Mladi i politika

Piše Nataša Jovanović

Prave i lažne revolucije postavljene na novim utopijskim idejama, neizbežno povuku za sobom čitave generacije mladih ljudi, kojima je svojstvena potraga za idealom. Razapeti između ideologije i ideala, u godinama kad se stiče životno iskustvo, najmlađi bivaju najčešće i prvi razočarani susretom sa demagoškom stranom politike. Mnogima to biva i početak i kraj takvog angažovanja

Činjenicu da je gotovo svaki treći odbornik u gradskom parlamentu, kako pokazuju najnovija istraživanja, mlađi od 30 godina, pojedini analitičari objasnili su demokratizacijom društva. Isti potparoli javnog mnjenja nisu uzeli u obzir česte napade na rad Vlade i Parlamenta, te u tom svetlu pokušali da reše misteriju atraktivnosti jednog od najstarijih zanata.
Poznavaoci političkog života u Srbiji upoznati su sa „tekućom“ činjenicom da razne partijske regrutne komisije beskrupulozno angažuju životne i profesionalne početnike zarad lakšeg zavođenja discipline, svesno varajući njihovu nadu da oni menjaju ovaj svet, pa je odatle i uverenje ovih pionira, da su baš oni kreatori novih vremena i pokretači društvenih reformi, sasvim za očekivati.

AKTIVNOST REGRUTNIH KOMISIJA

Kad jednom otkriju suštinu svog postojanja u političkoj klasi kakva je, recimo, danas na sceni u Srbiji, postaju najdepresivniji deo školovane elite koja je svakoj državi potrebna. Na taj način se može objasniti i fenomen takozvanog odliva mozgova i njihov odlazak u pravednija i sređenija društva. Prevare regrutnih komisija i lakovernost mladog sveta neodvojivi su deo političke patologije u Srbiji danas.
Prema rečima Vladana Glišića, pravnika i člana redakcije Srpske dveri, doživljaj politike kao zanata,  koji pruža hleb bez motike je neosnovan, jer ozbiljan pogled na političku strukturu rečito govori da najbogatiji ljudi u Srbiji nisu političari već tajkuni i oligarsi koje je demokratski talas izbacio na obalu javnih odlučivanja.
„Ako pričamo o ovoj temi nemoguće je ne setiti se filma Puriše Đorđevića u kome jedan od likova kaže: Izmenimo lice naše zemlje, promenimo dušu naših ljudi. Tranziciono vreme donosi jedan revolucionarni zanos koji u osnovi znači pokušaj lakše manipulacije i rasplamsavanje totalitarne politike. To je moderna logika 20. veka. Neoliberalizam i promocija mladosti u osnovi predstavljaju totalitarni duh našeg nešeg vremena, koji propagira prodaju mitova. Ljudi koji vode našu zemlju kao i lideri sa Zapada uneli su frivolnost u politiku“, smatra Glišić.

Mladi revolucionari iz Drugog svetskog rata koji su stupili posle četvorogodišnje Golgote u institucije sistema, imali su ideal o izgradnji zemlje i odbrani njenog suvereniteta

U bivšoj Jugoslaviji, angažman mladih ljudi u politici je bio neraskidivo vezan za sticanje radnog iskustva i za napredovanje u profesiji, što je bilo od dvosmerne koristi: od društva ka pojedincu i obrnuto. Potpunim slomom bilo kakve ideje sa ljudskim likom, narasla je jedna generacija vlastohlepnih i srebroljubivih ljudi čije godine ne ulivaju poverenje.
Dobar deo tako mladog sveta, opstajava u novoverenoj demokratiji samo iz razloga moćnih afrodizijaka kakvi su vlast i moć.
Doktor političkih nauka Dragan Simeunović kaže za „Pečat“ da u jednom siromašnom i punom neizvesnosti društvu kakvo je naše, u kome politika i političari igraju preveliku ulogu, normalna je težnja mladih ljudi da budu sastavni deo nečega što predstavlja realnu moć. To ujedno ukazuje na to da je naše društvo zajednica u kojoj pretežu odnosi sirove moći, a ne pravne ili moralne norme. „Naprosto, u ovom društvu se sve uređuje pomoću političke nadmoći i to mladi ljudi dobro prepoznaju. Pokušavajući da reše svoje probleme oni zapravo traže da i sami budu deo tog sistema moći, da participiraju u njemu pa stoga prihvataju jedan vrednosni sistem u kome nema mnogo prostora za čast i moral već samo za kategorije interesa i koristi. Najbolji pokazatelj toga je brz gubitak osećaja za stid kod veoma mladih ljudi“, kaže Simeunović.
Osim toga, navodi on, sem par političkih klovnova koji pričaju besmislice na temu morala i korupcije, nema nikoga ko bi im ukazao na to šta se može označiti, ne samo kao društveno akciono pogrešno, već i kao nedopustivo. Mladi ljudi zapravo teturaju kroz politiku vođeni refleksom preživljavanja, pošto se društvo u kome su može okarakterisati kao nesređeno društvo koje je stalno na nekom redu za sređivanje i u kome se ne sređuju stvari već ljudi.
Predstava o lakom i brzom uspehu godinama nuđena u petparačkim medijima, očito je postala ostvariva upravo u politici kakva danas vlada u srpskom višestranačkom cirkusu. Takav angažman ne traži poseban kreativni napor niti odricanje, pa je lakoća sticanja društvenog položaja i ugleda utoliko prisutnija.

