IVAN NEGRIŠORAC Zloupotreba Tišme, odista

Piše Ivan Negrišorac

Reagovanje na tekst Aleksandra Dunđerina „Upotreba Tišme“

U tekstu „Upotreba Tišme“ (Pečat br.126, 6. 8. 2010) lik novinara Aleksandra Dunđerina pojavio se u obliku uporedivom sa likovima iz Tišminog romana Ženarnik. Kao što negativni junaci ovog romana otimaju plen od drugih ljudi i pri tom te ljude ubijaju, tako je novinar Pečata preuzeo mnoge teze iz moga predgovora Tišminom romanu, prikazao ih kao svoja opažanja, a onda istakao kako takvih stavova u mome tekstu uopšte nema. Sva, naime, saznanja o genezi romana i o njegovoj prirodi, o Tišminim rezervama, pa i pogrdnim ocenama o sopstvenom romanu, kao i kritička opažanja o tipološkim osobinama, te uočljivim slabostima na planu karakterizacije likova i razvoja narativne strukture, sve to, uprkos tvrdnjama A. D., čitalac može naći u mom tekstu, i to mnogo potpunije i argumentovanije. Ko sumnja, neka uporedi tekst moga predgovora sa novinarskim prikazom!
U normalnom svetu bilo bi prirodno da se čoveku od kojeg nešto uzmeš, bar zahvališ. Jedino u tribalnim zajednicama, a takvu jednu je opisao Tišma u svom Ženarniku, kad razbojnik nekome nešto oduzme, onda nastoji ne samo da se oslobodi svih nezgodnih svedoka toga nepočinstva nego i da ukloni samu žrtvu. Da je ovakav model ponašanja očuvan i u modernom i postmodernom društvu, dokaze pronalazimo pre svega u  međunarodnoj političkoj situaciji u kojoj prepoznajemo upravo ovakav, brutalan odnos centara moći prema čitavim narodima, državama, pa i pojedincima. Ni srpsko novinarstvo, nažalost, nije toga pošteđeno. Novinaru A. D. ja nikada ne bih zamerio ukoliko bi se poslužio saznanjima iz moga teksta, ali nikako ne bih mogao pristati na to da me posle takvog samoposluživanja on još klepi tojagom po glavi, zamerajući mi što nisam sasvim ispunio njegove želje u pogledu stavova koje bi trebalo da zastupam.
Novinar A. D., po svemu sudeći, ima problema sa elementarnim činjenicama, a to naročito dolazi do izražaja na mestima gde mi zamera što nisam istakao da je roman Ženarnik „nezavršen“. Ja tako nešto  nisam mogao istaći iz vrlo jednostavnog razloga: taj roman jeste završen! Sam Tišma ga je, naime, takvim smatrao: uredno ga je pregledao, ispravio na više mesta neke pojedinosti, ali nigde nije stavio nikakvu napomenu da bi negde nešto trebalo dopisati ili preraditi. Tekstološki tako stoje stvari i to su elementarne činjenice. Može se, stoga, zaključiti da Tišma u svojim završnim proverama nije izgradio nikakvu ideju o tome kako da taj roman učini drugačijim, pa i estetski uspelijim. Naravno, mi se sa autorovim stavom ne moramo složiti, ali je ipak autor taj koji odlučuje u kom trenutku će završiti rad na svom delu. Tišma je, očigledno, hteo da napiše jedan žanrovski čvrsto definisan roman, pa kad je to postigao nije imao potrebe da na to još nadograđuje zahteve visoko estetizovane književnosti. Čitaocu to može da se ne dopadne, ali nema nikakve osnove tvrditi da to delo nije završeno.
