zato treba i misliti kud bi srbija sa tolikim brojem neprijatelja;morala bi da ceo buzet potrosit za policju i vojsku da cuva te (separatiste)jer bi lo bi ista situacija kao i prije;teznja ka samo stojnosti.zato treba dobro misliti sta treba odluciti.ovo bi vam svaki normalan covjek isto reko,pustite neka grade svoju srecu i jedni i drugi.poz