SLOBODAN SAMARDŽIĆ Na pragu smo zvaničnog samonegiranja

Razgovarao Uglješa Mrdić

„Ni u dnevnoj politici ni u kulturnoj atmosferi ne postoji osovina koja bi očuvala tradiciju državnosti do koje je srpski narod sam došao kroz viševekovnu borbu i velike žrtve“, ističe u intervjuu za „Pečat“ potpredsednik Demokratske stranke Srbije

„Stvorena je atmosfera pritiska u kojoj se od Srbije traži da odustane od predloga Rezolucije o Kosovu, jer se on tumači kao previše oštar prema Evropskoj uniji (EU) i Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Iz te atmosfere stiče se utisak da je ova rezolucija Bog zna kako radikalna ili čvrsta u odbrani državnih interesa Srbije, što, kada se taj tekst čita, nikako nije slučaj“, kaže u intervjuu za „Pečat“ prof. dr Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije.
Prema njegovim rečima, tekst rezolucije u kojem se u stavu „dva“ predviđa dijalog Beograda i Prištine o svim otvorenim pitanjima, govori o tome da je država odustala od ranije namere da glavna politika bude orijentisana ka pregovorima o statusu Kosova.
Naš sagovornik je ocenio da će ministar inostranih poslova Nemačke Gvido Vestervele Srbiji preneti jasnu poruku EU koja će biti neka vrsta pritiska i ucene da se Srbija odrekne rezolucije, kako bi nastavila svoj put evropskih integracija.

Kako komentarišete pomeranje sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, koja će umesto 23. septembra biti održana dve nedelje ranije, 9. septembra? Šta očekujete od predstojeće sednice?
Ne znam razlog zbog kojeg će se sednica ranije održati. To je potpuno svejedno sa stanovišta te sednice. Obično je treća nedelja septembra vreme kada počinje zasedanje Generalne skupštine UN. Takođe, nije sigurno koja će tačka dnevnog reda biti ona koja se tiče Rezolucije Srbije o Kosmetu, to jest povodom mišljenja Međunarodnog suda pravde (MSP). Pritisci zbog rezolucije podnete UN posledica su loše politike prema Kosovu u protekle dve godine. Bilo bi bolje da je Srbija tužila zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, umesto što je tražila mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja nezavisnosti. Ne znamo pouzdano ni da li će baš taj tekst rezolucije biti na redu zasedanja Generalne skupštine UN. Proceduralno gledano, može da se promeni do početka sednice. Bez obzira na to, Vašington, Brisel i pojedine zemlje EU žele da što pre završe priču oko sudbine Kosmeta. S druge strane u javnosti u Srbiji imamo jednu čudnu atmosferu gde neke opozicione stranke, pojedini analitičari, čak i oni koji su poznati kao kritički nastrojeni prema Vladi, razni posmatrači koji neprekidno pišu, pa i neki članovi Vlade vrše pritisak na Ministarstvo spoljnih poslova i njenog ministra Vuka Jeremića da predloženu rezoluciju prilagodi zahtevima EU. Tako je stvorena jedna atmosfera da takozvana demokratska javnost vrši pritisak na Vladu da ona omekša svoj stav, a Vlada se brani sa svojim čvrstim stavom u vezi sa sudbinom Kosova i Metohije. To je nešto što ja