LAV TOLSTOJ (1828-1910) Prorok, jeretik i gospodar pustara bez kraja

Piše Raško  V. Jovanović

Posle vesti o Tolstojevoj smrti (20. novembra 1910), Narodno pozorište u Beogradu već 7. decembra te godine prikazalo je svečanu predstavu „Carstva mraka“, a pre nego što je zavesa podignuta o velikom piscu govorio je prevodilac Jovan Maksimović

Čitavo jedno stoleće proteklo je otkako je Lav Nikolajevič Tolstoj (rođen 1828), ruski romansijer i mislilac koji se ubraja u red najvećih umova u svetskoj književnosti, u svojoj 82-oj godini, u poznu jesen, tajno, bez znanja porodice, napustio svoj dom u Jasnoj Poljani. Na putu se razboleo, te je bio prinuđen da siđe sa voza na maloj železničkoj stanici Astapovo, gde će u domu šefa stanice, posle sedam dana, dočekati smrt – 20. novembra 1910. Izveštaje o tom događaju, kao i o sahrani  čuvenoga pisca, religioznoga mislioca i propovednika nove vere, pratila je cela Rusija. Tolstoj, kako je zapisao u svom dnevniku još 1895. godine, nije želeo da ga sahrane sa sveštenikom, ili, ako je to neprijatno onome ko ga sahranjuje, dopuštao je da se obavi obred po običajima, ali bez raskoši i što jednostavnije. Prema svedočanstvu njegove supruge, Sofije, sahrana je tako i obavljena – sa jednim sveštenikom, i skromno.

LAV NA SRPSKOJ POZORNICI
Tolstojevo dramsko stvaralaštvo još za piščevog života naišlo je na veliko zanimanje srpskih pozorišta. „Carstvo mraka“, prikazano 1904. godine u prevodu Jovana Maksimovića, prvi je njegov komad koji su Beograđani imali prilike da vide. Odmah posle vesti o Tolstojevoj smrti, Narodno pozorište u Beogradu prikazalo je 7. decembra 1910. svečanu predstavu „Carstva mraka“ pre koje je o velikom piscu govorio prevodilac Jovan Maksimović.
Nije slučajno što je upravo ova drama prvo Tolstojevo delo na srpskoj pozornici. Zločini prikazani u drami „Carstvo mraka“ bez dvoumljenja shvataju se kao zakonite posledice robijaškoga života u tmini ruskog sela, u koje nezadrživo prodire moćna i cinična vlast novca. Bilo je to zanimljivo i našim gledaocima, koji tek što su preživeli prvobitnu akumulaciju kapitala u Srbiji, koja je imala katastrofalne posledice na selu.
Posle „Carstva mraka“ na srpskim pozornicama prikazane su i ostale dovršene Tolstojeve  drame, kao i dramatizacije njegovih romana „Vaskrsenje“, „Ana Karenjina“ i „Rat i mir“. Sve drame i dramatizacije dela pisca iz Jasne Poljane naišle su na veoma povoljnu recepciju naših gledalaca i kritičara.
Mnogi srpski pozorišni glumci ostvarili su životne kreacije tumačeći Tolstojeve junake na sceni. Možda najlepši primer nalazimo u najviše prikazivanoj drami  „Živi leš“, nekoliko puta uspešno postavljanoj na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu. Tri velikana naše scene – Dobrica Milutinović, Milivoje Živanović i Raša Plaović – nastupali su u ulozi Feđe Protasova. Dobrica Milutinović je u svoje tumačenje te uloge unosio jaku, nepresušnu glumačku snagu, te je zato ličnost Feđe Protasova u njegovom tumačenju od početka do kraja bila „tragično zgusnuto tamna i ekspresivno bolna“ – kako je ocenio Velibor Gligorić, uz napomenu da je ta kreacija data „u krupnim tragičarskim dimenzijama, u crnom okviru, koji stalno ukazuje na to da je Feđa na jedan korak od groba.“ Isti kritičar ocenio je interpretaciju Milivoja Živanovića kao vrlo dobru i interesantnu, istakavši da se on „trudio da onu karakternost Feđe, njegovu savršenu moralnu čistotu prikaže u toplom svetlu dobrodušne uzvišenosti.“ O Feđi Protasovu Raše Plaovića kritičar Eli Finci napisao je: „Visoko etički postavljena i tragično naglašena ličnost Feđe Protasova, koju je Raša Plaović dokraja verno s potpunom uživljenošću, pokazala se kao neobično pogodna za onaj tip glume, s tragično naglašenom unutrašnjom bolećivošću i spoljnom mekoćom, koju Raša Plaović već dve i po decenije neumorno ostvaruje.“
Sigurno da je Lav Tolstoj bio obavešten o izvođenjima svojih dela na beogradskoj sceni. Pratio je on i kretanja u srpskoj književnosti, posebno u drami. Čitao je u prevodu pojedine drame naših pisaca. Mogao ih je čitati i na srpskom, jer je i naš jezik bio među trinaest što ih je veliki pisac razumevao.

Mnogi srpski pozorišni glumci ostvarili su životne kreacije tumačeći Tolstojeve junake na sceni: među njima posebno je upečatljiv bio Dobrica Milutinović u ulozi Feđe Protasova

POSEBNO VOLEO DRAMU
Poznato je da je u delima estetičke problematike Tolstoj negirao umetnost viših slojeva, naročito na Zapadu, zalažući se za didaktičku umetnost namenjenu širokim slojevima. Pored ostalog zato je i smatrao dramu najdelotvornijim književnim rodom i sa velikim interesovanjem pratio zbivanja u pozorištu.
Još na samom početku svoje književne delatnosti Tolstoj je pokušao da piše komedije. Sačuvano je više fragmenata njegovih ranih komedija, od kojih pojedine u dve ili više verzija. U tim prvim dramskim pokušajima Tolstoj prikazuje svakodnevicu plemstva, ali i prirodno raspadanje plemićkih porodica. Njegovo obraćanje dramaturgiji povezano je sa idejnim prelomom u ličnom pogledu na svet, kada su se pred njim ukazale fatalne posledice brojnih tragičnih društvenih protivrečnosti toga vremena. Tolstoj je pridavao veliki značaj pučkom pozorištu i zato je protestovao zbog niskog nivoa predstava koje se izvode na vašarima i drugim narodnim svetkovinama. Zalažući se za zaštitu seljaštva, osamdesetih godina 19. veka, naporedo sa pričama za narod, napisao je i nekoliko komada za pučka pozorišta. Izuzetno veliki uspeh postigla je njegova komedija „Prvi rakidžija ili kako je đavolčić okrajak (hleba) zaslužio“, tematski uperena protiv pijanstva. To delo prikazano je 1886. godine na sceni kod Fabrike porculana kraj Sankt Peterburga, da bi ga ubrzo zabranila cenzura.
Vodeći računa o zahtevima gledalaca iz naroda, Tolstoj svoje narodne drame piše sa posebnom pažnjom, deleći ih na kratke scene, često menjajući mesta događanja radnje, neprestano nastojeći da samu radnju učini živom i zanimljivom i obogati je različitim scenskim efektima.
Za narodska pozorišta Tolstoj je napisao dramu „Carstvo mraka“. Međutim, složenost ovog dela ne dopušta da se ono tretira kao izrazito poučna i naročito uprošćena drama. Tolstoj je ovo delo napisao 1886, ali je ono prikazano tek 1895. na sceni Književno-umetničkoga kružoka u Sankt Peterburgu, da bi ga iste godine prikazali Aleksandrinski teatar i Mali teatar u Moskvi. Drama „Carstvo mraka“ sa komedijom „Plodovi prosvete“, u kojoj izvrgava ruglu parazitizam viših slojeva društva i dramom „Živi leš“, u kojoj sa malom izmenom preuzima jedan istinit slučaj iz života i raspravlja o braku i ljubavi, sačinjava zlatan fond dramaturškog nasleđa Lava Tolstoja: to su najviše prikazivana njegova dela u Rusiji i na najuglednijim pozorišnim scenama u svetu.

RAZBOJNIČKA GNEZDA VELIKIH DRŽAVA

U poslednjoj deceniji svoga života Tolstoj je protestovao protiv represija carskog režima u knjizi članaka i ogleda „Ne mogu ćuteti“, objavljenoj 1908, izvan Rusije. Dovoljno je navesti naslove tekstova objavljenih u ovoj knjizi da bi se sagledala problematika kojom se Tolstoj bavi: „Kraj jednog veka“, „Ne mogu ćuteti“, „Radničko pitanje“, „Šta je novac“, „Mora li zbilja tako biti“, kao i novela „Obnova pakla“. U svim tim tekstovima Tolstoj obrađuje i danas aktuelne teme, jer je savremenost obeležena katastrofom ljudskog morala i nestankom etike, krahom civilizacijskih tekovina, koje se navode u svim filozofijama i projektima pravaca društvenog razvoja. Smatrao je da je problem kod hrišćanskih naroda nastao onda kada je hrišćanstvo priznato kao državna vera.
Za nas je osobito značajan Tolstojev članak „O pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji“, objavljen posle sramnog zavojevačkoga poteza Austro-Ugarske. Istakavši da se austrijskom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine dogodilo ono što se obično i stalno ponavlja, Tolstoj piše:
„Jedno od onih najvećih razbojničkih gnezda, nazvanih velikim državama, koje pomoću svakojakih obmana, laži, nasilja i najraznovrsnijih zločina protiv osnovnih zahteva morala drže u strahu milione i milione ljudi pljačkajući ih, jedno od tih gnezda, prisvajajući sve veću i veću vlast nad njemu potpuno tuđim stotinama hiljada ljudi slovenskog plemena, rešilo je da otvoreno učvrsti tu svoju vlast i, kad je smatralo da mu je za to pogodan trenutak, objavilo je da ono odsada smatra te narode potpuno svojim podanicima. To razbojničko gnezdo koje se zove Austrijska Carevina računalo je da će druga, ista takva razbojnička gnezda, zauzeta u datom momentu svojim brigama, propustiti to osvajanje i neće potraživati pravo da i svako od njih učestvuje u toj pljački. Ali se desilo da su šefovi drugih sličnih ustanova zaželeli da učestvuju u toj pljački, i već nekoliko nedelja raspravljaju na svom lopovskom žargonu o raznim vrstama aneksija, kompenzacija, kongresa, konferencija, deklaracija i sl., i još ne uspevaju da dođu do bilo kakvog rešenja.“
Potom Tolstoj ukazuje da u takvoj situaciji može izbiti rat, posebno zato što su se pobunile „stotine hiljada Bosanaca i Hercegovaca i milioni Srba i Crnogoraca“.
Osuđujući rat i međusobno ubijanje Tolstoj, kao što su to dosledno činili još samo Mahatma Gandi i Bernard Šo, ukazuje: „U naše vreme, narodima nad kojima se vrši grubo nasilje, kakvo je ovo koje se sada vrši nad slovenskim narodima, nije potreban obračun bajonetima i baterijama, niti ulagivanje ništavnim, nesrećnim, zabludelim, svojom tobožnjom veličinom ošamućenim ljudima kao što su razni Habsburgovci, Romanovi, Eduardi, sultani i njihovi diplomati, ministri, generali i vojske, nego je potrebno nešto sasvim drugo. Potrebna je svest ljudi o svom ljudskom dostojanstvu jednakom za sve ljude, koje ne dopušta niti da jedni ljudi raspolažu životima drugih, niti da ljudi budu potčinjeni bilo kojim ljudima.“
Tolstoj je smatrao da to mogu postići „samo oni ljudi koji imaju religiju.“

I DANAS AKTUELAN „GEOANALITIČAR“
Ne treba posebno ukazivati koliko je Tolstojevo viđenje međunarodnih odnosa aktuelno. Što je još gore, njegovo viđenje situacije na zapadnom Balkanu kao da je napisano danas, i tom tekstu ništa se ne bi moralo ni dodati, ni oduzeti, već samo zameniti ime velike sile koju navodi! Veliki pisac i humanist, pronicljiv i vazda zagledan u gorke istine života, verovao je u mogućnost jednog boljeg i pravednijeg sveta. U tom uverenju istrajavao je do samrtnog časa, verovatno i ne sluteći da će i posle jednog stoleća njegove ideje čovečanstvu biti i te kako potrebne, možda potrebnije no u njegovo vreme.
Godinu dana posle Tolstojeve smrti, dramatičar, pesnik i pripovedač Ivo Vojnović, napisao je pesmu „Uspomeni Lava N. Tolstoja“. U toj prigodnoj, ali nadahnutoj pesmi Vojnović je naglasio kult hrišćanstva koji je pisac „Rata i mira“ i „Vaskrsenja“ negovao naročito u zrelim i poznim godinama života. Međutim, to nije umanjilo vrednost žive poetske slike, niti je pak smetalo da pesnik prikaže velikog pisca metaforički, posluživši se njegovim imenom, kao „gospodara pustara bez kraja“, uzdigne ga, da bi u poslednjoj strofi istakao njegovu privrženost duhu hrišćanstva: „Pred plamenom otkrivene tajne / Lav / prignu glavu i protrnu / jer Glas bez glasa ni tijela, / što na zemlji mu dade znamenje, / a smrću ga do istine uznese, / bješe / Mučenik istijeh paklenijeh Sila / što Majku nam Zemlju od iskona gaze / – Hrist.“

____________

„Izrod“ u plemstvu

Iako pripadnik ugledne plemićke zemljoposedničke porodice, Tolstoj je još od mladosti bio nezadovoljan privilegijama plemstva i zalagao se za stvaranje novih odnosa u društvu do kojih bi se najpre došlo uzdizanjem seljaštva. Zato je na svom imanju razvio prosvetiteljski rad, naročito pošto se vratio iz Evrope, gde se razočarao u građansku civilizaciju, koja je prećutno tolerisala društveno zlo. Posle oslobađanja kmetstva u Rusiji 1861. godine zapašće u novu moralnu krizu. Kritički se odnosio prema posedništvu, državi i crkvi, zalagao se za duhovnu obnovu na osnovama jevanđeljskog hrišćanstva.

____________

Na meti cenzora

Svoje stavove, Lav Nikolajevič Tolstoj izložio je u radovima „Crkva i država“ (1882) i „U čemu je moja vera“ (1884). Dela u kojima je obrazlagao svoje protivljenje crkvenim načelima često je zabranjivala cenzura, što je bio slučaj sa „Narodnim pričama“ iz 1886. godine. Najzad, zbog svojih predstava o hrišćanstvu i shvatanju sveta uopšte, zbog toga što je Sveti sinod osudio neke pasaže romana „Vaskrsenje“, kao i pojedine istupe protiv hrišćanske dogmatike i oštre kritike zbližavanja crkve i države, Tolstoj je 1901. godine ekskomuniciran iz pravoslavne Grčkoruske crkve kao ateist i jeretik. Međutim, ta optužba nije ugrozila njegovu popularnost, naročito među intelektualnom omladinom, pa je Jasna Poljana postala mesto hodočašća mladih. U odgovoru Sinodu veliki pisac je potvrdio svoj raskid, istakavši: „To, što sam se odrekao crkve koja sebe naziva pravoslavnom savršeno je ispravno. Ali, odričući se, nisam ustao na Gospoda, već, naprotiv, učinio sam to samo zato što sam svom svojom dušom želeo da služim njemu.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *