Kako je BELEF postao BELEP – Beogradska letnja praznina

Piše Raško V. Jovanović

Ovogodišnji tradicionalni letnji prestonički festival potrajao samo 24 dana (do 8. avgusta) i ponudio više nego skroman scenski program

Znate li da se ovih dana u Beogradu održava festival po imenu BELEF? Ako biste to pitanje postavili kakvom putniku namerniku, koji je u naš grad došao možda prvi put, svakako biste dobili negativan odgovor. Međutim, sumnjamo da biste dobili pozitivan odgovor i da isto pitanje postavite nekom Beograđaninu. U najvećem broju slučajeva odgovor bi bio možda neodređen, a iz njega bi se moglo naslutiti da je vaš sagovornik čuo da se takav festival priređuje, ali da o tome štogod podrobnije ne može da kaže. A kako i da kaže, kada se priredbe BELEF-a ovoga leta održavaju kao nekakve maltene ilegalne ili poluilegalne manifestacije.
Da li ste negde u gradu videli bilborde ili kakve druge reklamne panoe? Da li ste pročitali oglase u štampi ili na elektronskim medijima o priredbama ovog festivala? Najzad, postoje li plakati, ili, pak, leci sa festivalskim programom? Ništa od svega toga, osim plakata i panoa za rok-koncerte, tako da se može pomisliti da se u gradu održava nekakav muzički festival. Jednostavno rečeno – BELEF-a kao da nema ovoga leta.
Iako razlozi za izostanak sve uobičajene propagande nisu poznati, pretpostavlja se da se oni mogu tražiti u nedostatku sredstava usled ekonomske krize, mada smo mišljenja da bi to bio samo izgovor.

KA NOVOM TALASU
Naime, poslednjih godina svedoci smo agonije BELEF-a, letnjeg festivala u Beogradu. Najpre je počelo smanjenjem trajanja njegovog programa i svođenja na dvadesetak umesto šezdeset dana, koliko je, na primer, festival trajao još samo pre pet godina! Naporedo sa tim smanjenjem gotovo da je nestala i festivalska pozorišna produkcija, koja više ne postoji, budući da su skoro sve predstave koje su predviđene da se izvedu ovog leta iz domena savremenoga plesa, i u suštini reprize realizacija Bitef-teatra ili, pak, koprodukcije Ister-teatra i Malog pozorišta Duško Radović.
Novost je predstavljalo jedino gostovanje muzičkog cirkusa iz Francuske, koji je izveo spektakl šest puta u parku na Ušću. Inače, ostale predstave izvođene su u pretoploj sali Bitef-teatra, koja ne raspolaže klima-uređajima, a jedna je izvedena u sali Novobeogradske kulturne mreže u bloku 45. Kako se vidi, BELEF je, što se pozorišta tiče, napustio Kalemegdan i samim tim svaki pokušaj realizacije ambijentalnih predstava.
Na Kalemegdanu se jedino prikazuju filmske predstave na sceni iza Galerije Prirodnjačkog muzeja. Dodajmo i to da su filmski program uglavnom činila predstavljanja festivala, pretežno iz nekadašnjih jugoslovenskih republika.
Na istoj sceni priređuju se koncerti u okviru muzičkog programa BELEF-a, koji je ove godine protekao u znaku obeležavanja tridesetogodišnjice takozvanog „novog talasa“ na našoj rok i pop sceni. Tom jubileju poklonjena je tako velika pažnja verovatno zato što su u sastavima koji su bili nosioci „novog talasa“ nastupali i neki od današnjih savetnika predsednika Republike. Valjda je zato i programski moto ovogodišnje manifestacije glasio „Ka novom talasu“.
Vizuelni program ovoga leta realizovan je takođe u zatvorenim prostorima, u izložbenim dvoranama galerija i pojedinim beogradskim izlozima.

Filmski program BELEF-a uglavnom činila predstavljanja festivala, pretežno iz nekadašnjih jugoslovenskih republika

KALEMEGDANSKA TRADICIJA
Prvobitan program BELEF-a ove godine sastavio je umetnički fotograf Nebojša Babić, koji je imenovan za selektora početkom proleća. Njegov predlog usvojio je Odbor festivala početkom maja. Međutim, Babić je već krajem istog meseca iz nama nepoznatih razloga podneo ostavku, tako da sada, koliko nam je poznato, festival nema umetničkoga direktora. Trenutno poslovima rukovodi Vladan Cerović, šef Belef-centra, ustanove koju je sa zadatkom da organizuje letnji festival, ali i druge beogradske manifestacije, osnovao Grad. Zato danas nije sasvim jasno da li je objavljeni program Babićevo autorstvo, ili je u pitanju verzija njegovog predloga koju je izmenio i usvojio festivalski Odbor.
Ne ulazeći u to koliko je ovogodišnji selektor bio kompetentan za poveren mu posao, ističemo da je potpuno svejedno ko je autor ovako koncipovanog programa: možda je i bolje što se to ne zna, budući da je program, sagledan u celini, izuzetno slab, a najslabiji segment je upravo pozorišni. Uopšte, sa razlogom se mora konstatovati da su rukovodioci BELEF-a – kako članovi Odbora, tako i činovnici BELEF-centra – uspeli ove godine da stvore BELEP – Beogradsku letnju prazninu!
Ambicije da se za pozorišna izvođenja osvoje brojni prelepi kalemegdanski prostori nestale su, kao da su se potopile negde u Dunavu i da ih je moćna reka odnela u Crno more! Nije stoga na odmet podsetiti se duge kalemegdanske tradicije, bar što se pozorišta tiče. Dovoljno je ukazati na uspešne predstave izvođene tridesetih godina prošloga veka na stalnoj letnjoj pozornici, na kojoj je nastupalo i čuveno Umetničko pozorište, sve dok ga 1943. godine okupacijske vlasti nisu ugasile. Iako se ne može govoriti da su to bile prave ambijentalne predstave, jer se radilo o izvođenjima na sceni-kutiji, postavljenoj na otvorenom, blizu Sahat kule i kapije, one su bile omiljeno stecište ljubitelja pozorišta, jer su odlični glumci igrali uglavnom proveren klasični repertoar.
Tradicija kalemegdanske letnje pozornice nije se produžila po završetku Drugog svetskog rata, budući da su se posle 1947. godine priređivale pozorišne predstave na Letnjoj pozornici u Topčideru, u akustičnom napuštenom kamenolomu. Tu su se izvodile dramske, operske i baletske predstave, kao i koncerti simfonijske muzike. Na žalost, iz nerazumljivih razloga ta pozornica je napuštena, i danas, budući zapuštena, skoro da je zaboravljena, iako bi se mogla obnoviti, s tim što bi valjalo nad njom izgraditi pokretnu krovnu konstrukciju. Kako nam izgleda, o tome niko od nadležnih, pa ni od organizatora BELEF-a, nije ni razmišljao.
Dodajmo da su se, kad je reč o prostorima izvan Kalemegdana, pored ostalog, priređivale predstave Pozorišta na Terazijama u okviru Skadarlijskih večeri na letnjoj pozornici u Zetskoj ulici, nazvanoj „Branislav Nušić“. Osamdesetih godina prošloga veka organizovano je petnaestodnevno letnje „dežurstvo“ beogradskih pozorišta, koja su u svojim dvoranama izvodila probran, pretežno lakši repertoar. Tih godina priređivale su se i pozorišne predstave u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, pa je postojao čak i festival domaće drame. Ali, davno su ukinute pozorišne manifestacije u tom veoma prijatnom ambijentu, iako Beograd i Beograđani, kao i turisti, zaslužuju da i tokom leta gledaju pozorišne predstave.

Muzički program BELEF-a ove godine protekao je u znaku obeležavanja trideset godina „novog talasa“ na našoj rok i pop sceni. Tom jubileju poklonjena je velika pažnja verovatno zato što su u sastavima koji su bili nosioci „novog talasa“ nastupali i neki od današnjih savetnika predsednika Republike

ŽUTA ESTETIKA
Naime, letnje pozorište evidentna je potreba dvomilionskog Beograda, koja je ove godine apsolutno zanemarena, što će nadležni, verovatno, pokušati da objasne krizom. Svetska finansijska kriza ne može se poricati, ali je istina da već nekoliko godina postoji i kriza programske koncepcije BELEF-a, što je prošle i ove godine veoma vidljivo.
Još od samog nastanka BELEF-a pri sastavljanju repertoara i pri odabiru umetničkih realizatora (reditelja, scenografa, kostimografa) ispoljavala se tendencija da se od dramskog programa festivala načini neki novi BITEF, zapravo da predstave koje se izvode na letnjem festivalu budu neka vrsta predigre za smotru novih pozorišnih tendencija, koju beogradska publika treba da odgleda na BITEF-u. Ta težnja prisutna je još od 1903. godine, što će reći još od samog osnivanja BELEF-a, otkad se sa znatnim ambicijama pored pozorišnih predstava počinju pripremati i izvoditi i drugi različiti spektakli (performansi, eksperimentalni pokušaji, plesna izvođenja, nastupi vaninstitucionalnih družina). Niko se, naravno, ne može protiviti takvoj obilnoj i raznovrsnoj ponudi, ali je činjenica da su sva izvođenja namenski pripremanih predstava imala mali broj repriza zbog izuzetno slabog odziva publike. Retki su naslovi koji su naredne godine ponovo izvođeni na festivalu: sve predstave festivalske produkcije igrale su samo jedno leto! Takođe, malo je predstava reprizirano posle festivala, u toku pozorišne sezone, što su umetnička rukovodstva festivala izdašno obećavala. Naravno da je mali broj izvođenja poskupeo festivalsku produkciju, pa ona ove godine možda zato i ne postoji!
Pokazalo se, dakle, da letnja pozorišna scena treba da bude atraktivna i do izvesne mere zabavna, te stoga repertoar valja da bude okrenut pretežno komedijskim ostvarenjima, s tim što je bolje kada izvođenja nemaju eksperimentatorski karakter.
Nemamo nameru da ovom prilikom navodimo promašene umetničke rezultate, jer bismo se morali pozabaviti najrazličitijim pitanjima – počev od onih zašto su pojedina dela uopšte stavljena na repertoar, pa do onih ko je i zašto angažovao pojedine reditelje i druge izvođače. Sigurni smo da bi se u traganju za odgovorima na sva ta pitanja došlo do određenih saznanja, odnosno da bi se videlo kako se u selekciji i formiranju festivalskog programa, kao i u njegovoj realizaciji, često nije odlučivalo na osnovu umetničkih kriterijuma, niti se, pak, vodilo računa o mogućem interesovanju gledalaca, već se radilo po načelima koje je iziskivala „žuta estetika“, što će reći da su se poštovali zahtevi moćnika vladajuće stranke iz gradskih struktura koji se bave kulturom. To se može sagledati makar i letimičnim pogledom na repertoar i njegove realizatore, naročito kada su reditelji u pitanju. Ukupan umetnički rezultat tako stvaranog repertoara i morao je dovesti do nestanka vlastite pozorišne produkcije. Ali, nije doveo do nestanka proizvoljnosti u programiranju festivala, što je ove godine rezultiralo potpunim gubitkom fizionomije BELEF-a koji se pretvorio, izuzimajući dva programa umetničke muzike, u jedan veliki rok-koncert.
Kako se vidi, sve to ukazuje na nepostojanje određene koncepcije, odnosno navodi na zaključak  da je u osnovi postupka stvaranja ovako sklepanog programa bila improvizacija u duhu nazora nekad mladih i agilnih rok-muzičara, koji su danas već u zrelim godinama i ne mogu da se pomire što više nisu, baš kao i muzika koju su izvodili, u samom centru pažnje i interesovanja publike.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.