više pripisujem nekoj opštoj simulaciji nego stvarnim događajima. Imajući u vidu taj pritisak izgleda kao da će Vlada popustiti, jer se mi nalazimo u nekoj demokratskoj državi. Mi vrlo dobro znamo u kakvoj državi živimo i da ona nije ni demokratska niti je javnost demokratski nastrojena, jer je u velikoj meri izmanipulisana. Stvara se atmosfera u kojoj bi Vlada Srbije pod pritiskom mogla da popusti i prilagodi tekst rezolucije zahtevima Brisela.
Promenjen je cilj naše politike, to jest sadržaj politike Srbije prema Kosovu s obzirom na mišljenje MSP-a. Naime, do 22. jula kada je bila skupštinska rasprava povodom odluke Vlade imali smo vrlo jasan stav Vlade, Ministarstva spoljnih poslova i predsednika republike da će posle toga Srbija na Generalnoj skupštini zahtevati nastavaka pregovora o statusu. U pomenutoj tački 2, koja je jedina sadržinska tačka, imate jasan stav da se tu predlaže „dijalog o otvorenim pitanjima“. Pažljivo posmatrano, imamo dve različite stvari – „pregovore o statusu“ i „dijalog o otvorenim pitanjima“, što znači da je reč o jednom razvodnjavanju, to jest menjanju političke supstance te stvari. Kada pogledate sa te strane onda je jasno da je Vlada reterirala, to jest odustala od dosadašnje politike, a ja bih pre rekao odustala od retorike koju je imala i prešla na jednu drugu retoriku to jest drugu politiku. Ali, sada imamo i pritisak Zapada koji kaže da ni to nije dovoljno, jer više nema otvorenih pitanja. Za njih su otvorena pitanja predlog tehničkog dijaloga. Ako kažete otvorena pitanja, onda nekom u Srbiji može da padne na pamet da u ta otvorena pitanja spada i pitanje statusa. Oni neće sa time da se igraju. I pošto je Srbija tražila u tom slučaju stav Generalne skupštine, onda zapadne sile hoće s tim da završe. Za njih više nema igrarija, jer smatraju da su se dosta igrali dve godine s nama. Oni kažu: „Dali smo Vam podršku, jer ste tvrdili da imate nacionalističku opoziciju, antievropsku, koja vraća na devedesete godine, i zajednički je interes bio da marginalizujemo tu opoziciju. Nema više igre. Sada morate sve da završite!“. E, to je taj pritisak i atmosfera koja je stvorena da bi Vlada ostala u svom čvrstom stavu koji nikada nije sprovodila i da bi imala prostor da napravi kompromis. U ovom slučaju da prihvati poraz. Ali da za prihvatanje tog poraza ne budu oni odgovorni nego cela srpska javnost i cela Srbija, jer je promena izvršena pod velikim pritiskom i opozicije i nezavisnih mislilaca i analitičara i članova Vlade. Oni se svi pitaju zašto je rezolucija pisana bez konsultacija sa EU. Pazite, sa EU, koja je priznala Kosovo. To je suludo, ali pošto se mi nalazimo u uvrnutoj, preokrenutoj situaciji, nama zato sve to ne izgleda toliko strašno. E, zato ne znam šta će biti 9. septembra, jer je napravljena jedna takva atmosfera i ja podozrevam, znajući ovu vladi i gledajući ovu atmosferu, da će biti upravo tako. Sve to kada uzmemo u obzir, mislim da će doći do određene promene posle zasedanja generalne skupštine UN.

