FREDERIK BEGBEDE „Crveni cinik“ francuske kulture

Piše Vladislav Panov

Francuski književnik, glumac, zabavljač, bivši marketinški opsenar, jedan je od najkomercijalnijih modernih francuskih autora koji je uspeo da se nametne kao ikona novog zapadnog „antiburžujskog buržuja“

Nije baš čest slučaj da se književnik svetu nametne na tako puno načina i sa takvom sveobuhvatnom silinom kao što je to uspeo da uradi francuski pisac, glumac, zabavljač, televizijsko lice i mnogo što-šta još drugo, Frederik Begbede. Za svoje skoro četrdesetčetiri godine (21. septembra mu je rođendan) ovaj nadareni autor i još talentovaniji opsenar, megaprodavac magle, svoje umišljene veličine i uvek kontroverznih političkih i životnih stavova i postupaka je, u najkraćem, osvojio vrlo sličan prostor u kome je zanavek kultni status stekao od njega ipak daleko čuveniji Endi Vorhol. Kulturna i svaka druga razlika između njih dvojice je ogromna. Ipak, ni sličnost nije mala. Obojica su veoma vešto u svoju korist prvo prepoznali, a onda i iskoristili moć medija i šupljoglavost masa koje pohlepno konzumiraju njihove idiotske poruke, „vrednosti“ i „životne stilove“. Za razliku od Vorhola koji je medije cinično iritirao da rade za njegovu veličinu i korist, uzgred pokroviteljski se nametnuvši kao njihov teoretičar, Begbede je pragmatično prvo ušao u tu mašinu kao jedan od njenih poslušnih šrafova.

KNJIGA KOJA JE PROMENILA SVET
Posle završenog Fakulteta za političke nauke u Parizu Begbede je radio u marketinškoj agenciji, a zatim i na televiziji. Iskustvo iz tog sveta i sa tih poslova pretočio je u roman „99 franaka“ koji je postao njegov prvi svetski bestseler, uspešno kasnije i filmski ekranizovan pod istim naslovom. Taj roman, prepun njegovih karakterističnih komentara na beskrupulozni sistem vrednosti kapitalističkog sveta u kome su ljudi smišljeno pretvoreni u bezumno, samoživo i najnižim strastima obuzeto potrošačko stado, izbacio je njegovu pojavu i autorski potencijal na svetsko literarno tržište. Begbede je postao ikona novog francuskog „antiburžujskog buržuja“ koji hedonistički i boemski uživa u blagodetima bogatstva, ali sve što to bogatstvo podrazumeva, zahteva i omogućava on napada dum-dum municijom koja kipti iz njegovog pera. Mada, doduše, samo deklarativno i za sopstveni interes vrlo korisno.
Kontroverzan, dakle, do krajnosti, on nije imao milosti prema svetu u kojem je, kao priznati umetnik, i ekonomski napredovao do zavidnih visina. Da li je to samo uspešna poza ili njegov iskreni životni stav ostaće tajna čak i ako se on bude trudio da tajni pred obožavaocima i svetom nema. Toliko je ovaj Francuz stekao neprijatelja i kritičara da je njihova suprotstavljenost ljudima koji ga cene, pozdravljaju sve što radi i o čemu glasno razmišlja, taman dovoljna da ostane enigma i protivrečnost. U čemu, vidno, uživa. Begbede uhapšen sa kokainom? Begbede u zatvoru? Begbede „mrzi ljubav“ i tvrdi, a ličnim primerom, razvodom, dokazuje da je ona u okovima modernog braka neprirodna i nemoguća? Da, sve je to deo njegove „istorije“ i tekućeg življenja. Vikend-narkoman, kako ga neki neprijatelji i nenaklonjeni mediji nazivaju, posle „inspirativnog boravka iza brave“ napisao je možda svoj najznačajniji i što se provokativne supstance tiče najsnažniji roman u karijeri, opet, naravno, prepun autobiografskih detalja, „Francuski roman“. Ova knjiga postala je pamflet za antiglobalističke i antikapitalističke pobornike ne samo u Francuskoj, već širom meridijana. Ona, naravno, nije uopšte to, ali je u nedostatku ozbiljne komercijalne literature koja bi se pozabavila zabludama i tragedijama savremenog zapadnog društva, prva najzgodnija zamena u tom pogledu.

