RATKO DMITROVIĆ Zlo na čekanju u selu Čavoglave

Piše Ratko Dmitrović

Službena Hrvatska ograđuje se od ustaštva ali još uvek ćuti i nema odgovor na pitanje kako je u isto vreme moguće veličati antifašizam i, do nivoa nacionalne ikone, pevača koji sve čini da rehabilituje ustaški pokret

Bar dva puta godišnje u Hrvatskoj bukne rasprava o fašizmu i antifašizmu, partizanima i ustašama, levoj i desnoj Hrvatskoj. Povoda ima mnogo, a oni osnovni grupišu se u proleće, najviše u aprilskim danima u kojima je davne 1941. godine proglašena ustaška Nezavisna država Hrvatska (NDH) i leti, kad se u Hrvatskoj obeležavaju razni datumi povezani sa partizanskim ustancima. Pratili ste, pretpostavljam, šta se događalo u junu i julu u vezi sa Danom ustanka; jednim koji se decenijama vodio kao službeni datum (ustanak u Srbu, 27. 7.) a koji je ukinut, i drugim (22. 6.) koji je postao službeni odlukom Franje Tuđmana. Radi se o danu formiranja Prvog partizanskog odreda, u šumi Brezovica, kod Siska.

GOVOR MRŽNJE
Benzin na žeravicu ovih datuma i tema doliven je početkom avgusta, četvrtog i petog, kad Hrvati slave „Oluju“ kao veliku pobedu njihove vojske, a Srbi kao operaciju čiji je cilj bio da se pobije i iz Hrvatske protera što više Srba Krajišnika. Dok su Srbi u Banjaluci i Beogradu oplakivali svoje mrtve, službena Hrvatska slavila je u Kninu. Ona neslužbena – navodno minorna a realno vrlo snažna i brojna – teferičila je u selu Čavoglave.
To je naselje na rubu Petrovog polja, u Dalmatinskoj Zagori, kod Drniša, gde izvire reka Čikola, za koje su do 1991. godine znali samo precizni kartografi i lokalno stanovništvo a onda se – najpre na lokalnim, a ubrzo i na zagrebačkim medijima, uključujući državnu Hrvatsku televiziju – pojavio spot u kojem suvonjavi, krezubi momak, u maskirnoj uniformi, sa automatskom puškom „tompson“ na ramenu, peva pesmu „Bojna Čavoglave“. Sve počinje uzvikom „Za dom, spremni“.
Tekst je bio domobranski, domoljubivi, sastavljen sa ciljem da ohrabri Hrvate u odbrani od „srpske agresije“ . Pretilo se tu i lokalnim Srbima, iz susednih sela Mirlovići i Baljci, a bogami je najavljivan i pohod na Srbiju, u slučaju da se ovi iz Baljaka i Mirlovića tamo sakriju. Rečju, govor mržnje.
Na iznenađenje mnogih ta muzička sklepotina postala je najpoznatija i najpopularnija hrvatska pesma u danima sukoba Hrvata i krajiških Srba. Pesmu su, naravno sa drugim tekstom, koristili i branioci Sarajeva u vreme opsade grada. U toj verziji zvala se „Hej junaci“.
U međuvremenu ono krezubo momče prošlo je put od seoskog zgubidana – čiji jednolični i dozlaboga dosadni život protiče između napornog rada u vinogradu i ispijanja piva ispred lokalne kafane – do najveće zvezde hrvatske estrade. Dakle, u zabludi ste ako ste mislili da su to Severina ili, šta ja znam, Oliver Dragojević. Ne. Zvezda nad zvezdama u Hrvatskoj, čovek koji uvek može da okupi 50 hiljada ljudi na svom koncertu, zove se Marko Perković. Nadimak mu je Tompson, po automatu sa kojim se slikao u spotu za „Bojnu Čavoglave“.