Kakve promene?
Dogodiće se drastična promena, negativna i nepovoljna po Srbiju posle koje tema o „Kosovu i Metohiji“, neće više biti uopšte interesantna. Bojim se da ćemo kao država dobiti neko malo pravo, da možemo na Kosmetu da pomognemo preostalim Srbima. I sam Ahtisarijev plan dopustio je da Srbi mogu da imaju tzv. direktne veze sa Beogradom, ali one ipak nisu direktne, jer idu preko Prištine, to jest tzv. kosovskih vlasti. Svaka konkretna materijalna pomoć od strane Beograda za Srbe na Kosmetu moraće da bude odobrena od strane Prištine. Tu bi mi uspostavili gotovo analognu situaciju kao sa Srbima u Rumuniji ili Mađarskoj. Samo što Srbe u tim zemljama niko ne proganja, jer su vremenom spali na podnošljiv broj. Takve i jesu garancije iz Ahtisarijevog plana za Srbe na Kosmetu, posebno kada spadnu na broj koji će Albanci odrediti.

Da li se nadate da će i dalje uticaj Rusije i Kine kroz delovanje u Savetu bezbednosti UN uticati na očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije?
Članovi Vlade Srbije i deo opozicije pomerili su akcenat rešavanja sudbine Kosmeta i međunarodnog delovanja sa SB UN na Generalnu skupštinu UN. SB UN je telo koje donosi obavezujuće odluke, ali ono zato i ima proceduru i pet stalnih članica koje mogu ili ne da zaštite određenu državu. Odluka SB je obavezujuća i tu Rusija i Kina imaju pravo veta, dok Generalna skupština UN odlučuje većinom i njene odluke nisu obavezujuće. Sada je pitanje spremnosti njenih članica da očuvaju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije. Naša država je između ta dva tela izabrala ono u kojem zapadne zemlje mogu više da utiču. Mi smo u SB UN zaštićeni mogućnošću veta Rusije ili Kine. Mada tu i ima razlike, jer Kina govori da će da postupi isto kao i Rusija. Naša država bi trebala da se drži samo tog tela – SB UN – gde je politika zaštite potpuno jasna, što znači da je Srbija sama izabrala lošiju varijantu po nas i naše interese i da Kosovo ne branimo najjačim sredstvima međunarodnog poretka, to jest u SB, već da ga brani slabijim sredstvima. Pored Rusije i Kine mi uvek imamo pet, šest nestalnih članica SB UN koje podržavaju Srbiju. Zašto bi se sve te zemlje sada i u Generalnoj skupštini ponašale kao i u Savetu bezbednosti UN. Ako je Srbija izrazila spremnost da se sa Saveta bezbednosti pređe na Generalnu skupštinu, zašto bi druge države imale interes da brane naš interes u Generalnoj skupštini UN. To znači da Srbija sama želi da izađe iz te neprilike, pa makar to bilo i na svoju štetu. Tako da ponašanje Rusije i Kine 9. septembra uopšte nije predvidljivo iako se svi nadamo da će biti čvrsto kako je bilo i u SB UN.

Da li stičete utisak da Rusija i Kina bolje brane Kosmet u sastavu Srbije nego naše državno rukovodstvo?
To je u međunarodnim odnosima sasvim jasno. One države koje treba da se odupru insistiranju SAD-a da priznaju nezavisno Kosovo, pitaju se zašto bi one ulazile u konflikt sa SAD-om, kada mi ne ulazimo. Vlast u Srbiji „sve karte“ u unutrašnjoj i spoljnoj politici stavlja na stranu evropske integracije iako je put Srbije ka EU – i bez pitanja Kosova – „popločan neizvesnošću“. Priča o četiri stuba spoljne politike Srbije (EU, Rusija, SAD i Kina), je bila bajka, jer je naša spoljna politika okrenuta Zapadu i evropskim integracijama 95 odsto. Još uvek je u Srbiji zvanični slogan – EU nema alternativu, a sa SAD-om se održavaju krajnje normalni odnosi. Ja nisam za to da se zategnu odnosi sa SAD-om, a ne treba to ni Srbija da radi, ali Srbija mora biti jasna u odbrani svojih interesa. Ili je naša spoljna politika nejasna ili je toliko jasna da i SAD i Rusija vide da je ona 95 odsto okrenuta prema Zapadu. One članice EU koje brane interes Srbije, to čine onoliko koliko je to u njihovom interesu. Zbog odnosa prema Kosmetu, mi imamo argument da se i prema SAD-u i prema EU držimo krajnje određeno, to jest da se zalažemo za odbranu našeg teritorijalnog integriteta. U međunarodnim odnosima gledaju vas ozbiljno ako se držite tog principa – poštovanja sopstvenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ako Srbija nastavi da popušta u odbrani svog teritorijalnog integriteta kao što čini sa Kosovom i kao što postoji opasnost za druge delove Srbije, onda naš položaj postaje sve lošiji u međunarodnim odnosima, a naročito susedskim, to jest lokalnim i regionalnim odnosima. To je naročito važan znak drugim regionalnim kandidatima za dominaciju nad Balkanom, kao što je Turska.

Prvi put se u istoriji dešava da državno rukovodstvo zemlje kojoj pojedine velike sile rasparčavaju teritoriju, iste te sile naziva prijateljskim. Kako komentarišete apele našeg državnog rukovodstva da će razgovarati sa svim „našim velikim prijateljima, to jest svim velikim silama“?
Taj naziv „prijateljske“ države nije toliko za kritiku koliko ponašanje naših političara. Naše državno rukovodstvo ponaša se prema SAD-u i pojedinim članicama EU kao da su one nešto više nego naše prijateljske zemlje. Ponašaju se vrlo snishodljivo i sa porukom da Srbija ako treba može biti eldorado za te zemlje. Naši funkcioneri govore o nekim crvenim linijama koje ne smeju da se pređu. Koliko su samo puta Tadić i Jeremić prešli te linije, nije mi jasno kako uopšte hodaju.