Vuk Jeremić, sadašnji ministar spoljnih poslova, među ozbiljnim diplomatskim svetom izgleda kao pripravnik prosečne beogradske advokatske kancelarije

Prema mišljenju političkog analitičira Branka Raduna uzdizanje na društvenoj lestvici u Srbiji podrazumeva bavljenje politikom, estradom ili sportom. Ukoliko nemate talenta za pevanje, ne preostaje vam ništa drugo nego da zapevate za skupštinskom govornicom. Uspeh, smatra Radun, u tom slučaju, dolazi sam po sebi.
„Lideri stranaka i politički vrh stranke voli mlade ljude jer oni garantuju bitne stvari: energičnost, lojalnost i kooperativnost. Nije redak slučaj da prvo radno mesto mladom neiskusnom, ali politički angažovanom čoveku bude ono direktorsko ili mesto predsednika Upravnog odbora neke firme. Put od tog do ministarskog mesta kasnije se lako otvara. Takav slučaj ne možemo naći u ozbiljnim državama. Ali u siromašnoj Srbiji koja se u tranzicionom ‘gubitašenju’ pretvorila u geto, mehanizam uspeha ide preko stranačke knjižice, pa bilo da ste poželeli da budete uspešan advokat, direktor škole ili političar“, smatra Radun.
Ulazak u politiku na taj način mladom čoveku omogućava napredak, a samoj stranci kontrolu interesa, jer upravo stranke kadriraju svoje ljude u kompanije, stvarajući klijentelistički odnos. Prototip takvog čovek bio je Bojan Krišto, direktor Aerodroma Nikola Tesla i kadar G17.

VOĐE I SLEDBENICI
Partijske piramide postavljene su na principu vođe i sledbenika, stranke su neraskidivo vezane za ime vođe, pa za mlado političko stado, kad dođe u priliku da i samo promeni tabor,  obično kažu: bio je kod Koštunice, sad je kod Vuka, ili, bio je kod Tadića sad je kod Velje i slično. Ime stranke i neizbežno MI, pominje se samo u parlamentu, jer obučene političke junoše znaju da tamo nastupaju sa pozicija plemenske ostrašćenosti.

Ponosni učesnici studentskih demonstracija u kožnim jaknama 1997. godine, kasnije su se nalazili, poput Čedomira Jovanovića, na nivoima državnih službenika i potpredsednika vlade u Armanijevim odelima. Odatle pa do vožnje skupocenim džipovima i ispijanju šampanjca „Dom Perinjon“ nije bilo daleko

