Opomene iz predela jeze i groze, sna i erosa

Piše Dejan Đorić

Problematična pitanja tradicije i inovacije, akademizma i avangardizma, postaju nebitna pred slikarima i crtačima kakav je Ljuba Popović i njemu bliski članovi Mediale

Ljuba Popović se na prelomu veka i milenijuma u društvenom smislu ukazao kao najvažniji srpski umetnik. Osnovao je i u pozadini, nenametljivo, kao mentor, vodi Modernu galeriju Valjevo. Galerija je centralna u regionu za organizovanje najvrednijih izložbi a izlagati u njoj ne znači samo biti neko u likovnom svetu već ući na velika vrata u istoriju srpskog slikarstva.

CRTEŽ  I TEMELJNE LIKOVNE TEME
Izložba posvećena ranom crtačkom opusu Ljube Popovića (traje do kraja jula) idealna je prilika da se obeleži ovogodišnji jubilej -dvadeset pet godina rada Moderne galerije Valjevo. Sada su ugrožene pre svega osnove likovne umetnosti a u Beogradu, nekadašnjem imperijalnom centru velikih crtača, više se ne mogu videti izložbe crteža. Valjevska Galerija ne bi bila tako uspešna da iza nje stoji neki istoričar umetnosti. Ljuba i njegov tim su podigli kriterijum izlaganja na najviši moguć nivo uradivši ono što druge mnogo veće muzejskogalerijske institucije decenijama nisu. To ne bi bilo moguće da Ljubino delo vrednosno ne pokreće osnovna likovna pitanja, posebno iskazana u crtežu.
Leonid Šejka je, kako se seća crtač Dragan Lubarda, njegov poštovalac i Ljubin kum, dolazio na Likovnu akademiju da vežba sa studentima crtanje akta po modelu, u prirodnoj veličini. Dok su drugi zatezali velike pak papire i razmahivali se široko po njima, Šejka je crtao akt u gornjem uglu formata papira skoro kao minijaturu. Izgleda da ga nije zanimao program akademske nastave ali je već tada bio značajan slikar jer je kako Dragan Lubarda kaže imao savladanu studiju, do tančina je poznavao disciplinu crtanja. U tom smislu Ljuba Popović je takođe bio disident, otpadnik od zvanične nastave, prinuđen da kao i Dragan Lubarda napusti Primenjenu i pređe na Likovnu akademiju. Ljuba je u odnosu na Šejku i neke druge članove Mediale bolje poznavao crtanje večernjeg akta a iz tog pregnuća nastale su prve njegove slike. Dado Đurić i Uroš Tošković su, kako se seća Lubarda, kao studenti veoma držali do sebe jer su više radili od drugih. Ljuba i Lubarda su leti, na raspustu, danima utovarivali ugalj u vagone na železničkoj stanici od čega su plaćali akt za vanredno poziranje.
Neki likovni pedant ili cinik primetio bi da ta generacija nije slikarski vladala ljudskom figurom, pejzažom i mrtvom prirodom u klasičnom smislu. Nakon odlaska Paje Jovanovića i Uroša Predića niko u srpskoj umetnosti nije više znao da slika na način starih majstora, a poslednji posvećenici Mladen Josić i Vasa Pomorišac visoka akademska znanja nisu preneli na studente. Niko u našoj novijoj umetnosti  nije prošao složene i zahtevne kurseve ruskog ili bugarskog nastavnog programa ali to što se ne poznaje akademski realizam ne znači da mi nemamo umetnike. Upućeni na sebe same, naši slikari su razvijali pre svega stvaralačku ličnost, ono najvažnije u umetnosti dok Rusi i Kinezi slikaju kolektivno na isti način. Po teološki rečeno ličnosnom formiranju umetnika, beogradske akademije su nekada bile verovatne najnaprednije u svetu, pa smo zadugo imali možda najjaču likovnu scenu u odnosu na njenu veličinu, sada se vidi da je naša fantastična ali i konceptualna umetnost među najvažnijim.