Zbog čega naše državno rukovodstvo kada govori o „otimačima Kosova“ ne navede imena tih zemalja?
To je posledica strategije naše države, koja se orijentisala isključivo prema Zapadu. Bilo bi normalno da u toj situaciji taj isti Zapad ima poštovanja prema očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije. Moj stav nije antizapadni, već pragmatičan. Jedina stajna tačka moga stava je interes države Srbije. Naš interes je i izlazak iz ekonomske krize, uspeh na međunarodnim sportskim takmičenjima, ali samo jedan omogućuje sve to a to je očuvanje našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Pojedini političari u Srbiji gledaju samo svoju korist i smatraju se nekakvom elitom i zato se udvaraju zapadnim zemljama bez obzira na naše interese. Ta intelektualna elita o kojoj govorim smatra da bez Zapada ne bi mogla da radi svoj posao. Mi danas imamo strane fondacije koje kupuju intelektualni kadar u Srbiji, a onda ista ta elita mora to Zapadu da vrati.

Kako?
Tako što će protežirati interes zapadnih sila u Srbiji. Pri tom imamo i stvaralački potencijal Srbije koji je sklon po prirodi stvari toj trgovini. Takođe imamo i deo mladih ljudi koji misli samo o tome kako će zauvek otići na Zapad. E svi oni zajedno se zalažu za bezuslovan stav o evropskim integracijama, pa makar to Srbiji koštalo i teritorije. Postoji jedan javno promovisan egoistični interes tih ljudi, a pri tom nema državne odgovorne politike. Nama uzimaju teritoriju SAD-a, članice EU, to jest najveći broj zemalja koje su članice NATO-a. Takođe, niko u svetu se na tako čudan način ne bori za očuvanje svoje teritorije kako to Srbija čini i uz to poštujući prava manjina kao niko u svetu. Te manjine kod nas su se pokazale u više navrata kao nelojalne našoj državi podržavajući realizaciju strategije nekih susednih zemalja koje one nazivaju svojom matičnom državom. Moramo naći alternativu kao država, koja ne mora biti radikalna, ali mora biti pragmatična. Treba da se okrenemo onim državama čiji se državni interesi ne kose sa našim, a kojima i ne smeta ostvarenje naših interesa. Takvih sila u svetu danas ima. Danas argument da je sve u rukama zapadnih sila, kao devedesetih godina što je bilo, više ne važi. Danas imamo alternativu. Najbolji primer toga je Rusija. I danas kao država možete bez pretnji sankcija da birate međunarodne partnere. Naša država to ne čini, jer ta elita nema interes da izbor pravi za državu, već to čini samo za sebe.

Možete nam napraviti paralelu državne politike prema Kosmetu iz vremena kada ste se Vi nalazili na državnim funkcijama, kao savetnik predsednika i premijera, član pregovaračkog tima o Kosmetu i ministar za Kosmet, sa ovom politikom koju aktuelna vlast vodi već dve godine?
Razlika je ogromna i dijametralna. Tu imamo jak diskontinuitet. Do 2008. godine vodili smo jasnu politiku o Kosmetu. Mi smo Rusiju na našoj strani definitivno dobili 2006. godine kada je Marti Ahtisari hteo da prekine pregovore o Kosmetu i da se proglasi nezavisno Kosovo krajem 2006. godine. Rusija je tada zapretila vetom i Kosovo je sačuvano. Kina neće da ulazi u konfrontaciju sa Amerikom, ali će uvek podržati ruski veto. Podsećam da je za vreme vlada Vojislava Koštunica institucionalno ojačan srpski položaj na Kosmetu, otvarali smo kancelarije i servise za naše građane na Kosmetu, izdvajali smo veće sume novca za socijalnu politiku, zadržali smo uredbu o uvođenju kosovskog dodatka iz oblasti zdravstva, prosvete, socijalne politike, javna preduzeća, formirali smo Skupštinu srpskih opština na Kosmetu, održali izbore u 24 opštine… Naša politika o Kosmetu je bila krajnje transparentna i svakodnevno smo izveštavali javnost o našem radu. Danas više niko ne zna šta se dešava na Kosmetu.

Pri tom je ukinut i kosovski dodatak…
Ta odluka je bez presedana. Bez obzira što je na papiru Ustavni sud najviša i nezavisna institucija, politika te institucije u savršenom skladu sa politikom Vlade Srbije. Kosovski dodatak od 200 odsto, pa onda od 150 bio je trn u oku nekim ljudima, to jest Albancima u Prištini, Hašimu Tačiju i njegovoj bulumenti, kao i njihovim zapadnim saveznicima. Pomenuti kosovski dodatak znatno je uticao na odluku mnogih Srba da ostanu na Kosmetu. To im je bila neka kompenzacija za težak život, koji su vodili tamo. Možda nije bilo ekonomske računice za taj dodatak, ali je to bilo najmanje što je država mogla da učini za srpski narod na Kosmetu. A ako je bilo i nekih zloupotreba to je bilo u manjem broju i trebalo je nastaviti sa iskorenjivanjem korupcije, ali ne i ukinuti dodatak. A još veći apsurd je što je u istom periodu kada je ukinut kosovski dodatak dozvoljeno da se legitimiše korupcija, to jest da jedan funkcioner može ostati na više plaćenih funkcija.

Kakav je Vaš stav po pitanju nesloge u opoziciji oko ključnih nacionalnih i državnih interesa? U nekoliko navrata pokazalo se da DSS nema isti stav o bitnim pitanjima kao SNS, NS i SRS.
Na žalost, veći deo opozicije nije izdržao pritisak vremena. Jedan deo opozicije krenuo je da pravi neku vrstu kompromisa sa vladinom politikom o Kosmetu. Ta politika Vlade u protekle dve godine, upravo nas je i dovela do sunovrata. Isto to možete da čujete i od predsednika SNS-a, kao lidera najjače opozicione stranke, zatim od predsednika Nove Srbije i predsednika SRS-a, a ponekad i od predsednika LDP-a. Bez obzira na to neki se ponašaju kao profesionalni političari u onom najgorem smislu. To znači da ti političari odustaju od teškog opozicionog rada i počinju da plivaju nizvodno linijom manjeg otpora. To im je lakše, jer im za to treba manje kondicije i snage. Jedino DSS pliva uzvodno, težim putem. Nastojimo da opstanemo, da se borimo za nacionalne i državne interese i da jednog dana ponovo dođemo na vlast, ali i da budemo stranka koja ima jasan program i principe. Takođe, politika naše stranke se prilagođava u odnosu na događaje. Da se mi kao stranka ne držimo principa možda bi nam bilo bolje, ali to nije naš cilj. Da je naš predsednik Vojislav Koštunica prihvatio taj metod plivanja niz struju, naša stranka bi i dan danas bila na vlasti, a njen predsednik najomiljeniji istočnoevropski političar kod zapadnih sponzora. Ali mi i naš predsednik nismo želeli da u politici opstanemo na taj način. Mi se držimo principa i zato smo sada u opoziciji jer su nam ciljevi u stranačkom programu, a ne u vlasti. Vlast može biti samo sredstvo za takav program ali ne i cilj po sebi. Tako se i desilo da prilikom skupštinskog glasanja za jednu važnu odluku povodom vladine odluke o Kosmetu ostanemo potpuno sami. Mi nemamo problem s tim što smo ostali sami, jer vidimo šta se radi oko nas.

Kako komentarišete da većina državnih funkcionera koristi posetu Kosmetu zarad političkih poena, a da pri tom, kako saznaje „Pečat“, kao razlog posete navodi verske razloge, a ne državne?
Ova sadašnja vlada ništa dobro ne radi, već samo dobro priča i to je model ove moderne politike. Oni rade samo na sebi i svom marketingu, a konačan rezultat nije ni bitan, jer ga i nema i jer ide u drugi plan. Mediji su vladina politika i cilj im je da se publika drži u neznanju i izvan realnosti. Od takve medijske politike Tadićeva ekipa je napravila celu politiku, a posebno ono što čini predsednik republike koji je uzurpirao ustavne nadležnosti Vlade Srbije. On je uzurpirao 80 odsto naše spoljne politike. On bi prema ustavu trebalo da predstavlja našu državu u zemlji i inostranstvu, a ne da vodi čitavu politiku. On je hladnokrvno javno rekao da se odluka o traženju mišljenja MSP-a o Kosovu nije donosila u Jeremićevom, već u njegovom kabinetu. Time je direktno prekršio Ustav.

