Zašto Tadiću nisu važne bratunačke žrtve?

Piše Anja Vujević

Predsednik Republike Srbije Boris Tadić drugi put će se pokloniti bošnjačkim žrtvama, a onda će projuriti kroz Bratunac i kao i prethodnih Petrovdana, neće se ni osvrnuti na plač i suze srpskih majki

Predsedniku Srbije Borisu Tadiću nisu pomogla ni izvinjenja, ni Deklaracija o Srebrenici, ni udaljavanje Beograda od Banjaluke i približavanje  Sarajevu, da bi bio dobrodošao na komemorativni skup 11. jula u Potočarima. Tog dana, odlučan je Tadić, drugi put pokloniće se bošnjačkim žrtvama, a onda će projuriti kroz Bratunac i kao i prethodnih Petrovdana, neće se osvrnuti na plač i suze srpskih majki. Njihove suze niko ne vidi, njihovi jecaji ne dopiru ni do Drine.
Ibran Mustafić, predsednik UO „Udruženja majke Srebrenice i Podrinja“ poručio je Tadiću da na njegovom mestu ne bi došao u Potočare, jer „ne bi imao obraza da dođe“.
„Da li dolazi zbog parade ili nečega drugog. Njegov dolazak jedino ima smisla ako se obrati sa govornice i prizna da je Srbija počinila genocid u Srebrenici“, kazao je Mustafić. Sličnog mišljenja je i predsednica Udruženja „Srebreničke majke“ Hatidža Mehmedović koja od Tadića takođe očekuje, kako je rekla, „da se jasno i glasno pokloni žrtvama, i tada su mu vrata u Potočarima otvorena“.

OMČA OKO VRATA
Nemoguće je naći racionalan odgovor na pitanje odakle i postoje li granice Tadićevog poriva da Srbiju stalno izlaže samoponiženju, pa čak i onda kada to niko od nje ne traži. Usvajajući Deklaraciju o Srebrenici poslanici Skupštine Srbije koji su glasali za njeno donošenje stavili su  omču oko vrata RS koja će neminovno biti pritegnuta tokom nekih skorijih političkih procesa. Apsurdno je, ali da njegova anacionalna i antidržavna politika dođe do punog izražaja, upravo su pomogli bošnjački krugovi koji su pritisnuti neoborivim dokazima i sami počeli da ruše srebrenički mit i to u vreme kada su ga Tadićevi poslanici podupirali u Skupštini Srbije.
Tako je predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) Mirsad Tokača izjavio da njegov IDC ima podatke o 500 živih ljudi koji su se vodili na spiskovima stradalih u i oko Srebrenice u julu 1995. godine, te da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno oko 70 Bošnjaka koji nisu stradali u julu 1995. godine, što je potvrdio i direktor Memorijalnog centra Mersed Smajlović.
Istovremeno bivši predsednik Komisije za istraživanje događaja u i oko Srebrenice Marko Arsović prvi put je javno potvrdio da je spisak srebreničkih žrtava sačinjen po narudžbi bivšeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna.
Nakon što je s negodovanjem, kao „neprihvatljiv i tendenciozan“, odbacio Izveštaj o slučaju „Srebrenica“ koji su 2002. godine sačinili Biro Vlade RS za odnose sa Haškim tribunalom i Dokumentacioni centra RS, Ešdaun je vršio snažan pritisak na vlasti RS da formiraju Komisiju za istraživanje događaja u i oko Srebrenice koja bi sačinila novi Izveštaj. Komisija je počela sa radom u januaru 2004. godine, pod budnim okom OHR-a I Tužilaštva Haškog tribunala. Međutim, njen preliminarni izveštaj od 14. aprila neverovatno je razbesneo Ešdauna koji je insistirao na „naručenoj istini“ zbog čega je Arsović podneo ostavku na mesto predsednika Komisije. Ešdaun je tada smenio Dejana Miletića sa funkcije šefa Sekretarijata Vlade RS za odnose sa Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine u Hagu i istraživanje ratnih zločina, optužujući ga da „Izveštaj predstavlja katalog opstruktivnog ponašanja od strane određenih funkcionera RS, čija je opstrukcija suštinski onemogućila Komisiju da obavi zadatak prikupljanja ključnih informacija“.
Marko Arsović, koji je 2003. godine bio i predsednik Vrhovnog suda RS,  obelodanio je da je dao ostavku na mesto predsednika te komisije jer mu je namera bila da „radi profesionalno, a ne po želji tadašnjeg visokog predstavnika za BiH Pedija Ešdauna“.
Arsović je istakao i da je broj muslimanskih žrtava u Srebrenici predmet teških zloupotreba, jer su leševi ljudi za koje se ne zna ni kako su, ni gde su poginuli masovno premeštani i sahranjivani u Memorijalnom centru Potočari.

Spomenik Kravice

ZAJEDNO SA ORIĆEM
Znajući sve ovo, a verovatno i mnogo više od toga, Tadić je, ipak se mora priznati, pokazao zrno morala zaobilaženjem Bratunca i obeležavanja Petrovdana, dana kada se odaje pomen za 3.267 Srba koje su na ovom području ubile snage Nasera Orića, zato će 11. jula da stoji u Potočarima, tik uz Orića, za kojeg je Haški tribunal ocenio da je bio „mlad i zbog toga razuzdan“ pa da nije kriv za najmonstruoznija moguća ubistva 3.267 Srba. Zna Tadić da u Potočarima nema sahranjena nijedna žena i nijedno dete, za razliku od pravoslavnih grobalja u Bratuncu, Srebrenici i Skelanima. I zato je razumljivo da 12. jula ne bude u Bratuncu jer šta bi rekao Milici Dimitrijević čiju decu, petogodišnjeg Aleksandra i desetogodišnjeg Radisava, 16. januara 1993. godine, ubiše isti oni s kojima je dan ranije stajao i kojima se izvinjavao!? Šta bi rekao Cvetku Ristiću koji je kao trinaestogodišnjak ostao bez igde ikog svog, bez oca Novaka (42), majke Ivanke (43), sestre Mitre (18) i brata Miće, ili, malom Brani Vučetiću koji je kao devetogodišnjak odveden u Orićev logor i ostao bez oca, majke i brata!? Kako se suočiti s bolom u očima nesrećnih majki Slavke Matić, koja u pupoljku mladosti sahrani svoje kćeri Snežanu i Gordanu, ili Ivanke Rankić koja i danas na grudima steže sliku ispečenog sina Nenada, ili Marije Jeremić koja još uvek traga za kostima svoga sina Marka, a Radovanu pali sveće, sanjajući da će pored njega ukopati i Marka!? Kako u oči pogledati Anu Mlađenović koja oca Anđelka ni upamtila nije, ali čitav život živi sa spoznajom da su mu odsekli glavu i njom igrali fudbal!? Koje opravdanje naći za sedamdesetšestogodišnjeg Dragomir Miladinović, iz kravičkog zaseoka Ježeštica, koji predugih osamnaest godina nosi dve neprebolne rane – sinove Ratka i Đorđa…

U Skelanima, na spomeniku od crnog mermera uklesana su imena gotovo cele porodice Ristić – Novak (42), Ivanka (43), Mitra (18) i Mićo (15): Milica Dimitrijević pored spomenika srpskim žrtvama