Politika i jeste u svakom nesrećnom društvu, smatra Simeunović, jedina šansa za bekstvo sa dna i za brz dolazak do imena u javnosti i veće imovine. Među klincima u Srbiji odavno se prepričava vic da se na kineskom srpska politika kaže „ko ćapi ćapi“. Sve dok ne postanemo istinski stabilno društvo sa solidnom ekonomskom bazom u kome vlada pravo, a ne politika, politika će biti veoma atraktivno iako ujedno sve više i sramno zanimanje.
„Međutim, dodaje Simeunović, kako rekosmo ako nema osećaja za stid nema ni stida. Želja da se ima i da se bude neko, često je jača od svakog prekora, a pouka koje bi bile vodič mladima u politici skoro i da nema. Nije to tek ugledanje na Zapad, na Zapadu naravno ima i korupcije i svega drugog negativnog u politici, ali ima i nekakve kontrole svega toga. Tamo se ne može u ime partijskog drugarstva gledati ološu kroz prste, puštati da se krade i radi ilegalno i preko raspusnih snajki ostvarivati nezamisliv politički uticaj. Gledajući na starije, mladi ljudi se sasvim prirodno brzo kvare. Nedostaje nam onaj društveni ferment čestitosti koji bi ih očuvao“.
Očito da postoji velika razlika između mladih revolucionara iz Drugog svetskog rata koji su stupili posle četvorogodišnje Golgote u institucije sistema koji se tek stvarao, i generacije studentske pobune 1968. godine, koja je ukazivala na anomalije tek izgrađenog društva socijalne pravde i nastupajućeg samoupravnog socijalizma, i tražila da se one isprave.
U prvom slučaju je postojao jedan legitimni ideal o izgradnji zemlje i odbrani njenog suvereniteta, u drugom slučaju je reč o veri u apsolutno čistunstvo revolucionara. No, u oba slučaja, bilo je reči o mladosti koja je razmišljala, koja je imala šta da kaže. Karika koja je spajala te dve sasvim različite, a tako slične mladosti, do današnjeg dana nije doživela svoj nastavak.
„Teško da mlad čovek ukoliko je vođen samo interesom, a ne moralom, može biti ikome lojalan do sebi i svom interesu. Otuda su i mladi kao i stari lojalni samo ako zaziru od nekoga ko im je nadređeni. Zato danas nije lako ni biti mlad, niti je lako rukovoditi mladima“, kaže Simeunović.
Politički pokreti devedesetih godina bili su usmereni ka jurišu na vlast jedne drugačije političke filozofije. Ako je devedesetih godina ta filozofija bila sakrivena u oblande borbe za demokratiju, danas je ona doslovno skinula masku i predstavlja se u svom istinskom izdanju. Reč je o ogoljenim političkim preduzećima čiji je cilj isključivo novac i vlast, pa se u tom duhu vaspitavaju i generacije mladih ljudi koji su se sticajem okolnosti našle u aktuelnom političkom brlogu.
Simeunović kao autor prvog i do sada izgleda jedinog zbornika o mogućnostima uspostavljanja političkog pluralizma u našem društvu, kaže da je on napravljen još osamdesetih godina, te da je tada na početku pluralizacije ovog društva broj ljudi koji su istinski iz ideala, bilo starih bilo  novih, težili angažovanju u politici bio daleko veći nego danas, bez obzira da li je reč o mladim ili starijim ljudima.
„Da bi se ostvarila demokratija potrebno je mnogo zanosa i ideala. Njih danas nema zahvaljujući gubljenju vere u politiku svih, pa i mladih. To naravno nije od juče.Već duže  vreme politika se zahvaljujući pre svega nekim pogrešnim ljudima koji su bili na važnim mestima ogolila kao polje prevara i grabeži, a taj trend se nastavio i posle tog vremena“, kaže Simeunović.
S druge strane, Glišića je mišljenja da je petooktobarsko nasleđe u Srbiji donelo jedan mit o otporu i mladim lavovima kada je omladina sama, u naletu besa, bez koordinati zaposela srpske institucije. Tu se postavlja pitanje ko je rado pustio te mlade ljude u politiku i da li je suština njihove promocije bila pokušaj stvaranja totalitarnog režima.
„S druge strane, imamo ulične proteste koje organizuju mladi ljudi koji stoje na tvrdoj nacionalnoj osnovi. Ovde ne govorim o lukativnom nastupu, već o jednoj nametljivoj sili kojoj intelektualna elita treba da pruži ruku i omogući im nenasilan pristup institucijama“, navodi Glišić.

OD DEMONSTRACIJA DO DOM PERINJONA
U duhu šerijatskog prava, prema kojem pobedniku pripada pravo na pljačku, regrutovala je takozvana demokratska elita mlade ljude bez ikakvog životnog i radnog iskustva u sam vrh državne uprave posle oktobra 2000. godine.
U tom pravcu je prednjačila Demokratska stranka, a primer kako to treba činiti dao je i sam ondašnji premijer Srbije Zoran Đinđić, uzdižući diplomiranog dramaturga Čedomira Jovanovića, ponosnog učesnika studentskih demonstracija 1997. godine, do nivoa potpredsednika vlade u Armanijevim odelima, odakle mu vožnja skupocenim džipovima i ispijanje šampanjca „Dom Perinjon“ nisu bile daleko.

Studentske pobune 1968. godine ukazivale su na anomalije tek izgrađenog društva socijalne pravde i nastupajućeg samoupravnog socijalizma, i tražili da se one isprave