Dok se sve to dešava imamo situaciju i urušavanja nekih od najvažnijih nacionalnih institucija kao što su SANU i SPC. Svedoci smo i podela u SPC-u i nereagovanja SANU-a po najbitnijim pitanjima, kao što su i ova koja ste Vi naveli.
Svugde u svetu države čuvaju svoje institucije. Kod nas je stvorena atmosfera da ni SANU, ni univerziteti, ni SPC, nemaju pravo da se mešaju u politiku. Zato što su oni navodno devedesetih godina suflirali Slobodanu Miloševiću da vodi politiku kakvu je vodio, pa su oni veći krivci od samog Miloševića. To prosto nije tačno. Ali ti koji urušavaju institucije uporno govore u Memorandumu SANU iz 1986. godine, koji je navodno bio scenario po kojem se dešavao rat devedesetih godina. To nije tačno i većina tih ljudi nije ni čitala taj memorandum, koji je dostupan široj javnosti. Njima je cilj da Srbija promeni svoj narod, teritoriju i da Srbi promene svoju psihologiju, duhovni identitet i da istorija, ako je to ikako moguće, počine od 2000. godine. Oni hoće da na tekovinama kao što je bila ona francuska 1789. godine i ona u Rusiji 1917. godine ponište sve što je u Srbiji postojalo do pre deset godina. Oni urušavaju institucije, fokusiraju i gađaju one koje tradicionalno postoje u javnom životu Srbije. SANU i SPC su dve glavne mete napada. Oni žele da SANU bude zatvoren u svojoj ljušturi i da se bavi naukom, dok je oni ne zatvore, jer kao takva ništa i ne valja. A SPC kao navodni opijum za narod, koja je Srbe terala na rat, ne treba da se meša u javne stvari uopšte, a naročito u politiku i da se pretvori u organizaciju crkveno-duhovne delatnosti zatvorenog tipa i da održava jedno sećanje na nekadašnju srpsku tradiciju. Eventualno takva crkva bi mogla na Kosovu da igra ulogu prelaska ka normalizaciji „verskog života“ tako što će prihvatiti kulturno kosovsko nasleđe kroz program obnove svetinja i što će jednog dana postati pravoslavna crkva Kosova. Ali pošto na Kosovu većinsko stanovništvo manje-više ne veruje ni u šta i nije verničkog karaktera, onda će se sve to pretvoriti u jedan folklor koji će možda imati neki turistički značaj. U takvoj orbiti zapravo imamo punktove u Srbiji koji atakuju na ove dve institucije šta god one radile, a posebno ako se osvrnu na dnevno političke događaje od nacionalnog i državnog značaja. To znači da, prema njihovom, Srbija treba da se pretvori u jedno veliko ništa.

