AVGANISTAN Otrovna hronika prljavog rata

Piše Dejan Lukić

Kako je grupa hakera i entuzijasta ujedinjenih u ideologiji protiv imperijalnih ratova, uspela da na globalno svetlo baci američke vojne i obaveštajne informacije najvišeg ranga tajnosti i pokrene aferu masivnih proporcija o američkom  imperijalnom ratu u Avganistanu

Džulijan Pol Asanž, australijski kompjuterski programer i vunderkind među svetskim „hakerima“ izbio je ovih dana na glas kao „Če Gevara i Frankenštajn istovremeno“, vođa onlajn gerile koja uteruje strah čuvarima nezgodnih državnih i korporativnih tajni na Zapadu. Njegova grupa istraživačkih fanatika „Vikiliks“, izbacila je krajem jula na globalno svetlo, američke vojne i obaveštajne informacije najvišeg ranga tajnosti i pokrenula aferu masivnih proporcija o američkom  imperijalnom ratu u Avganistanu.

TRILER PAR EKSELANS
„Avganistanski dnevnik“, spektakularna hrestomatija ratnih zločina, masakra civila, kršenja ljudskih prava, specijalnih odreda smrti za likvidaciju lidera avganistanskih talibana – na licu mesta i bez suđenja – sama po sebi je po načinu na koji su tajne ugledale svetlo dana, triler par ekselans.
„Dnevnik“ takođe otvara nove sumnje o smislu rata, frustracijama Pentagona i CIA i strategiji Baraka Obame da „spase“ imperijalnu intervenciju od neminovnog poraza. Obelodanjeni materijal od preko 90 hiljada(!) obaveštajnih podataka, analiza i depeša ujedno je i najava, kako sugeriše londonski „Fajnanšel tajms“, dugih „meseci prave noćne more za Baraka Obamu“.
Londonski dnevnik oglasio se posle čitanja materijala pitanjem koje, uostalom, deli deo najšire javnosti sa obe strane Atlantika: „Šta je posle svega svrha ovog groznog rata koji se, očigledno, ne može dobiti“. Prognoza je da se Amerika i zemlje Koalicije približavaju jeseni masovnih antiratnih demonstracija poput onih protiv rata u Vijetnamu šezdesetih godina prošlog veka.

CRNI ESKADRON ZA LIKVIDACIJE
Otkrića „Vikiliksa“ su najveća provala u američkoj vojno-obaveštajnoj istoriji od objavljivanja takozvanih „Dokumenata Pentagona“ o ratnim zločinima Amerikanaca u Vijetnamskom ratu, šezdesetih godina prošlog veka.
Redigovana verzija „Dnevnika“ objavljena je simultano u londonskom „Gardijanu“, američkom „Njujork tajmsu“ i nemačkom „Der Špiglu“… Materijal pokriva gotovo šest godina rata u Avganistanu, događaj po događaj, a većina sadrži oznake tajnosti i sa upozorenjem da su samo za uski krug posvećenih.
Čitamo, tako, kako su koalicione snage, predvođene Amerikom, ubijale na stotine civila u akcijama koje su po naređenju vojno-obaveštajnog vrha kasnije skrivane od javnosti. Iz depeša koje je dešifrovao „Vikiliks“, saznajemo, na primer, kako talibani, suprotno dirigovanoj interpretaciji korporativnih medija, postaju „sve jača snaga“ i kako komanda NATO-a očajnički izveštava politički vrh da je bespomoćan prema dostavljanju vojne pomoći talibanima preko kanala iz susednog „savezničkog“ Pakistana i „neprijateljskog“ Irana.
Američke obaveštajne depeše govore o američkim „crnim odredima“ za likvidaciju vođa talibana, kako ih love sa instrukcijama: pronaći i ubiti (bez suđenja). „Dnevnik“ otkriva iznenađenje, šok i frustraciju američke i NATO komande posle otkrića da su talibani uspeli da dobiju protivavionske portabl rakete nabavljene u Alžiru iranskim novcem i logistikom. Kako je Koalicija ovo saznanje sakrila od javnosti, saznajemo kako se Pentagon odlučio (a Obama docnije oberučke prihvatio) za masovnu upotrebu (u likvidaciji vođa otpora) bespilotnih letilica „Riper“ (žetelica). Ovim „žetelicama“ se „viteški“ raketira talibanska živa sila, a navode se daljinskim upravljačem iz vojne baze u Nevadi(¡) desetinama hiljada kilometara od Avganistana.
„Dnevnik“ opisuje stanje agonije u Pentagonu zbog nemoći da se suprotstavi talibanskim minama „krajputašima“, da spreči napade samoubica, da pridobije „duše i srca“ avganistanskog stanovništva za saradnju sa okupacijom…
Posebno su informativno vredni tajni raporti i depeše o evidentim ratnim zločinima pripadnika “crnih eskadrona smrti” iz sastava takozvane ”Operativne jednice 737”. Ovi “crnci” nastupaju sa već pomenutom instrukcijom:pronaći i ubiti na licu mesta.