Verni nastavljač ove infantilne ideologije danas je svakako predsednik Srbije Boris Tadić koji se nije libio da angažuje sve svoje đake iz gimnazije u kojoj je bio profesor da mu budu ni manje ni više nego savetnici.
Šta Borisa Tadića može da savetuje dojučerašnje đače Pete beogradske gimnazije Jovan Ratković, uprkos njegovom obrazovanju i pristojnom ponašanju? Od kakve je pomoći Borisu Tadiću nadobudni životni i profesionalni đak-prvak, Vuk Jeremić, sadašnji ministar spoljnih poslova, koji među ozbiljnim diplomatskim svetom izgleda kao pripravnik prosečne beogradske advokatske kancelarije?
U duhu ove skandalozne kadrovske prakse, ponaša se i stranka šifrovanog imena G17. Tu su savetnici za evropske integracije koji se još čestito nisu ni obrijali, tu su dojučerašnji studenti ekonomskog fakulteta koji nikada nisu radili ni u provincijskoj filijali neke banke, a već se predstavljaju javnosti kao magovi tranzicije i vanserijski stručnjaci. Njihov neprikosnoveni vođa, Mlađan Dinkić, i sam provirio, pre manje od jedne decenije, ispod maminih skuta, postao je odmah posle oktobra 2000. godine i guverner i višestruki ministar i tvorac čudovišne klike koja sebe predstavlja kao finansijsku vlast koja nema alternativu.
Mlada političarka iz RS Marina Raguš ističe da je politika postala jedno od najunosnijih poslova, jer je pojam egzistencije postao vezan za rad u državnim ili paradržavnim organizacijama.
„Ja kao političar i član opozicione stranke kojoj je cilj nacionalno buđenje i osvešćivanje ne profitiram, već amortizujem jake i teške udarce. Politička scena je podeljena na dva bloka – briselsku dogmu i onaj blok koji istu dogmu osporava. U tom smislu mogu podvući crtu između političara koji su priklonjeni vladajućoj stranci i koji su okrenuti interesima i opoziciji čija politička platforma nije preporučljiva za napredovanje u karijeri“, kaže Raguševa.

PRISVAJANJE FENOMENA
Konačno da li je fenomen mladog lidera srpski? Kako navodi Glišić mladi lider je svetski fenomen, o čemu svedoče političke karijere jednog Sarkozija ili jednog Obame.
„Pogledajmo šta radi američki predsednik. To je prodaja marketinga i mitova, a ne ozbiljna projekcija. Ali i takva mitomanija odgovara totalitarističkom duhu“, smatra Glišić.
Prema mišljenju Simeunovića fenomen mladih lidera nije nikakav srpski fenomen već dokaz dominacije Zapada u političkom polju Srbije. Zapad naprosto nema poverenja u stare kadrove zbog njihove komunističke ili nejasne političke prošlosti i onda traži da igraju mladi kadrovi po principu – kakvi su takvi su,  ali bolji su od onih koji se pretvaraju da su novodemokrate.
„To je uostalom recept koji je primenjen u mnogim bivšim socijalističkim zemljama u njihovom tranzicionom periodu. Problem je međutim u tome što se i mladi pretvaraju, budući da su uglavnom rukovođeni interesom, a ne ideološkim vrednostima. U svakom slučaju to predstavlja manje ružnu sliku nego što je trčkaranje starih isluženih kadrova, osobito intelektualaca koji sebe nazivaju iskonskim demokratama, liberalima i ko zna još sve čime što je podobno, a da to od njih niko i ne traži. Nije samo u pitanju pranje karijera jer njih niko i ne juri, već i njihova želja da i dalje budu in u politici“, kaže Simeunović.
Kako on navodi takvi pretvorni likovi večiti su politički privesci svakog režima koji se jedino, budući da nemaju znanja ni istinske želje da pomognu zajednici, „grebu“ za položaje, uticaj i moć.
„Nije problem u tome što su promenili mišljenje jer svako ima pravo da se menja ukoliko time napreduje, već je problem u njihovoj nepromenljivosti. Oni zapravo nisu ni za koga sem za sebe i kao takvi su uzor mladima. Ukoliko bi se sutra promenio režim oni bi bili za novu vlast kao za sve stare. Kada bi bilo istina da su trideset godina bili tajno demokrate i liberali za sve to vreme dok su predsedavali ideološkim komisijama SKJ, bili sindikalni funkcioneri ili predavači u Kumrovcu, oni bi bili za divljenje, ovako su šljam, ali ne zbog toga što su izdali nekakve svoje ideale jer ih nisu ni imali, već su šljam zbog toga što mladi ljudi nemaju na koga čestito da se ugledaju. Zapad bi trebalo da uvozi ne samo demokratiju već i političare, a naročito intelektualce. Ovako mladi lutaju u traganju za uzorima“, kaže Simeunović.
Pod formom borbe za pravoverni preobražaj Srbije u demokratsku državu, mladi ljudi su postali glavni protagonisti jedne karikature slobodnog društva, preciznije, jedne nakazne tvorevine u kojoj je profit polupismenih jedino čemu oni služe.
Ono što njihove regrutne komisije ne znaju ili ne žele da znaju, to je fenomen reakcije koji će se pre ili kasnije desiti. Ista ona destruktivna energija koja ovu mladost surovo upotrevbljava danas, lako će se sutra okrenuti protiv svojih učitelja. To lenjinističko pravilo učiniće da se roditelji mrtvorođene demokratije razbeže od besa prevarenih i zloupotrebljenih političkih pionira. Taj dan, očigledno nije daleko.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *