Srbija u ogledalu obmane

Kada je srpski narod istorijski aktivan, u pokretu dolaze do izraza brojne prednosti njegove nacionalne veličine i njegovih nesumnjivih vrednosti. Kada takav pokret izostane i pretvori se u istorijsko mirovanje, apatično iščekivanje, samozavaravanje i letargičnu prepuštenost – taj veliki nacionalni organizam iskazuje uglavnom svoje mane i svoje ružno lice koje se vidi samo u ogledalu medijskih obmana i propagandnih političkih privida. Ali ne samo u njemu.
Aktuelna srpska politika i samo stanje u Srbiji sve više podseća na ono što se nekada stručno nazivalo – politikom bare i stanjem močvare. Nema ni talasa preporoda ni naznaka nacionalnog programa i strategije. Sva aktivnost svodi se na čeprkanje ili eventualno talasanje po bari, što zakonomerno izvodi talog i mulj na površinu. Ni to ne bi bilo toliko užasno i strašno, da se taj talog ne prikazuje kao nešto poželjno i dragoceno. Na samo dno te bare odloženi su, poput otpada, svi pravi problemi, a u javni i politički mutljag trpaju se i potapaju ličnosti i odluke iz neposredne istorijske prošlosti. Kroz tu kanalizaciju provlači se svako živi ne bi li talog koji je na površini bio bolji i lepši, ili bar nečemu valjanom nalik. Kako bi rekao jedan hrvatski pisac, kome kao da se naknadno trudimo da damo za pravo, srpska istorija je „krvava čorba“ iz koje onda logično proizlazi da je njena aktuelna slika bara, močvara ili sama kanalizacija. I to se onda mora po nalogu današnjeg taloga na površini tumačiti kao veliki napredak.
Pred našim očima i ušima smenjuju se svaka tri dana medijsko-politički „događaji“: psovka u Narodnoj skupštini; reforma pravosuđa ili političko diskvalifikovanje sudija prilikom reizbora; nedvosmislena kritika ovih postupaka vlasti od strane Evropske komisije; prikrivanje i otvoreno laganje o ovim ocenama; vulgarnosti u „Farmi“; afera „Satelit“; of šor kompanije i tajkuni; muftija Zukorlić i „Blic“; po „Politici“ BIA u Zabeli na tajnom zadatku prikrivanja i zataškavanja političke pozadine zločina; novine i televizije stranih vlasnika kao rasadnici i vinovnici dezavuisanja srpskih organa vlasti, ili izazivanja verskih konfrontacija na tlu Srbije, u tuđem interesu i na njenu veliku štetu; nepoštovanje odluka Agencije za borbu protiv korupcije o osujećivanje njenog rada od onih koji su ih izabrali i koji su na vlasti; ozakonjenje samovoljnog prisluškivanja i ugrožavanje osnovnih prava čoveka na privatnost; monstruozni zločini i silovanja; priprema atentata na lidera najveće opozicione stranke u Srbiji; sigurne kuće; žestoki i izuzetno niski napadi na vladiku Artemija od njegove crkvene „braće“; debate o pedofiliji kao prikrivenoj srpskoj sklonosti i tajni; nasušna potreba za gej paradom; poplave izazvane dobrim delom nečišćenjem kanala i neodržavanjem nasipa; neverovatni međunarodni uspesi naše politike na spoljnjem planu na kome nam je Kosovo i Metohija sve dalje, a nezavisno Kosovo sve bliže; strategija puzećeg ulaska u NATO; sve teži život i sve niže plate, a sve veći ekonomski uspesi (svakodnevno otvaranje fabrika, puteva i raznih objekata); porast nezaposlenosti uz nalet medijsko-političke propagande po kojoj je Srbija izašla iz krize i recesije u kojima nikada nije ni bila; Istanbulska deklaracija čiji je tekst nepoznat…
Iznad svega toga stoji zvanična političko-medijska slika na osnovu koje je Srbija lider u regionu i naprosto grca od uspeha i pohvala ne samo svog naroda nego i međunarodnih faktora. Naši političari na dvogodišnjicu vlade naprosto blistaju od zadovoljstva i sreće. Ne padaju im ni na pamet obećane tri milijarde stranih investicija svake godine, ni dvesta hiljada novih radnih mesta, niti 1.000 evra od akcija.
Nema nijedne naznake da im je težak teret odgovornosti koji nose. Da je ima, oni bi valjda teret podelili sa narodom i parlamentom, i zajedno sa njima potražili rešenja i odgovore. Oni deluju više nego zadovoljno. Ne žele da podele svoju važnost i uspehe sa bilo kim. Kako stvari stoje, trebalo bi otpustiti sve zaposlene zadužene za informisanje u ministarstvima Vlade Srbije. To su najizlišniji ljudi na svetu. Oni naprosto ne mogu doći na red i do reči. Taman kada zauste da o nečemu informišu javnost, već na ekranu vide nekog ministra ili državnog sekretara kako se otima za mikrofon i saopštava to za šta oni primaju platu.
Naši vlastodršci ne ogledaju se u životu naroda i njegovim problemima. Tamo ne traže odraz svoga lika i dela. Umesto toga oni svakog puta posegnu za ogledalom političke laži i medijske obmane, i u njemu traže svoj lik. „Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je“. U tom ogledalu njihov lik prikazuje im se kao lik superiornog i snažnog lava. Tako se snishodljiva i uliznička mačka koja je navikla na bubotke i ponižavanja velikih i moćnih, a gluva za glas života naroda, pretvara u dostojanstvenog, nedodirljivog i moćnog lava.
Neko bi možda zaključio da su zvaničnici Srbije zadovoljni svojim izgledom lava u lažnom ogledalu. Da to dovoljno hrani njihovu sujetu i samopouzdanje. Bila bi to greška. Predstavnici srpskih vlasti još uvek su nezadovoljni. Oni su spremni da budu još veći nacionalni ignoranti i još umilnije međunarodne mace. Samo tako se može ostvariti njihov san i cilj da u ogledalu ugledaju sebe kao lava, ali lava koji je zaštitni znak američke producentske kuće „Metro Goldvin Majer“. Samo je taj lav za njih pravi lav. Obruč oko glave toga lava za njih je venac lovorove pobede. Njihove pobede, a našeg poraza.