Možemo se, međutim, zapitati da li je trebalo objaviti Tišmin Ženarnik? Zalažući se za dobro poznate mehanizme držanja rukopisa pod embargom, novinar A.D. smatra da taj roman nije trebalo objaviti. I u ovoj tvrdnji možemo, pak, prepoznati probleme sa elementarnim činjenicama. O tome da li će se neka knjiga objaviti odlučuju, pravno posmatrano, pre svega nosioci autorskih prava, a onda i zainteresovani izdavači. Tumači, koji su spremni da se oko toga potrude, tu mogu biti od pomoći, a meni je veoma drago što sam imao priliku da kao pisac predgovora u tome učestvujem. Sada, kad je knjiga objavljena, svoje mišljenje mogu da iskažu mnogi čitaoci i tumači. Bez objave knjige, tog susreta dela sa čitaocima i tumačimo ne bi moglo biti. Meni se čini vrlo prirodnim da o ma kojem književnom delu bude vrlo raznovrsnih mišljenja i tumačenja, a pogotovo o tako kontroverznom delu kao što je Tišmin Ženarnik. Ali to što će biti raznovrsnih mišljenja nije razlog da se ovo delo sasvim uskrati potencijalnim čitaocima.
Sličnih slučajeva bilo je u našoj književnosti i ranije. Pomenimo samo jedan: roman Krug Meše Selimovića predstavlja jedno od najslabijih dela koje je Selimović napisao, ali danas niko ne postavlja pitanje je li  trebalo ovaj roman objaviti? Kad je 1983. ovaj roman priredio Nikola Vujčić, a objavio ga BIGZ, to je samo doprinelo da predstava o Meši i njegovim stvaralačkim dometima i mukama postane očiglednija. Nije Meša ovim objavljivanjem ništa izgubio, a jeste ponešto dobio.
Sa Tišmom i njegovim Ženarnikom sličan je slučaj. Objavljivanje ovog romana ne može povrediti Aleksandra Tišmu, jer je taj roman nastao u njegovoj majstorskoj radionici, kao proizvod njegove potrebe da, u poetičkom smislu, ne samo bude isti i sebi dosledan nego i da bude drugačiji i raznovrsniji. Tišma je, setimo se, bio krajnje nekonvencionalan čovek, pa bi mu sasvim sigurno bio smešan ovaj pokušaj novinara A. D. da Tišmu zaštiti od samog Tišme. Svi pokušaji da se od njegovog, Tišminog lika načini nekakva ikona, nekakav svetačkim lik lišen svih senki i unutarnjih protivurečnosti, završiće se neuspehom. Kao što se neuspehom završava i pokušaj A. D. da očuva projektovanu kanonsku čistotu i idealizovan lik, prepoznatljiv pre svega u najboljim Tišminim delima. Takvim uzaludnim pokušajima opire se i sam Tišma, i to svojom nekonvencionalnošću, pa i povremenom sklonošću ka ekscesima. Onaj ko to ne shvata, taj Tišmu ne razume. Ili, pak, nastoji da ga zloupotrebi u nekakve kulturološke, političke ili ideološke svrhe kojima Tišma nikada nije bio veran i dosledan. Jedino čemu je bio veran i dosledan to je književnost sama.
Podsećam samo da je takvih pokušaja zloupotrebe Aleksandra Tišme bilo i ranije. Tišmu zloupotrebljavaju pre svega oni koji ga idealizuju i koji njegovu ikonu hoće da izmeste u nekakav prostor izvan književnosti. Zato treba još jednom, jasno i glasno, upozoriti na uzaludnost takvih zloupotreba. Ostavite Tišmu tamo gde je on zaista najjači i gde istinski vredi: ostavite ga u prostoru književnosti! On se nalazi pre svega u svojim knjigama i u doživljajima svojih čitalaca! Kao pisac koji izaziva afektivne reakcije i kloni se svakog vanknjiževnog rezona, a pogotovo malograđanskog i politikantskog moralisanja, Tišma se nije stideo provokativnih tema koje bi mogle ugroziti kanonski čistu predstavu o samom autoru. On takvo sliku o sebi kao konzistentnom, idealno izrađenom i građanski uzornom piscu nikada nije nastojao da izgradi. Čak naprotiv, on se hotimično, pa i preko svake mere, prikazivao kao krhko i protivurečno, iracionalno i problematično biće. Otuda se Tišmina dela jedino produktivno mogu čitati sa svešću da ih je napisao čovek koji je uporno i dosledno bežao od kanonske čistote i sjaja ikone. Zbog svega toga zloupotreba nastala idealizovanjem Tišme, zloupotreba koja je ispostavila i zahtev da se njegov roman stavi pod embargo, sasvim sigurno neće uspeti. Ne da mu to niko drugi nego sam Aleksandar Tišma!