VOJEVANJE USTAŠKIH ZLOČINACA
Tompson odavno ne živi u Čavoglavama. Prošle godine je za nešto manje od milion evra kupio stan u Zagrebu, poseduje i druge stambene jedinice, u rodnom selu je renovirao kuću u kojoj je odrastao, a na uzvišenoj osami, na rubu Čavoglava, podigao je impresivnu kamenu crkvu, arhitektonski osmišljenu u duhu ranih hrišćanskih bogomolja. Ženio se dva puta, ima petoro dece. Prva supruga bila mu je Danijela Martinović, pevačica, koja je sada u vezi sa splitskim pevačem Petrom Grašom. Taj brak je crkveno raskinut, što je redak slučaj, ali se nikada nisu saznali pravi razlozi. Može ih se tražiti u kasnijoj Danijelinoj izjavi kako je brak za nju isto što i rad u preduzeću ali i činjenici da se dotična voli slikati bez odeće. Takvo ponašanje, poznato je, nije u skladu sa strogim katoličkim pravilima života na koja se poziva Tompson. Ali, da se mi vratimo u Čavoglave.
Tamo se rekoh i ove godine slavilo u čast „Oluje“ a ikonografija je bila-ustaška. Prodavani su suveniri sa slikom Ante Pavelića i kartom NDH, kroz Čavoglave su šetale osobe, uglavnom mlađe, sa crnim majicama i ustaškom kapom na glavi, uzvikivalo se „Za dom spremni“…U šatorima se slavilo vojevanje ustaških zločinaca Jure Francetića i Rafaela Bobana, a počasna mesta imali su neki još uvek živi hercegovački Hrvati koji su za Drugog svetskog rata nosili ustaške uniforme. Pravi fašistički dernek.
Ekipa Hrvatske televizije, koja je to snimala, izbegla je linč samo zahvaljujući slučaju. Sat i nešto jurili su ih i vređali po Čavoglavama, spominjući im najbližu rodbinu, sve ponavljajući da idu u Srb „tamo kod onih četnika“, dok je policija (ispostava Šibenik) sve to mirno posmatrala sedeći oko stolova sa jagnjetinom i hladnim pivom. Tek posle telefonske intervencije iz Zagreba nekoliko policajaca lenjo se pridiglo i sprovelo napadnute novinare do izlaza iz sela.
Prema opštim procenama i ovog avgusta u Čavoglavama okupilo se preko 60 hiljada ljudi. Među njima je bilo mnogo poznatih ličnosti; nekoliko penzionisanih generala Hrvatske vojske predvođenih Davorom Domazetom, buljuk estradnih lica, političara, poslovnih ljudi… Posebnu pažnju Tompson je posvetio Milanu Bandiću, gradonačelniku Zagreba, kojeg je ugostio u svojoj kući. Bandić je do sada dva puta organizovao Tompsonu koncert u centru Zagreba, snoseći sve troškove.
Zbog čega je sve ovo važno? Mogu li se Čavoglave i tamošnja okupljanja gledati kao važan i za dublju analizu značajan fenomen ili je to samo obično seosko veselje, masovno doduše? Lokalna zabava čiji dometi ne prelaze seoske sokake.

FAŠISTIČKI PEVAČ
U potrazi za odgovorom moramo se odmaknuti od Čavoglava, izdići iznad tog kršovitog kraja Dalmatinske Zagore i vratiti se u Zagreb.
Kako se primiče dan ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, verovatno će se to dogoditi u naredne tri godine, službeni Zagreb sve glasnije širi priču o hrvatskom antifašizmu pokušavajući da na taj način eliminiše svaku vezu između današnje Hrvatske i NDH, naglašavajući da ustaška država nije bila Hrvatska, nije bila nezavisna, niti je bila država . Da li je ta priča iskrena? Šta prosečnom Hrvatu, politički angažovanom Hrvatu, hrvatskom istoričaru, zaista znači ustaštvo i NDH? Stide li se oni toga ili im, zakopčanu u dva reda, u grudima nešto zaigra na spominjanje NDH?
Povodom gore opisanih događanja u Čavoglavama u hrvatskoj štampi oglasilo se nekoliko autora, kolumnista, sociologa, istoričara… koji su iz raznih uglova objašnjavali ustaški dernek u dalmatinskom kršu. Istina, svi to osuđuju ali se u tim tekstovima, gotovo bez izuzetaka, provlači stav da Hrvatskoj, ovoj koja čeka pred vratima EU, ustaštvo može da bude velika prepreka, kamen u džepu.
Nema decidiranog stava – bez imalo rezerve, bez spominjanja Evrope kojoj se ustaše ne sviđaju – koji bi rekao da je ustaštvo jedan od najstrašnijih oblika fašizma, zločinačka ideologija sa kojom se Hrvati, pre svega radi sebe, moraju obračunati.
Dok u Zagrebu i Kninu, na službenom obeležavanju godišnjice „Oluje“ , državni velikodostojnici prave sponu između Narodnooslobodilačkog rata i „Oluje“ ( što je dodatno antisrpska rabota) u Čavoglavama i na koncertima Tompsona možete sresti ministre Vlade Hrvatske, ili možete, od Senadera ranije, a od Jadranke Kosor sada, čuti da u slobodno vreme slušaju Tompsonove pesme, posebno jednu koja se zove „Lijepa li si“ a odnosi se, naravno, na državu Hrvatsku.
Kako se to neko pre podne može zalagati za antifašizam, a naveče skakati i dva sata pevati na koncertu čoveka koji otvoreno, svesno, sa puno strasti, propagira ustaštvo, odnosno, fašizam.
Najmanje deset ministara Vlade Hrvatske, što bivših, što aktuelnih, odlazilo je i još uvek ide na Tompsonove koncerte. Među njima ministar obrazovanja, Primorac, i ministri policije, Rončević i Kirin.
Gde je u svemu ovome iskrenost i kada to hrvatski političar ili hrvatski istoričar laže; onda kada veliča antifašizam ili onda kada uživa na Tompsonovom koncertu.
Grad Zagreb je dva puta do sada, rekoh već, organizovao i finansirao Tompsonov koncert u strogom centru, na Trgu bana Jelačića. Oba  koncerta prenosila je Hrvatska televizija i u oba slučaja bilo je povika „Za dom spremni“, „Ubi, ubi, Srbina“ a nije izostajala ni ikonografija sa ustaškim znamenjem.
Prošle godine grupa hrvatskih intelektualaca i poznatih ličnosti; akademika, pisaca, novinara, sportista, generala Hrvatske vojske…u otvorenom pismu javnosti tražila je  zaštitu za Tompsona osuđujući sve napade na ovog Čavoglavca.
Značajnu zaštitu Tompson ima i u najvišim krugovima Katoličke crkve, a 2009. godine sa porodicom primio ga je lično papa Benedikt, i to dan pre nego što je ugostio tadašnjeg predsednika Hrvatske, Stjepana Mesića. Vrlo jasna poruka, i za one koji ovakvu „literaturu“ retko čitaju.
Tompsona u Evropi prepoznaju kao „fašističkog pevača“. Pod ovom formulacijom zabranjen je njegov koncert u Holandiji 2003. godine, a već godinama za njega važi zabrana javnog nastupa i u drugim evropskim zemljama. Više i ne traži dozvolu da tamo peva pa se njegov rad svodi na Hrvatsku, Kanadu i Australiju. Istine radi ovde moram reći da zasluge za blokiranje evropske karijere Marka Perkovića pripadaju isključivo tamošnjim jevrejskim organizacijama. Ostali ćute ili čekaju da se Jevreji, po logici stvari, oglase.
Hrvatska je u strahu od Evrope (kakva je takva je) i mogućih smetnji na putu do vrata Evropske unije, sklonila ustaštvo na sporedni kolosek, u kamenjar Dalmatinske Zagore koji se zove Čavoglave. Nije ga uništila, naprotiv, i to je ono što izaziva zebnju.