LOV NA IZVOR KRVARENJA

„Satanizovani“ tekst  koji su objavili „Gardijan“, „Njujork tajms“ i „Der Špigl“, sačinjen je na osnovu selekcije iz samo(!) petnaest hiljada (od 92 hiljade) dokumenata. U odgovoru na optužbu Bele kuće da provala ugrožava „nacionalnu bezbednost“ Amerike i da, posebno, dovodi u opasnost avganistanske kolaboracioniste i informatore Koalicije, Džulijan Asanž u Londonu, gde se za momenat bio sklonio od američkog progona, izjavljuje da je upravo iz tih razloga „najveći deo materijala  izostavljen iz redigovane“ verzije.
Objavljena verzija, ipak, daje „malo more“ šokantnog štiva. Tu su izveštaji, ocene, analize i predviđanja o akcijama talibana s detaljnim opisom događaja i (skrivanim) gubicima Koalacije; zapisnici sa sastanaka vojnog, obaveštajnog i političkog rukovodstva sa funkcionerima i komandantima vlade u Kabulu, naznake o lokalnim kvislinzima i špijunima, raporti o prećutanim civilnim žrtvama u akcijama okupacionih snaga….
U trenutnoj  fazi afere u kojoj treba očekivati još obrta i otkrića, Vašington „živi u strahu“(Tajms) da su Asanžovi „gerilci“ u  posedu mnogo više tajni nego što se trenutno misli. Govori se o celoj jednoj arhivi sa hiljadama kodiranih depeša koje su američke ambasade iz celog sveta odašiljale u Stejt department, Pentagon i sedište CIA u Virdžiniji. Depeše pokrivaju široko polje internih izveštaja o trgovini oružjem, poverljivim ekonomskim i komercijalnim  pregovorima, tajnim sastancima i analizama političkih stavova i namera pojedinih vlada u svetu.
Da li je zaista „Vikiliks“ u posedu i ove arhive? „Če Gevara“ Vikiliksa u Londonu potvrđuje da su njegovi ljudi u poslednja dva meseca iskopali „ogroman smotak izuzetno kvalitetnog materijala“ iz vojnih izvora.
A kako se Asanž dokopao materijala o prljavim i kriminalnim američkim  radnjama u Avganistanu, kako je tim materijalom baratao i šta se odigravalo posle objave, takođe je saga za sebe. U osnovi sadašnjeg toka afere su dve priče. Jedna, očajnički pokušaj Pentagona i CIA da uđu u trg izvora iz koga su „krvarile“ vojne i obaveštajne tajne i, druga, o do sada retko viđenoj kolaboraciji, takođe u punoj tajnosti, između tri zapadna lista sa tri različite ideologije, od kojih je „Gardijan“ antiratni list leve orjentacije, a „Njujork tajms“ lažno liberalni pratilac američkog imperijalnog i intervencionističkog establišmenta.
U višemesečnom pročešljavanju materijala do kojeg je došao Asanž, „specijalci“ tri lista morali su da slede delikatnu liniju, da odaberu ono što je od interesa za otkrivanje istine o prljavom ratu i kako da se istina iznese na svetlo dana, a da se pri tome, izbegne opasnost sudskog gonjenja zbog otkrivanja državnih tajni i identiteta kolaboracionista Koalicije.