STRADANJE CELE PORODICE
Bolom skrhana srebrenička majka Marija Jeremić vreme ne meri danima, niti satima, nego Petrovdanima. A između dva Petrovdana, njen život mili u tišini isprekidanoj jecajima i bezbroj puta ponovljenom pitanju: „Gde su mi Markove kosti? Hoće li majka dočekati dan da ga sahrani pored brata Radovana, grob mu na Petrovdan obiđe i sveću upali!?“
Njeno srce ne nalazi mira ni smiraja, od Petrovdana 1992. godine, kada joj muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem u selu Zalazje iz zagrljaja otrgoše dva sina – Marka i Radovana.
„Sa svega 25 godina, ostala sam udovica. Sa Markom, najmlađim, tada sam bila trudna, a ni ova dvojica nisu upamtili oca“, dok govori, Marijino telo se grči, skuplja u klupko, pod težinom bremena koje nosi od svoje najranije mladosti.
Odgajala je sinove, časno i pošteno, u siromaštvu, hraneći ih hlebom s devet kora, zarađenim teškim nadničenjem.
„Orić zna gde su Markove kosti! Nadala sam se da će se otkriti u Hagu, ali zlikovca pustiše“, ispod jastuka izvlači Markovu ličnu kartu, ne odvaja se od nje. Vrhovima prstiju nežno prelazi preko fotografije: „Doneli su mi je naši, 1995. godine, iz Orićeve kuće. On mi ga je na Petrovdan iz Zalazja odveo….“
Sirota majka mislila je da je sinove spasila kada na Đurđevdan umakoše ispod zločinačkog noža.
„Na Đurđevdan napadoše naše selo Osredak. Uspeli smo pobeći u Zalazje, a kamo puste sreće da me tada ubiše i muke skratiše… Radovana mi odmah ubiše, a Marka odvedoše“, šesnaestogodišnji je neprebol i živa rana u crno zavijene srebreničke majke Marije.
U Skelanima, na spomeniku od crnog mermera uklesana su imena gotovo cele porodice Ristić– Novak (42), Ivanka (43), Mitra (18) i Mićo (15). Da priča o 16. januaru 1993. godine, jedini preživeli Ristić, Cvetko ne može, nema snage. Nema ni potrebe jer je sve zapisano u crnm, beskrajno tužnim očima, koje i danas lutaju iznad brda Srebrenice i pitaju: „Gde li su kosti moga Miće“. Imao je samo 13 godina, i sve je izgubio u jednom satu, jednom trenu.
Most, simbol života i spajanja, tog 16. januara 1993. godine, bio je granica između sigurne smrti i spasa s’ druge strane Drine. Gordana Sekulić (30) širila je ruke poput krila štiteći od kuršuma svoju malu decu. Majka je želela da sačuva svoje gnezdo, svoje potomstvo. Pogođena s leđa, u vrat, na polovini mosta pala je mrtva. Čuo se samo krik: „Spasavajte mi decu!“ Pogled joj je ostao na desnoj obali Drine. Nije uspela da dočeka da tamo vidi svoju decu.
Samo dvesta metara dalje od Gordane, u centru Skelana, jedna druga majka, Milica Dimitrijević, nosila je jednog mrtvog i drugog teško ranjenog sina. Ostala je bez obojice.
Četrnaestogodišnji dečak, u automobilu, vozio je devetoro dece. Bežali su ka mostu. Njihov put je prekinuo rafal u centru Skelana, svega dvesta metara od mosta, od spasa, pogođeni su braća Dimitrijevići, petogodišnji Aleksandar i desetogodišnji Radisav. Pogođeni su iz blizine, a da ruka onog ko je pucao nije zadrhtala iako je video da puca u decu.
U jednom danu, za nekoliko sati, ubijeno je 69 civila, mahom žena i dece.

Bolom skrhana srebrenička majka Marija Jeremić vreme ne meri danima, niti satima, nego Petrovdanima

ISEČENI NA KOMADE
A samo nekoliko dana ranije, svanulo je i krvavo božićno jutro u Kravici i okolnim zaseocima.
„Kada sam došao u Ježešticu nakon 70 dana mislio sam da sanjam, da ludim“, tuga i nemoć pred zlom prepliću se u glasu starine Dragomira Miladinovića. Kročio je u pakao.
„Nađoh Krstu Đukanovića, isečenog na komade. Nedalako od njega nađoh leševe njegovog brata Ivana, Boška i Nevenke Đukanović…I Vide Trišić…Nađoh zakopanog Neđu Milanovića. Odsekli su mu ruke. Iskopao sam ga i stavio u vreću“, niz izborano lice skotrlja se krupna suza, teška kao kamen.
Našao je i Voju Bogićevića, nekoliko kostiju Radomira Jovanovića. Našao je i šesnaestogodišnjeg Dragana Milanovića.
„Nađoh mog sina Đorđa. Odsekli su mu glavu. Odsekli su mu i ruke. Isekli su mu rebra. Odsekli su mu i jednu nogu. Nađoh je tek drugi dan“, prolomi se vrisak.
Nakon što se pribra, nastavi svoje tužno nabrajanje: „U krečani koju sam kopao, iz koje sam sinove hranio, nađoh mog sina Ratka. Hranilište postade mu grobnica. Tu nađoh i Radojka Bogićevića. Klali su ga kao goveče. Glava mu je visila na malo kože, a telo mu je bilo puno rana iz oružja“.
Nedaleko od krečane, u kanalu, našao i Božu Đurića, a pored njega Milovana Ostojića. Odsekli su mu ruke, telo izmasakrirali… Našao je i Milovanovog brata Mitra.
„Nađoh Miladina Momčilovića, odsečene glave. Ker je čuvao njegovu glavu i nije dao nikome prići. U blizini njega nađoh i Milu Jokića. I on je bio iskasapljen“, nabraja nesrećna starina čije svedočenje u Hagu, u predmetu Nasera Orića, nije bilo „relevantan dokaz“.
Samo par meseci ranije, 8. avgusta 1992. godine, zveri postrojene u Orićeve jedinice, odnele su trofej svom komandantu – glavu Anđelka Mlađenovića zvanog Bibe, koja je u Hagu prikazana kao odrubljena glava Bošnjaka.

MUSLIMANSKI VOJNICI
Prema svedočenjima Bošnjaka, Kemal Mehmedović iz srebreničkog zaseoka Pale, danas nastanjen u Austriji, prednjačio je u „junačenju sa glavom mrtvog četnika“. A, „mrtav četnik“ pokušavao je pomoći ranjenom bratu Draganu. Vapio je i molio za pomoć da spase ranjenog brata, da ga ne ostavlja u rukama zločinaca. “Srećom”, sirota majka Savka nije dočekala da joj kažu kako je ostala bez oba sina. Ubili su je baš kao i sve ostale starice koje su zatekli u selu. Njeno iskasapljeno telo pronađeno je tek nakon 40 dana.
U svakom selu, svakom zaseoku, priča ista, a svaka čini se užasnijom od one prethodne. Na ulazu u nekada veliko, a danas pusto, srpsko selo Brežane, masivni crni mermerni spomenik sa 32 uklesana imena nemo svedoči o svirepim zločinima muslimanskih vojnika predvođenih Naserom Orićem.
„Evo ovde, na ovoj livadi poslednji put sam žive videla sinove Milisava (18) i Miroslava (20), i supruga Dragoslava (45)“, zarida Mileva Rankić: „Nemojte, deco, molim vas… Ne mogu o tome da pričam“.
Ubijali su sve redom, i žene i decu, i starice i starce. Kristina Lazić bila slepa i gluvonema. Prvo su je mučili, pa su je onda ubili. Isto tako je prošla i njena majka Dostana. Na kraju, obe su ih spalili u njihovoj kući. Kristininog brata, prema svedočenju preživelih, razapeli na krst, mučili, a potom zapalili.
Gledali su, verovati nisu mogli. Milisava Lazića i njegova tri sina – Dragoslava, Miroslava i Vidoja užasno su mučili, a onda spalili. Najmlađa žrtva, tog tragičnog dana, bio je Ljubomir Josipović, sa svega 15 leta. Milosti nisu imali, ubijali su majke sa decom u naručju, starce, invalide.
Radosava Stjepanović prigrlila je tada četrnaestogodišnju kćer Slavicu, kao da je slutila da je poslednji put grli. Osećala je da se zlo sprema, ali nije se plašila za sebe, nego za svoju jedinicu. Na vratima su se pojavili krvnici, odjeknuli su pucnji, majka je pala mrtva preko kćeri, a odmah do nje pokosiše i sestru njenog muža Milanku Mitrović. Od tog dana, za Slavicu, veselu i inteligentnu devojčicu, stao je život. Ućutala je, baš kao i njen dalji razvoj. Danas, beži od ljudi, znanih i neznanih. Na najsvirepiji način osetila je praiskonsko zverstvo u ljudima.
„Nema u Srebrenici, niti je moguće naći, Srbina koji je stradao lako, od metka u čelo. Sve su ih kamama klali, glave im kotrljali, žive gulili, kasapili i palili, a mog Nenada ispekoše“, Ivanka i Boro Rankić imali su dva sina – Predraga i Nenada.
„Pobegli smo u Bratunac, ali 26. maja 1992. godine udariše oni iz Srebrenice. Nenad je bio na liniji, sa ostalom vojskom i borio se. Tu su ga živog zarobili“, veli majka i okreće glavu kao da pokušava pobeći od užasa koji je zadesio njenu porodicu.
S brda iznad Potočara srpski borci videli su Nenadovo telo, osvetljeno reflektorima u kolicima. Jurnuo je Predrag ka bratu, ali mu saborci ne dadoše. Zarobiše Orićevog vojnika i potom ga razmeniše za Nenadovo izgorelo telo…. Sahranjen je 1. juna, na četvrtu godišnjicu njegovog braka.
A Ivanka, još ni ožalila Nenada nije, a ostala je bez bratanca Ratka Cvjetinovića. Imao je samo 21 godinu. Ubiše ga na kućnom pragu.
„I ja sam majka Srebrenice, a ne samo one druge. I meni je teško, zar moja muka nije ravna njihovim?”, zajauka nesrećna majka.
Za deset dana Ivanka je pored sina Nenada i bratanca Ratka sahranila i brata Milovana Cvjetinovića, ubijenog na kućnom pragu i sestrinog muža Rajka Marinkovića, iza koga je ostalo četvoro siročadi.
Kao sinja kukavica, od zime 1992. godine, majka Slavka Matić svakog dana jauče i kuka na bratunačkom groblju. Rida i plače nad grobovima svojih kćeri, sestri Matić, Gordane (25) i Snežane (27).
U ranim jutarnjim časovima, te zimske zore, 14. decembra 1992. godine, miran san meštana prekinuli su pucnji Orićevih dželata koji su upali u selo na levoj obali Drine. Milosti nisu imali. Ubijali su sve redom, od kokoške i kerova do nemoćnih starica. Tog jutra, kažu, potekla je i krvava Drina, okupana nevinom krvi 109 Bjelovčana.
Prema svedočenjima preživelih meštana, dok je Slavka bila na poslu u Bratuncu, Radivoja Matića probudila je pucnjava, pa je krenuo napolje da proveri šta se dešava. Tek što je prekoračio kućni prag, pao je ranjen. Čuvši zapomaganje oca, Snežana je u spavačici potrčala da mu pomogne. Zauvek je ostala pored njega. U desnoj ruci stiskala je komad sopstvenog mesa s butine. Zdravi zubi izvađeni su joj kleštima.
Kojim rečima sirota majka da opiše ono što oseća dok gleda Tadića u Potočarima u blizini onih koji joj ubiše i Snežanu i prelepu Gordanu, koju je  pronašla silovanu, nagu i mrtvu u kupatilu njihovog doma.

SRPSKA OGNJIŠTA
Porušene čađave zidine zarasle u visoko šipražje jedini su tragovi srpskih ognjišta u srebreničkim selima Zalazje, Zagoni, Biljače i Sase. Na proplanku, na ulazu u selo Zalazje, dva visoka spomenika podsećaju da su ovde nekada živeli ljudi. U rasponu od 49 godina, komšije muslimani uzeli su svoj krvavi danak u srpskoj krvi. Prvi put, 1943. godine, komšijskim nožem zaklano je njih 143. Drugi put, na Petrovdan 1992. godine, na čelu sa Naserom Orićem, pobili su 69 srpskih civila i vojnika, od kojih je 19 zarobljeno i nakon višednevnih mučenja pobijeno.
„Htela sam da pustim stoku, ali nisam stigla. Čula sam povike: „Hvatajte je živu“, i počela bežati niz padinu ispod kuće. Negde usput, dok sam bežala prema rudniku Sase, izrešetali su me geleri granate, ali od straha ništa nisam osećala, izuzev što me oblila krv“, tiho govori starica Stojanka Stanojević, koja ni danas ne razume neslućeno zlo koje ih je zadesilo. Miris paleži mešao se sa mirisom krvi, a onda je čula zapomaganje komšije Mileta Rakića.
„Uhvatili su ga živog i klali. Iz šumarka sam čula samo glasove“, užas se oslikao u njenim očima, rukom se hvata za srce, a suze se slivaju niz lice: „Jasno sam čula kako ga kolju i, kada su završili, neko je upitao: „Oriću, šta da radim dalje?“. Drugi glas, verovatno Orić, odgovorio je: „Oližite nož i nastavite!“, priseća se starica i rukom pokazuje na mesta gde su nekada bile srpske kuće…
„Eno, tamo je bila kuća Miletovog oca Momčila. I njega ubiše, kao i brata mu Miodraga, ni danas im ne znamo za kosti. U susednoj kući ubiše Draga, u onoj ispod Svetozara, malo dalje Dostanu, Neđu, Srećka, Miloša, Miloja…“
Prema svedočenjima preživelih seljana Zalazja, najteže je prošla nesrećna devojka Radinka Cvjetinović. Kažu, „vašta su joj činili, ne mogu ni da pričaju“. Od nje je ostalo svega nekoliko kostiju sahranjenih na bratunačkom groblju.
3.267 grobova. 3.267 priča, tragedija, svaka tragičnija i užasnija od one prethodne. Ali, njih nema ko da osudi, za njih nema mesta ni u Skupštini Srbije. 3.267 neprebolnih rana bole samo njihove najmilije. U Tadićevoj Srbiji nema čak mesta ni saosećanju. Pre petnaest godina, užasnuta Drina tekla je i pričala o 3.267 paklenih stradanja. Danas, teče još užasnutija i priča priču o srpskom samoponiženju, zaboravu, izdaji i prodaji 3.267 srpskih života. Zarad čega, Tadiću!?

3 коментара

  1. Pa Gospodin radi shta mu okupator kaze da radi, kao gospodin Karzaj, Predsednik Kabula, oni rade za istog gazdu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *