DANIJEL CVJETIĆANIN Teror govora

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Poruka Tadićevog izlaganja u Narodnoj skupštini svodi se u suštini na tezu: kad počnemo da „volimo Velikog brata“ i prihvatimo da su nezavisnost Kosova, kao i teror nad Srbima u našem interesu, postaćemo deo evroatlantske zajednice

Kriza je, izgleda, uzela maha, pošto vidim da je nekada ugledna „Politika“, valjda radi redukcije troškova, razjurila svoje lektore. Tako je na prvoj strani mogao da osvane naslov: „Tadić: Srbija da ima najbolje odnose sa velikim silama“. No, možda je glavni urednik samo želeo da nakaznom formom naslova precizno najavi nakaznu sadržinu govora predsednika republike u Narodnoj skupštini 26. jula ove godine?

ISTORIJA U ČAŠI VODE
U dugom i za slušaoce iscrpljujućem izlaganju, Tadić je nadahnuto (a nekontrolisano) skakutao sa teme na temu, pa smo čuli i kratku istoriju kosovskog problema, kao i šta se o Kosovu pričalo u kući profesora Tadića 1968. (mora da je ugledni profesor crvenio od stida, dok je slušao govor svog sina). Saznali smo, takođe, da Srbija ima probleme sa infrastrukturom, zdravstvom, obrazovanjem, i tehnološkim zaostajanjem. Bilo je, uz duge psihološke pauze u govoru, reči i o borbi za životni prostor(!), o brojnim putovanjima predsednika (sa pripadajućim naporima), kao i o štetama od međustranačkih optuživanja. Otkriveno nam je da je politika u svemu, pa je i Međunarodni sud  pravde izložen političkim pritiscima (zamislite!), kao i da „EU želi Srbiju kao važnog činioca regionalne politike. „Kažem vam da je tako i stojim pred vama“, rekao je predsednik. Svima je bilo očigledno da B. Tadić stoji pred njima, ali je ovo valjda trebalo da znači „Pljunite mi u oko ako lažem!“
Istovremeno, poslanici su pozvani da poveruju predsedniku Republike da niko nije pretio Srbiji, ili je ucenjivao, u tom trenutku, što bi po mišljenju B. Tadića činilo zadovoljstvo nekima u Parlamentu. Izabrani predstavnici naroda su, ogromnom većinom, odgovorili da mu veruju.
Predsednik je napomenuo da su postojale dve strategije miroljubive borbe za teritorijalni integritet Srbije: traženje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde (preko OUN), ili tužba istom sudu bar jedne od zemalja koje su priznale kosovsku secesiju (što je bio predlog DSS-a). Na ovom mestu B. Tadić je iznenada ožedneo, što nije redak slučaj za skupštinskom govornicom. A pošto neiskusni predsednik nije znao kako da skupštinskim poslenicima diskretno stavi do znanja da mu donesu vodu, problem je postao sastavni deo govora, sa značajnom poentom da je za Srbiju pitanje secesije Kosova važnije od pitanja navodnjavanja predsedničkih glasnih žica.

BEZ IZGLEDA NA USPEH
Predsednik je pošteno priznao da nijedna od dve razmotrene mogućnosti nije imala izgleda na uspeh, ali bi primena predloga DSS-a dovela naše evroatlantske saveznike u teži položaj. Zato smo se opredelili za ono rešenje koje im stvara manje teškoća.
Iz govora smo mogli saznati da „svaka pravna odluka svakog suda mora pažljivo da se analizira“ (pošto to rade i Ketni Nešton i Džo Bajden). Ali još mnogo više smo naučili o odgovornosti, naročito na primeru onog dečka (anonimnog?) koji je ušao u američku ambasadu i izgubio život. „On nije znao šta ga tamo čeka. On nije znao da je to strana teritorija“ rekao je predsednik Tadić. A takođe nije znao da na toj (i takvoj) stranoj teritoriji ubijanje Srba nije kažnjivo.
Ah, da! Bilo je u predsedničkom govoru i zabavnih predaha. Trebalo je da oni ublaže težinu mučnih tema o škripcu u kojem se našao srpski narod, ali ne i njegova evroatlantska vlast, koja uredno, i sa ogromnim uspehom, izvršava zadatke postavljene od svojih mentora. U tom cilju su, uzgred, spomenuti konflikti sa Hrvatima, i Muslimanima na balkanskom prostoru, a citiran je i jedan aforizam Brane Crnčevića, no pripisan je drugom autoru, koji je valjda moralno-politički podobniji.

POENTA
Osnovna poruka predsedničkog govora može se izložiti u nekoliko rečenica. Pre svega, SAD i EU su najveće svetske sile i njihove naredbe se moraju bespogovorno izvršavati. Ako njihova želja glasi „Umrite!“ na nama je samo da izaberemo najbezbolniji način (vidi rešenje sličnog problema u filmu „Dan nezavisnosti“).
Zatim, po mišljenju našeg predsednika, Kosovo je bilo, jeste i ostaće bliže nezavisnosti, nego vraćanju u okvire države Srbije. Što pre shvatimo navedene istine, pre će prestati lakrdija o „nepriznavanju“ i „borbi“ ove vlasti za Kosovo, uz licemerno podmigivanje sa evroatlantskim mentorima i „dvokolosečnom politikom“ – jednom za spoljne, a drugom za unutrašnje (izborne) potrebe.
Najzad, kad počnemo da „volimo Velikog brata“ i prihvatimo da su nezavisnost Kosova, kao i teror nad Srbima (bilo kada i bilo gde), opravdani, neizbežni i u našem interesu, možemo smatrati da smo ispunili uslove da postanemo deo evroatlantske zajednice (znamo već svoje mesto). Zadatak je naših evroatlantskih aktivista, koji sede u Narodnoj skupštini, ali i u svim drugim organima vlasti, da se potrude da što pre prevalimo ovaj put (već imamo mapu puta). A u međuvremenu da ne posustaju u „borbi za Kosovo“.

PS
Da li predstavlja nekakvu utehu ako podsetim na običaj svetskih silnika da često svoje poslušnike sami kažnjavaju, kad im istekne rok upotrebe (slučaj Noriega i sl)? Ne verujem, pošto će tada i za sve nas biti kasno.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.