Akademija, 1953. godina

UMETNIK KOJI „NE DUGUJE NIKOME NIŠTA“
Za Ljubino slikarstvo zlonamerni kažu da je odocneli impresionizam i da mu je crtež odveć naivan kao što se za Toškovića tvrdilo da stvara urbanu naivu. Slikar i crtač kao Ljuba međutim ne postoji u celokupnoj istoriji slikarstva, to je ono oko čega se moramo složiti, što je prepoznao i Salvador Dali, sve ostalo se povlači pred činjenicom da je Ljuba izuzetan umetnik. Mnogo više od Jozefa Bojsa bi mogao da kaže da i kada pljune to jeste umetnost. Pol Valeri je genijalno odgovorio sumnjivcima te vrste: „Ako ste savršeno savladali gramatiku to još ne znači i da ste pesnik“. Svet je danas prepun mimetičara, raznih realista i ilustratora koji nisu uspeli da formiraju umetnički izraz. Ljuba ne duguje nikome ništa, ponajmanje Salvadoru Daliju iz čijeg su šinjela izišli legioni hiperrealista i novih slikara fantastike. Kako je upozoreno, moramo biti veoma oprezni kada o Ljubinom opusu govorimo u terminima opštih mesta kakvo je fantastika. Dali je prvi slikao u hiperrealističkom duhu, pisao uvodne eseje u pionirskim monografijama tog pravca ali je i prvi ismejavao hiperrealiste. Još su gori oni, koji idući Dalijevim tragom, nastoje da slikaju fantastiku na hiperrealnoj osnovi. Vekovima moćna alternativa zvaničnim umetničkim tokovima, ponornica koja u svakom vremenu izbija na površinu, fantastika sada presušuje. Svet umetnosti prepun je u ovom vremenu vešto rađenih, anatomski majstorski koncipiranih figura, ali u idejnom smislu vulgarnih slika, ilustracija koje nisu ništa više nego vid savremenog kiča. Što je još gore, fantastiku je podlegla komercijalnoj estetici, slike su sada nalik plakatima za holivudsku A produkciju, bez bilo kakve suptilnosti i intuicije. O tim slikarima bez duše, začaranosti, harizme i idejne hrabrosti, o tim mediokritetima, stalno se izdaju luksuzne monografije i zbirni pregledi. Slikar i crtač kao Ljuba Popović je monstrum za te sitne zanatlije, on ih odbija, sa njim se suočavaju sa pravim umetnikom, sa onim što bi umetnost trebala da bude. Zbog te beskompromisnosti Ljuba može da se obračuna sa avangardistima pa i da kaže da je Pikasovo stvaralaštvo proliv koji je trajao pedeset godina. Kako kaže Miro Glavurtić, nije važno šta se piše već ko piše.

Koraci imaju jačinu imalina, 1957. godina

NEOBIČNA „JEDNAČINA“ RADA I SLIKE
Problematična pitanja tradicije i inovacije, akademizma i avangardizma, postaju nebitna pred slikarima i crtačima kakav je Ljuba Popović i njemu bliski članovi Mediale. Oni su znali kako da se približe erosu, umetnosti kao čistoj duhovnosti. Ljubino stvaralaštvo ne postavlja problem zanata ili otklona, (post)moderne subverzije, provokacije ili destrukcije tog znanja, već je usmereno ka centru, osnovi samog stvaranja, ka Umetnosti. Misaoni zapisi sa margina Ljubinih crteža i nihilistička lepota prvih i poslednjih stvari na njegovim studijama ne zanimaju savremene istoričare umetnosti koji žive u nekim utopijskim teorijskim svetovima. Ljuba je u svoje hiperstrukture uložio mnogo više truda, znanja, volje, vremena i ljubavi od najboljih majstora savremenog realizma i to je ono što se prvo uočava, ili kako Tikalo kaže: „Što više rada uložiš u sliku to ti se ona više vraća“. Ljubine slike i crteži nemaju barijeru korektno dovršenog dela, hladnoću težnje ka savršenstvu, koju je grof Nikolaj Berđajev prezirao u klasicizmu. Njegovo delo je otvorene strukture, energetski usmereno ka posmatraču i ne podrazumeva bilo kakve predrasude. U sveopštoj osrednjosti i prostakluku, u dobu likovnih sablazni, dosetki i viceva, Ljuba je ustao iz mračnih dubina, iz predela jeze i groze, sna i erosa, da opominje kao gnostik i mudrac. On budi iz demonske ispraznosti i učmalosti u koju planetarno tonemo, uliva nadu u čamotinji savremene distopije, bede koja se prvo odrazila na estetskom planu.
_____________________

Galerija na svetskoj mapi

Koraci u praznom prostoru, 1958. godina

Koncepcijski zasnovana na predstavljanju fantastičnog, metafizičkog i neosimbolističkog figuralnog slikarstva, Galerija se u svetskim okvirima izdvojila tako što je postala i neka vrsta muzejske institucije, predvorje Muzeja Mediale u Valjevu. Kada Etjen Šaton više nije živ a galerije i muzeji posvećeni fantastici u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama polako sustaju, Moderna galerija Valjevo je sada najvažnija na svetskoj mapi dešavanja u umetnosti fantastičnog realizma i postnadrealizma. Njen kolektiv čine samo direktor Dušan Jovanović i dve kustoskinje ali je ta najmanja ekipa u srpskoj muzeologiji efektivno najviše uradila u istoriji našeg novijeg slikarstva. Zahvaljujući tradicionalnom razumevanju opštinskih vlasti Valjeva za rad Galerije, pomoći sponzora i štamparije „Valjevac“ sada je katalog tekuće izložbe „Ljuba. Crteži, 1952-1962“ štampan na sto četrdeset strana na nivou monografije što bi trebalo da bude uvod u samostalno galerijsko izdavaštvo.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *