Ne damo Čačak, Užice, Jagodinu i Kragujevac

Piše Milorad Vučelić

Nekada davno, u vreme komunizma, Rusijom se širila jedna „otrovna“ pričica u „slavu“ Lenjina i njegove državničke brige, humanosti i demokratičnosti. Jednog sunčanog prolećnog dana Vladimir Iljič je vredno radio. „Raditi, raditi i samo raditi“ – bilo je njegovo geslo. Čitao je i pisao pored otvorenog prozora, kada je odnekud naišla velika grupa đaka koja je, spazivši ga, oduševljeno uzvikivala „Živeo veliki drug Lenjin“, i razdragano ga pozdravljala. Drug Lenjin je uznemiren tom galamom morao da prekine sa radom. Podigao je glavu, zagledao se u đake, zamislio se, a zatim nasmejao i – mahnuo im.
Onaj ko sluša ovu priču obično pita: Pa šta, gde je poenta, u čemu je smisao ove anegdote? Pripovedač napola ljutito odgovara. Kako ne razumeš toliku ljudsku veličinu, toplinu i ljubav prema deci? Drug Lenjin im se nasmejao i mahnuo im, a mogao je sve da ih – strelja!
Nije teško zaključiti šta sugeriše ova priča. Kakvo je to društvo i država u kojem vođa može da radi šta i kako hoće, i o kakvoj humanosti vođe je reč?
Slobodan Antonić ispisuje u ovom broju „Pečata“ tekst „Kvislinzi, patriote i nijasne“ u kojem polemiše sa nekim kritičarima današnjih vlasti iz „nacionalnog dela kritičke inteligencije“, i ističe svoje poverenje u izvesna patriotska svojstva politike Borisa Tadića: „On, dakle očigledno nije marioneta koja automatski izvršava naloge imperijalnih službenika. On, takođe, nije ni autoritarni vladar koji ne mari za ono što narod misli. Jer, hajde da razmislimo o sledećem – ko bi Tadića sprečio da odradi oba posla (da uđe u NATO i prizna secesiju Kosova), samo ako to naumi? Vlada? Skupština? Opozicija? Mediji? Pa sve je to pod kontrolom, nešto malo njega, a mnogo više Imperije. Crkva? Patriotski NVO sektor? Navijači? Pa sve je to slabo, rastureno i posvađano.
Tadić bi, dakle, mirno mogao da istakne NATO zastavu na Skupštinu ili da se rukuje sa Tačijem, a da mu u političkom smislu ne fali ni dlaka sa glave. Predsednički izbori su tek 2013. godine. Dotle bi imperijalna propagandna mašinerija od njega napravila ‘balkanskog de Gola’…“
Predsednik Srbije bi mogao ovo ili ono, ili svašta – ali neće! Međutim, ako mu se bude htelo i prohtelo… Ali Tadić nije „autoritarni vladar“!?
Teško da se šta može dodati ovako sumornoj i žestokoj Antonićevoj oceni političkog stanja zemlje u kojoj živimo. I odista je više nego teško iz opisanog stanja društva i države za koje je najodgovornija ova vlast, i ponašanja onih koji je drže, izvući kriterijume za razlikovanje patriotizma od kvislinštva i nametnuti ih kao opštevažeće svima onima koji kritikuju vladajući režim.
Sve je to teško. Ali je više nego lako, izuzimajući „streljanje“, naći analogiju sa ispričanom pričicom o Lenjinu.
Antonić temu oko patriotizma i kvislinštva, i još ponečeg, svodi i sužava samo na događaje oko savetodavnog mišljenja MSP-a i srpskog predloga rezolucije Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Da bi se stiglo tamo gde se sada stiglo u državnoj politici morale su se proći mnoge usputne stanice: zakazivanje i održavanje predsedničkih izbora u vreme nametanja Ahtisarijevog plana i prekida pregovora o statusu KiM; diskvalifikovanje velikog narodnog protestnog mitinga u Beogradu povodom nezavisnosti Kosova; samo paljenje, i nameštene optužbe za paljenje američke ambasade; sva ona obmana oko nekih nepostojećih „šest tačaka“ u odbrani KiM; eliminacija KFOR-a i prihvatanje Euleksa; neinsistiranje na sprovođenju Rezolucije 1244. SB; usvajanje Statuta Vojvodine i deklaracije o Srebrenici; prihvatanje Istanbulske deklaracije čiji tekst nije ni objavljen; napadno ćutanje države oko „partizanske“ autonomije Sandžaka itd.
A neposredni i osnovni razlog za deo teksta „Kosovski dodatak i naručene budale“ iz prošlog broja „Pečata“, na koji se Antonić jednim delom osvrće, i u kojem se prepoznaje, nisam siguran zbog čega, bio je ukidanje kosovskog dodatka, i činjenica da je taj dodatak ukinut pre više od četiri meseca, a da ništa nije učinjeno da se najgore posledice po Srbe koji žive na KiM otklone. Naprotiv. Takođe, razlog je i činjenica da je režim taj svoj čin sakrio (zašto?), i sa tim „argumentom“ išao u susret odluci MSP-a, a sada u susret glasanju u GS UN. Oni koji su naknadno saznali ili morali saznati za ovaj podatak i činjenicu, napadno i dalje ne žele da ga uvrste u svoje analitičke opservacije.
Tek uvažavanjem i ovih činjenica i saznanja, i njihovim analiziranjem, možemo polagati pravo na „nijansirano“ zaključivanje.
Namerno previđanje pomenutih događaja i činjenica, i njihovo hotimično zaboravljanje i preskakanje, teško da može da se prizna i prihvati kao „sagledavanje celog spektra opcija, planova i interesa, uz korišćenje cele palete boja u opisivanju i razumevanju aktera“ – kako piše Antonić. Ovakva intelektualno-politička operacija prilično je neuverljiva, a još manje može da bude nekakav etalon za ocenu da li je nekom stalo ili nije stalo „do istine, dijaloga, i – Srbije“. To se dokazuje na drugi način, i na to niko ne polaže monopol.
U živom nam je sećanju, pa i čitaocima „Pečata“ i Antoniću, sa koliko su izričitog i javnog poverenja neki analitičari tvrdili da Tadić ne odobrava Statut Vojvodine, pa čak i tada kada je njegovom voljom usvojen. Tim protivustavnim Statutom i unutrašnjim pravom legalizovan je proces razgradnje države koji već daje prve zle plodove. Samo neko zaista čudno „iznijansirano“ analiziranje, ili veliko učitavanje smisla, moglo je tada dovesti do zaključka da je stvar bitno popravljena i izmenjena nekim amandmanima. Bila je tu reč više o dovijanju i prikrivanju nego o bilo kakvom „nijansiranju političke analitike“. Učtiv ili uzdržan ton „dijaloga“, ili, pak, njegovo odsustvo, nije od naročite pomoći u ovakvim prilikama, i nije naročita garancija da će on biti valjan i produktivan. Ništa, pa ni pozivanje na Srbiju ne može biti zamena za odsustvo pravih argumenata, i za suočavanje sa istinom i činjenicama. Najmanje je u tome važno insistiranje na pojmovima „kvisling“ ili „patriota“, uslovno ili bezuslovno.
No, stanica zvana Statut Vojvodine, a na putovanju naših vlastodržaca u borbi za državni suverenitet Srbije, ostala je iza nas, i prolazak kroz nju nije poslužio kao osnov da izvučemo neke definitivne i teške ocene o njihovoj, ne samo državnoj odgovornosti, već i krivici. Taj antidržavni potez najvišeg i najgoreg reda danas im se spočitava kao „greška“ i služi za rutinsko nabrajanje u nizu grešaka, baš kao da se radi o prebrojavanju patika. Preskaču se danas i sve druge gore pomenute usputne stanice kroz koje je naš režim prošao.
Izostaje i normalno i legitimno pitanje o tome da li je uopšte trebalo izlaziti iz okvira Rezolucije 1244, tj. neposrednog insistiranja na njenoj realizaciji, i iz institucije Saveta bezbednosti gde imamo garantovanu zaštitu Rusije pa i Kine, a pogotovo sa onakvim jadno sročenim pitanjem koje je Generalna skupština UN u naše ime i na našu inicijativu uputila MSP-u. Da li se uopšte moralo ići tim putem? Da li je to jedini dokaz „borbenosti“ i jedini put kojim se dokazuje „borba“. Uostalom, zašto gotovo niko ne pominje, za sve obavezujući, važeći Ustav Republike Srbije?
Ne treba u zaključivanju o celini predstave koja se igra, pa bili učesnici diletanti ili „đavolski dobri glumci“, nikada zaboraviti ono čuveno dramaturško načelo po kojem puška koja visi na zidu u prvom mora opaliti u poslednjem činu.
I tako stigosmo, sve bežeći od početka, do srpskog predloga rezolucije Generalnoj skupštini. I kao da ništa nije bilo – evo novog iskušenja! I to ne za vlast, već za kritičare vlasti. I sada događaji oko nje postaše jedini pravi kriterijumi za razvrstavanje da li je neko od intelektualaca patriota ili nije, i da li neko „pojednostavljuje“ ili „nijansira“. I to sve zbog toga što se pred nama javno odigrao, manje ili više usamljeni pokušaj da se lako predvidiv i očigledan nastavak debakla našeg režima analitički opravda. U suštini, tu se, uzgred budi rečeno, ne radi o problemima analiziranja i teorijskih ili publicističkih uvida, već prevashodno o neposrednim političkim interesima prilično niskog reda ili, pak, o povampirenju političkog oportunizma. Kompromisi, neprincipijelna koaliranja i dogovori, karakteristični za politički život, pokušavaju da se nametnu relevantnom javnom radu kritičkog mišljenja kao uzor dubokomislenog promišljanja naše istorijske i aktuelne političke situacije.
Dakle, ništa se prethodno ne broji, nego se, kao da ništa nije bilo, uvodi nov i apsolutni kriterijum! Rezolucija i njena ovakva ili onakva promena. I to će biti dokaz nad dokazima. Čega? I šta će ko dobiti, priznao ili ne priznao neku svoju novu ili staru grešku ili zabludu? Pa ćemo onda opet po već dokazanoj i pokazanoj praksi nastaviti. Kada se okonča ovo, uvešće se krajnje „iznijansirano“ neko novo ovo ili ono. I tako ćemo gotovo izvesno stići  dotle da ćemo najvećim patriotama na vlasti smatrati one koji će energično uzvikivati: „Nećemo nikada, ni pod kojim uslovima, dati Čačak, Užice, Jagodinu i Kragujevac. Zato ćemo se boriti svim političkim i diplomatskim sredstvima. I nikada nećemo priznati da ste nam sve drugo što je bilo Srbija otcepili“!
To će onda biti novi ispit za razvrstavanje „nacionalne kritičke inteligencije“ u kritici vlasti! Pogrešan će i jalov, a i zakasneli posao to biti. A i danas nije naročito bolji i vredniji, mada u njemu, eto, silom prilika i sam učestvujem.
Što se služenja Srbiji tiče, i rada u njenu korist, ostala mi je bliska misao Šarla de Gola. Njega danas u Srbiji s nerazumevanjem i namernim cinizmom kompromitujući pominju i upoređuju sa potencijalnim izdajnicima. De Gol je u razgovorima sa Andreom Malroom u knjizi „Hrastovi koje obaraju“ rekao: „Svaki čovek koji piše i koji dobro piše, služi Francuskoj“.
Slobodan Antonić često i umesno upotrebljava pojam Imperije. Verovatno pripada onom delu inteligencije koja s pravom visoko uvažava Hartovu i Negrijevu knjigu „Imperija“. Za probleme i teme koji su pred nama, i kojima se valja baviti, preporučljivo bi bilo da se zajednički i kreativno pozabavimo nastavkom tog dela istih autora pod naslovom „Mnoštvo – rat i demokratija u doba Imperije“. Prepoznavanja zla Imperije ima već dovoljno, i biće ih još, konačno, u tim zlima živimo, ali treba tragati za „živom alternativom“ postojećem. Taj posao se, uveren sam, ne može obavljati gledajući u svetlosti i senke postojećeg političkog režima, pa nazivali ga ovako ili onako. Velika zagledanost u te svetlosti, senke i nijanse, zaslepi često mnogo više nego duga zagledanost u najjače sunce u vrelom letnjem danu.
Što se same pominjane rezolucije i narednih događaja tiče, napisaću samo ono što sam, prateći uvide i stavove autora „Pečata“, a jedan od istaknutijih je Slobodan Antonić, napisao i pred odluku MSP-a: KO ČITA PEČAT ZNA!