MIODRAG ĐUKIĆ (1938-2010) Dramatičar istančanog damara

Piše Miladin Ševarlić

Bio je ministar kulture godinu dana, i za to vreme je učinio – kako za srpsku kulturnu baštinu, tako i za aktuelne institucije – više nego mnogi za duge godine, a učinio je i ono što mnogi nisu učinili nikada

Teško mi je da poverujem kako je došlo vreme da se zauvek oprostimo od Miodraga Đukića, čoveka koga je cela Srbija – uz izvesne izuzetke- volela i poštovala; Srbija u Beogradu, Srbija u Nišu, Prokuplju, Vranju, Novome Sadu, Srbija u manastirima, muzejima i pozorištima… Za tu Srbiju, kao i za svoje prijatelje, on je, bez obzira na sve značajne položaje na kojima se nalazio, bio i ostao, jednostavno, „Đuka“.
„Đuka“, bilo je koliko drago, toliko i uvažavano ime, bilo je i ostaće znak raspoznavanja za ovu izuzetnu, svestranu ličnost renesansnih dimenzija, koju je bilo zadovoljstvo i čast poznavati, družiti se i sarađivati s njom.

SKICA ZA STVARALAČKI LIK
Đuku sam upoznao još na studijama dramaturgije, pre nekih četrdeset pet godina. Naš odnos je bio izuzetno blizak, ali nikada nije bio patetičan. Sada, kad – posle svega – stojim nad njegovim odrom, mogu i moram reći da je imati Đuku za prijatelja bila izuzetna i izuzetno retka prilika, i ja zahvaljujem sudbini na tome daru.
Pokušavam da ne budem sentimentalan, ma koliko čovek to u ovim godinama neminovno postaje – stoga nastojim da ovaj oproštaj bude dostojan njegovog valjanog osećaja za meru, njegovog dobrog ukusa i uravnoteženog, dostojanstvenog odnosa prema svetu i životu. Takođe, ne bih želeo da se ova oproštajna beseda pretvori u oficijelni nekrolog. To ostavljam drugima. Ipak, i ovom prilikom, red je da se kaže po nešto o tome šta je ovaj izuzetni čovek učinio za kulturu svoga naroda, a što će – uveren sam – u nekoj suvislijoj budućnosti biti vrednovano na dostojniji način.
Ne želim, razume se, ovde da razlažem celokupnu njegovu radnu biografiju. Izdvojiću nekoliko činjenica koje, komplementarno sklopljene, mogu da predstavljaju skicu za stvaralački lik našeg druga, prijatelja, saborca…Bio je ministar kulture godinu dana, i za to vreme je učinio – kako za srpsku kulturnu baštinu, tako i za aktuelne institucije – više nego mnogi za duge godine, a učinio je i ono što mnogi nisu učinili nikada. U njegovo vreme, mnogi spomenici kulture su oživeli, spaseni od zaborava i tihog propadanja, a mnoge institucije dobile su nove stručne i agilne rukovodioce koji su ih izvukli iz hronične letargije i vratili im aktivnu ulogu na kulturnoj mapi Srbije.
Kao dugogodišnji direktor Pozorišnog muzeja Srbije, stvorio je ličnom energijom od te uvažene, ali dremljive institucije živo kulturno žarište koje je prevazilazilo pojam ustanove tog tipa. U njegovo vreme, taj muzej je zračio izuzetnom stvaralačkom energijom, bilo da je reč o enormnoj izdavačkoj delatnosti, tribinama, izložbama, gostovanjima sa postavkama i promocijama po celoj Srbiji. Takođe, Muzej, to jest Đukin kabinet, postao je prestižni centar svakodnevnog okupljanja najeminentnijih ljudi iz kulturnih i drugih društvenih krugova.

MIMO KLANOVSKIH KOORDINATA
Za kratko vreme, kada je u izuzetno teškom trenutku došao na čelo izdavačkog preduzeća „Prosveta“, koje je bilo u finansijskom i statusnom kolapsu, uspeo je, na volšeban način, da objavi niz kapitalnih izdanja, poput sabranih dela Slobodana Jovanovića, sabranih dela Branislava Nušića i mnoga druga…
Kao jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, uspeo je da ga, uz saradnju svojih kolega, ali pre svega ličnom energijom, invencijom, autoritetom, istrajnošću i kreativnošću iščupa iz žabokrečine tekuće srpske kulturne klime, i da mu omogući da živi i traje mimo klanovskih i mafijaških kulturnih koordinata.
Spomenik Branislavu Nušiću, na Trgu Republike u Beogradu, delo je njegove istrajnosti. Glavne delatnosti Udruženja, osim tradicionalne nagrade „Branislav Nušić“, plod su inicijative i umeća Miodraga Đukića: edicija „Savremena srpska drama“, sa 42-e dosad objavljene knjige, sa po šest drama naših eminentnih ili mladih dramatičara – koja, kao kapitalni izdavački poduhvat, nosi značajnu nagradu „Laza Kostić“, zatim časopis „Drama“, čiji je 31. broj upravo izašao iz štampe, te manifestacija „Korak ka pozorištu“, na kojoj se koncertno izvode nove drame naših autora….
I na kraju, ali, razume se, ne najmanje važno, Miodrag Đukić je izuzetan dramski pisac, neponovljivog, originalnog stvaralačkog rukopisa, pisac koji je znao da načini kreativni prodor u samu suštinu našeg kolektivnog usuda. Nekada, u boljim vremenima za srpsku kulturu, njegove drame igrane su u našim najvećim i najznačajnijim pozorištima, kao što su Jugoslovensko dramsko, Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Nišu itd… Danas, njegova pozna, zrela dramska ostvarenja superiornog kvaliteta, mogu se pročitati u nekima od svezaka edicije „Savremena srpska drama“. Toliko o tome.
Pre četiri dana, u prošli ponedeljak, sedeli smo, kao i obično, u jednom omanjem, prijatnom lokalu blizu Kalenićeve pijace i pili kafu; sve drugo odavno  smo, zauvek, popili. Pričao mi je, sa entuzijazmom, o drami koju je nedavno započeo. „Samo, ne znam“ rekao je „da li ću stići da je završim“.
Rastali smo se nedaleko od pijace – svako je otišao na svoju stranu. I to je bio kraj. Ostalo je još da se kaže „zbogom“, ili, tačnije, „doviđenja“. U svakom slučaju, dragi Đuka, nikada te nećemo zaboraviti.

_________________

Angažman i delo

Dramski pisac Miodrag Đukić preminuo je u sredu, 30. juna u 72. godini, saopštio je Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Đukić je rođen 1938. godine u Prokuplju. Diplomirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Bio je dugogodišnji predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije.
Kao istaknuta ličnost u Kulturno-prosvetnom životu obavljao je niz važnih društvenih funkcija. Bio je ministar za kulturu Srbije, predsednik Kulturno prosvetne zajednice Beograda, direktor izdavačke kuće „Prosveta“, a dugo godina i direktor Muzeja pozorišne umetnosti.
Društvenim, kulturnim i političkim angažmanom dao je veliki doprinos u izgradnji kulturnog identiteta Srbije.
Autor je velikog broja dramskih dela, od kojih su mnoga i izvedena, počev od komada „Striptiz kod Džakera“ u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović“ 1968. godine.
Drama „Potraživanje u motelu“ nagrađena je na konkursu Narodnog pozorišta, gde je premijerno izvedena 1971, a naredne godine i u Narodnom pozorištu u Leskovcu.
Drama „Aleksandar“ izvedena mu je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Kiseonik“ u pozorištima u Zrenjaninu i Nišu, „Krtičnjak“ u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Đukićeve drame izvođene su i na Radio Beogradu, a veći broj komada objavljen je u časopisu „Teatron“, kao i u književnoj ediciji „Savremena srpska drama“.

_________________
Živorad Ajdačić

Beleg u teškom vremenu

Miodrag Đukić je kao pisac u jednom totalitarnom režimu svojim društveno angažovanim literarnim prosedeom stalno politički marginalizovan, ipak uspeo da se nametne kao jedan od duhovnih korifeja i profesionalnih i društvenih stubova naše nacionalne kulture, te da ostvari visoke rezultate čija će vrednost u vremenu koje je pred nama biti neprocenjiva. Kao ministar kulture u Vladi Republike Srbije u najteže doba sankcija i inflacije, obišao je svaki kutak Srbije podstičući rad pozorišta, domova kulture, biblioteka, muzeja, izdavačkih kuća, časopisa… Poseban trud uložio je u očuvanju i spasavanju baštine – drevnih crkava, značajnih arheoloških lokaliteta, odnosno istraživanja i konzerviranja spomeničkih kulturnih dobara i programskom orijentacijom u oblasti nacionalne duhovnosti.