A kako gledate na sva druga dešavanja koja su na štetu Srbije, a koja se paralelno dešavaju, poput novih Zukorlićevih pretnji o autonomiji Sandžaka, posledice usvajanja Statuta Vojvodine, ekstremne aktivnosti, usvajanje Deklaracije o Srebrenici i Istanbulske deklaracije, regionalno povezivanje sa Turskom, ispunjavanja svih želja manjinskih naroda kroz teritorijalne autonomije i regionalizacije?
Srbija je na pragu oficijelnog samonegiranja kao države i naroda. Ni u dnevnoj politici ni u kulturnoj atmosferi ne postoji osovina koja bi očuvala tradiciju državnosti do koje je srpski narod sam došao kroz viševekovnu borbu i velike žrtve. To sve se u većini medija izlaže spdrnji. Sada je iskrslo i pitanje Sandžaka. Naša država nema centralni stub oko kojeg se sve okreće i nemamo dovoljno jakih sila u političkom, kulturnom i duhovnom životu koje bi bile dovoljno jake da centripetalne tendencije efikasno smanjuju. Došlo je do opšteg rascepa, koji je stekao jednu inerciju i gotovo da u medijima nemamo javna reagovanja na sve to. Siguran sam da u našem kulturnom životu nije tako. Ipak, smatram da postoji dovoljno jaka supstanca i državnog i kulturnog i duhovnog kvaliteta koja bi Srbiju mogla da povrati na normalnu državnu scenu. Takođe, postoji i jedan front u Srbiji prema politici devedesetih godina koji ima za cilj da za sve što se dešavalo okrivi Srbe i Srbiju i to polako postaje oficijelni stav sa ciljem samouništenja naše države. Takav primer je i Deklaracija o Srebrenici. Zaboravljaju se svi zločini nad Srbima. Amerika je jedna od najodgovornijih za rat devedesetih godina, jer nije dopustila da se usvoji Lisabonski sporazum, kojim bi se sprečio rat u BiH kao najgori rat koji je mogao da se zamisli. Setimo se da je američki ambasador Voren Cimerman rekao Aliji Izetbegoviću da ne prihvata mirna rešenja. E takve činjenice treba, prema vlastodršcima, zabraniti, kao i sve one koje se tiču istine o dešavanjima u Srebrenici i holandskom odgovornošću, kao i za sve druge zločine počinjene nad Srbima.

Kako posle svega što ste rekli probuditi svest u narodu to jest pored medijskog mraka obrazložiti činjenice i saopštiti istinu o svim bitnim temama o kojima ste govorili?
Pre svega treba da se govori o činjeničnoj istini. Građani su pre dve godine odabrali za koga će da glasaju na izborima, ali nisu glasali za ovakav sastav vlade. Građani su obmanuti, jer je ovu vladu formirao američki ambasador sa nekoliko svojih pomoćnika, uz pomoć drugih zapadnih ambasadora i pojedinih jakih tajkuna. Ako gledamo kako je ko glasao i o kojim je sve programima bilo reč u predizbornoj kampanji, sastav ove Vlade je nezamisliv. Tu vladu danas podržava 15 jedinica u Skupštini, to jest 12 stranaka. Imamo jednu nasilnu i veštačku simulaciju vlade. U teoriji politike 20. veka navodi se da je vlada sa tri članice nestabilna vlada, a da sa dve može da funkcioniše. Setite se da je DOS imao 18 članica, pa da je za vreme Koštuničine vlade postojala koalicija od tri-četiri članice, a sada se vratila na cifru između 12 i 15. Umesto da se ide na uprošćavanje političke scene, pod uticajem zapadnog faktora pravi se nepodnošljiva složenost u vladi koja ne može da funkcioniše bez strane podrške. Da li će to narod da prepozna – ne znam. Jer ako neko ceo dan ne zna šta će sa sobom i gleda kako da preživi, od njega ne možete očekivati razumevanje za sve ovo što govorim. Treba naći način kako do tih ljudi doći i dati im nadu sa realnom pričom. Danas su reči postale korumpirane. Narod je svedok brojnih lažnih obećanja i zato imamo veliku apstinenciju na izborima. Sva je sreća da u svetskom pogledu postoji alternativa i da postoji zemlja kojoj možemo da se obratimo i za pomoć i za stratešku saradnju. Imamo mi kao zemlja i s kim da trgujemo i da održavamo kulturne i duhovne odnose. Nijedna politika više ne sme biti isključujuća i mi moramo da budemo najbolji sa onim zemljama koje hoće nama da pomognu i koje hoće da investiraju u Srbiju. Treba da krenemo nekim novim putem, jer su se nade 5. oktobra sasvim potrošile. Kako stvari idu, taj datum i taj događaj vremenom će postati loš simbol za građane u Srbiji. Tada je postojalo više puteva, a Srbija je, gledano prema rezultatima, krenula najgorim putem. Najvažnije je imati dobru strategiju i dobar rezultat za najveću broj ljudi, a ne samo za političku i njoj blisku kvazielitu. Mi u DSS-u borimo se za promene i moguće da ćemo uz pomoć pojedinih organizacija i udruženja, ljudi koji shvataju usku povezanost ličnog dobra sa dobrom države u kojoj žive, pa i stranaka kojima je vlast sredstvo a ne opsesija, postići cilj, radeći na jednoj velikoj obnovi države Srbije.