PAD KRTICE U BAGDADU
Potera za krticom koju su pokrenuli agenti Pentagona operisala je u prvoj fazi samo sa indicijom da je isticanje počelo u novembru prošle godine. Prema većini informacija u Londonu, a većina ih dolazi iz izvora u „Gardijanu“, neidentifikovani „neko“ ,baziran u visoko zaštićenom obaveštajnom centru u američkoj bazi u Iraku, počeo je da „daunloduje“ obaveštajne tajne. U toku potonja dva meseca potvrđeno je da materijal zaista otiče, ali provalnik nije identifikovan. U januaru su goniči međutim, već imali indiciju da se radi o aferi čiji se pipci protežu daleko izvan Iraka.

Sredinom februara (18.) prošle godine „Vikiliks“ je objavio jednu kopiju šifrovane depeše upućene u Vašington iz američke ambasade u Rejkjaviku (Island). U depeši se govorilo o nezadovoljstvu islandskih političara i kritikama na račun Britanaca i Holanđana zbog njihovog ponašanja prema Islandu u aferi kolapsa najveće islandske banke „Ajsejv“ (Icesave). Aktivisti „Vikiliksa“ odmah su primetili i izvestili centralu da ih nepoznata lica danonoćno diskretno prate. Amerikanci su, očigledno, povezali informacije iz baze u Bagdadu sa provalom depeše iz američke ambasade u Rejkjaviku. U sledećoj sekvenci značajan razvoj se odigrao 15. aprila kada je šef „Vikiliksa“, Asanž, na konferenciji za novinare u Vašingtonu pokazao video snimak o jednom zločinu američkih vojnika u centru Bagdada. Na snimku je prizor snimljen od strane posade američkog helikoptera tipa „Apač“. Čuju se oduševljeni povici posade „Sjajno, pravi pogodak“ pre nego što je raketa iz helikoptera, posle pogotka u jedno civilno vozilo, pogodila i minibus koji je bio krenuo u pomoć ranjenim civilima među kojim je bilo i dvoje dece na prvom sedištu automobila..Objavljivanje snimka dalo je Pentagonu ideju u kom pravcu treba da krenu.U drugoj polovini maja Pentagon je verovao da se već približio cilju. Prema jednoj storiji objavljenoj u kanadskoj mreži „Global riserč“, na dan 21. maja ove godine kalifornijski „haker“, izvesni Adrijan Lemo, našao se na kompjuterskoj vezi sa do sada nepoznatom osobom pod „onlajn“ imenom Bradass87: „Haj,kako si? Ja sam vojno obaveštajni analitičar na službi u istočnom Bagdadu… Kad bi ti imao pristup tajnoj kompjuterskoj mreži četrnaest sati dnevno, sedam dana u sedmici, u toku osam meseci, šta bi na mom mestu učinio“?
„Bradaš87“ je u toku pet sati „čatovanja“ izručio iznenađenom Lamou celu seriju „neverovatnih“ informacija. Poverava mu kako mu njegova pozicija omogućava  pristup u dve tajne mreže. Jedna je SIPRENET

(Tajni Interni Protokol Rojetera), a duga nosi ime Sistem Združenih Globalnih Komunikacija, u kome se nalaze materijali obeleženi kao vojna tajna. „Video sam neverovatne stvari, strašne stvari koje ne smeju da ostanu u tami neke sobe u Vašingtonu… Reč je o kriminalnim radnjama i dokumentima o svetskim krizama i događajima o kojima se istine skrivaju“… Poverava Lejmou da „izvesna osoba koju dobro poznajem“ daunloduje i skladišti sav sadržaj i poverava ga izvesnoj personi koju identifikuje kao Džulijan Asanž. Dakle, nikom drugom nego šefu „Vikiliksa“.

Lamo ne može da veruje da mu neznanac poverava tako eksplozivne informacije i prenego što dođe sebi hvata sagovornika kako kaže: „Ni sam ne mogu da verujem da sam vam sve ovo poverio“. Na dan 23. maja Lemo se sastaje sa obaveštajcem iz kriminalnog odeljenja Pentagona  u jednom „Starbak“ kafeu u Vašingtonu i predaje mu kompletan snimak „čatovanja“. Dan posle toga, 26. maja, u američkoj bazi „Hamer“, 25 milja istočno od Bagdada, agenti Pentagona stavljaju lisice na ruke 22 godine starom obaveštajnom analitičaru po imenu Bredli Mening. Sledećeg dana Mening biva prebačen preko granice u Kuvajt i tamo strpan u američki vojni zatvor.

„ZAVERA“ U BRISELU
Posle hapšenja Meninga, Džulijan Asanž je glavna meta na nišanu Pentagona… Vest o hapšenju Meninga pustila je prva u cirkulaciju agencija „Vajerd njuz“. Indikativno, izvršni urednik Agencije, Kevin Polsen, prijatelj je kalifornijskog „hakera“ Adrijana Lemoa, onog istog čoveka koji je prepisku sa nikom Bradš87 poverio agentima Pentagona. I Pentagon zaključuje da u rukama ima bar jedan kraj konca, pa je usledila prava opsada šefa „Vikiliksa“. Portparol Pentagona kasnije izjavljuje da je vojni vrh naprosto želeo da sa Džulijanom samo porazgovara „o svemu“. Džulijan Asanž, međutim, i danas odbija da se sastane, mada je Beloj kući nudio (i bio odbijen) da zajedno pregledaju materijal koji ima u rukama.
Danijel Elsberg, legendarni provalnik u čuvene „Pentagonove papire“ o američkim zločinima u Vijetnamu,oglasio se posle Pentagonovog saopštenja da upozori javnost kako se Asanž nalazi u fizičkoj opasnosti: „Američke obaveštajne službe učiniće sve što je u njihovoj moći da ga primerno kazne“. Asanž otkazuje zakazano putovanje u Las Vegas gde je trebalo da govori o „Avganistanskom dnevniku“ i preduzima lične mere opreza.
Posle poziva Asanža na „razgovor“ iz Pentagona, „Gardijan“ celih sedam dana pokušava da uđe u trag beguncu. Stigao ga je u jednom briselskom kafeu, tek pošto je ponovo, a daleko do Vašingtona, „iskrsnuo“ na površinu da bi nastupio pred Evropskim parlamentom.
Na sastanku u briselskom lokalu Asanž poverava ljudima iz „Gardijana“ da ima u rukama „nekoliko hiljada informacija“ koje sadrže „neispričanu istoriju o američkim prljavim radnjama u svetu“. Izražava, međutim, bojazan da bi objavljivanje celog ovog okeana sirovog materijala (bez opreznog redigovanja) moglo da otupi oštrinu eksponiranja istine. Zato su se dve strane sporazumele da jedan tim „Gardijanovih“ specijalaca u toku narednih nekoliko sedmica pročešlja i priredi materijal u fokusiranom obliku, pre nego što Asanž pusti u javnost celokupni dosije.
Da bi  smanjili rizik od sudske zabrane objavljivanja „Avganistanskog dnevnika“, strane su se složile da uvid u ceo materijal dobiju još američki „Njujork tajms“ i nemački „Der Špigl“. Na taj način, budući da se radi o tri različita glasila u tri različite zemlje, smanjena je do minimuma opasnost da se spreči objavljivanje u sva tri glasila. Dogovoreno je da se „Dnevnik“ objavi simultano, istog dana.
Tako je najveća provala u američke vojne tajne od Vijetnama do danas izbila na svetlo dana, a na iznenađenje triju vlada od kojih bi američka i britanska, veruje se, izdejstvovale sudsku zabranu objavljivanja.

UBITI DONOSIOCA
Bela kuća je bila najviše zatečena i odmah krenula, ne u demanti, nego u relativiziranje provale sa tezom da u „Dnevniku“ nema ništa naročito novo što već nije u domenu javnosti. I umesto oštre osude ili bar spinovanog demantija, iz vrha administracije krenula je kampanja po metodu „ubiti donosioca“ loše vesti. Obamin portparol saopštava „strogu osudu objavljivanja poverljivih informacija od strane individua i organizacija koji dovode u rizik živote Amerikanaca i njihovih partnera… i ugrožavaju nacionalnu bezbednost“. Ni reči od demantija sadržaja tako kompromitujućeg materijala.
U kampanji da se „ubije“ donosilac loše vesti kreću „proverene informacije“ o Asanžovom „slatkom životu“ novcem od krmčenja materijala kritičnog za nacionalnu bezbednost, o njegovom, dakako, sumnjivom moralnom liku, odsustvu „patriotizma“, služenju neprijateljima Amerike…
Još od objavljivanja video snimka o napadu na civile u Bagdadu, Asanž je u priči puštenoj iz vašingtonske kuhinje doslovce označen  kao čovek „koji trguje životima američkih vojnika i nacionalnim tajnama radi ličnog profita“.
Na sve ovo „Vikiliks“ je  početkom ove godine izneo pred javnost kopiju jednog dokumenta iz američkog vojnog vrha, u kome se nalazi razrađen plan sa tezama kako da se „razori centar gravitacije“ Vikiliksa time što će se povesti koncentrisana kampanja za rušenje njegovog kredibiliteta u javnosti , sa akcentom na rukovodstvo.
Kampanja teče i ovih dana. Džulijan Asanž je posle Brisela iskrsnuo u Londonu gde smatra da je nešto bezbedniji i manje izložen medijskom šikaniranju „mejnstirm“ štampe. Veći deo medija na Temzi dočekao ga je sa simpatijama, a manji kao izdajicu „zajedničke stvari“ (anglo-američke) u Avganistanu.
U međuvremenu u Kuvajtu je podignuta optužnica pred vojnim sudom protiv mladog (22) analitičara Meninga. Optužen je da je nezakonito daunlodovao i odavao poverljive informacije uključujući i onu depešu iz američke ambasade u Rejkjaviku i video snimak o ubijanju i ranjavanju civila iz „Apača“ u Bagdadu. Prete mu duge godine robije.
U Londonu gde je Asanž boravio u trenutku dok se ovo ispisuje, posmatrači i obaveštajni eksperti sugerišu da nismo ni blizu kraja avganistanske priče. Jedino se ne zna kada će i gde „internet gerila“ ponovo da udari i šta se sve nalazi u onom još neobjavljenom tajnom arhivu.
Sa svoje strane, „Fajnanšel tajms“ je 31. jula celu stranicu posvetio tezi da je „Vikiliks“, pored diskreditacije Amerike i Koalicije u Avganistanu, izvršio pravu revoluciju u mračnom prostoru državnih i korporativnih elektronskih tajni, da nijedna tajna više nije zaštićena od „onlajn gerile“. Zaključak je da „Če Gevara i Farnkenštajn zajedno „dobijaju bitku“, pa list izlazi sa nekom vrstom utopijskog saveta vladama i njihovim špijunskim službama da je jedini spas da manje skrivaju prljave stvari od naroda ili, još bolje, da manje čine prljave stvari koje će kad-tad nova gerila da otkrije…