Iskustvo iz sveta marketonga i sa tih poslova pretočio je u roman „99 franaka“ koji je postao njegov prvi svetski bestseler, uspešno kasnije i filmski ekranizovan pod istim naslovom

Između ostalog, Begbede je u ovom romanu opisao „novo zapadno društvo“ kao poligon za beskrupuloznu jurnjavu do smrti za što boljim mestom pod globalističkim kapitalističkim suncem u kojoj učešće uzima čak i katolički kler. Ali ono što je najvažnije u vezi sa „Francuskim romanom“ je njegov nenadani praktični politički uticaj. Ono što je na njegovim stranicama Begbede pokazao, a tiče se trenutnog zastrašujućeg stanja u francuskim zatvorima, uticalo je da francuska vlast pokrene penološke reforme, pa će u zatvorima zahvaljujući uticaju Begbedea budućim zatvorenicima život biti nešto lakši i komforniji. Koji pisac još može da se pohvali da je njegovo delo imalo direktan uticaj na svakodnevni život, posebno u tako škakljivoj oblasti kao što je zatvorski sistem?

LAŽNI „BURŽUJSKI PROLETER“
Njegov uticaj je, dakle, ogroman i pored brojnih pokušaja da se dezavuiše, bilo kao čovek, a onda i kao autor. Dela su mu prevedena na tridesetak jezika i pronašla su put do čitalaca u najudaljenijim predelima sveta, i tamo gde šapa globalizovanog jednoumlja još nije stigla. Ipak, svuda su ga veoma dobro razumeli i prihvatili. Možda je on autor za nezahtevnu i poluobrazovanu publiku, populista i šarlatan, porocima skloni boem i lažni „buržujski proleter“ s milionskim kontom u banci, ali njegova je reč istinski prejaka, sluša se i ima uticaja na svet u koji je puštena. Toliki da je na vrhuncu svoje književne slave pre osam godina postao čak i jedan od glavnih političkih savetnika predsedničkom kandidatu Francuske komunističke partije!
Njegova su dela i osporavana i nagrađivana svim mogućim priznanjima. Sva je prilika da neće, barem ne u dogledno vreme, biti počašćen ordenom za doprinos širenja francuske kulture, s čime su ovenčane brojne njegove kolege s daleko manjom čitalačkom podrškom, ali je sigurno da će svoju neverovatnu biografiju i dalje predano gojiti podvizima koji su nedostižni čak i za snove običnih smrtnika. Vrlo umešan u komuniciranju sa medijima, bez dlake na jeziku, oštar prema pojavama koje ga nerviraju i iskren kada odluči da je pogodan momenat za otvaranje srca, vrlo inovativan (njegov roman „Prozori u svet“, recimo, na fascinantno maštovit način opisuje misli u poslednjim minutima jednog pisca u istoimenom panoramskom restoranu ovog nebodera pred udar aviona u Svetski trgovački centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine i povezuje ih sa paralelnim momentima u životu jednog pisca na vrhu pariskog nebodera) i stilski istesan. Sasvim je izgledno da će, ako mu to bude zabavno, tokom vremena uspeti da se potpuno izdigne iznad aktuelne francuske literarne scene i da će postati galski autor broj jedan novog milenijuma. Mada, ko zna, sada ga zaokuplja rad na više drugih strana uključujući i vrlo zanimljivu – on za moćni koncern Folksvagen radi na uobličavanju novog modela „narodnog urbanog automobila“. Dakle, uopšte mu ne pada teško da od kapitalizma koji napada uzima doprinos za svoje sve glomaznije bogatstvo. Pri tom kao „crveni cinik“ tvrdi da je bolje biti buntovnik s parama nego bez njih! Prošli vek je potrošio sve komunističke buntovnike i pokrete. Čini se da više nema nikog ko bi se pobunio protiv sveta u kome je novac merilo svega. Novo doba može da ponudi samo ovakve „revolucionare“. Oni zarađuju na svom buntovništvu bez pravog bunta i pri tom to uopšte ne kriju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.