MILIVOJE IVANIŠEVIĆ Betonirana istina o našim stratištima

Razgovorala Biljana Živković

Direktor Instituta za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku, Milivoje Ivanišević za „Pečat“ govori o Srebrenici posle 15 godina, o ratu u BiH, o svetskim podvalama i domaćem udvorništvu

Žrtve koje su Srbi u Bosni i Hercegovini podneli tokom dvadesetog veka, u oba svetska rata i u svim logorima, stravične su – 1.389.720 ljudi, među njima nebrojeno mnogo i žena i dece. Tom broju treba dodati i preko 32.000 ubijenih u toku 1992-1995. godine, čijim se ubicama s poštovanjem poklonio 11. jula predsednik Srbije Boris Tadić, prihvatajući time veliku laž da je „Srbija odgovorna za genocid“, koji, uostalom, nije ni počinjen. Bio je to jedan od povoda za razgovor sa Milivojem Ivaniševićem, direktorom Instituta za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku, autorom brojnih knjiga o stradanjima našeg naroda na području BiH, bilo onim starijeg ili novijeg datuma („Velike obmane“, „Srebrenica juli 1995“, „Zločini nad Srbima BiH 1992-1995“, „Hronika našeg groblja“, „Obmane: Slovenija – mali prljavi rat“). Nedavno je iz štampe izašla još jedna Ivaniševićeva knjiga „Srpska zgarišta srebreničkog kraja“.

Već dugi niz godina istražujete srpska stradanja u BiH. Kada je srpska golgota počela?
Sve je počelo na Petrovdan 1992. godine, posle muslimanskog masakra nad Srbima, upravo u Srebrenici. Od tada sam svih ratnih godina često boravio u tim krajevima: Skelanima, Bratuncu, i okolnim selima, Milićima. Tamo sam bio i u vreme  oslobađanja Srebrenice, preciznije od 6. do 23. jula 1995, pa sam i svedok mnogih zbivanja. A u sam grad ušao sam sa mlađim sinom Boškom, baš na Petrovdan 1995. Od tih prvih, bratunačkih ili srebreničkih dana, do sredine 1995. godine formirao sam veoma razgranatu mrežu od 97 stalnih saradnika, dobrovoljaca, obrazovanih ljudi raznih profila, koji su prilježno evidentirali zbivanja u sredinama u kojima su boravili, ili iz onih sa kojih su proterani. Zahvaljujući njima danas raspolažemo najkompletnijim podacima o obimu i karakteru srpskih stradanja u BiH tokom prošlog rata. Na žalost, mnogi od njih ni danas ne žele da im objavimo imena.
Tih prvih dana 1992. godine obratio sam se i dobio stručnu pomoć od jevrejske opštine u Beogradu. Zahvaljujući njima napravio sam instrumente neophodne za ovaj posao. Jedina želja bila mi je da se ne ponovi (kao svih godina posle Drugog svetskog rata u kojem su i mnogi moji stradali) sramotno licitiranje koliko je Srba ubijeno u pojedinim opštinama ili logorima, i ko je to počinio. Danas, ne samo da je skoro sve evidentirano, već je u dobroj meri i publikovano. To su dokumentacione sveske sa imenima srpskih žrtava pojedinih opština i regiona BiH (Birač, Hercegovina, gornje Podrinje, Sarajevo). Na taj način izvršena je i provera podataka kojima raspolažemo. Sada možemo mirne duše da objavimo knjigu mrtvih Srba, bez obzira na čijoj su strani stradali u BiH tokom rata 1992-1995. U tim poslovima izostala je, osim moralne, državna podrška, i vlasti sa Pala ili Banja Luke, ali i vlasti u Beograda. Izostala je i podrška mnogih viđenijih političara koji su ovom poslu uvek pretpostavljali svoj stranački interes.

Neistine koje se odnose na ratna dešavanja u BiH i sada su predmet brojnih, stalnih propagandnih manipulacija.
Upravo su one i stvorile lažnu sliku o teškom položaju muslimana i njihove vojske.  Što je karakteristično za BiH, podjednako je prisutno i kada se analiziraju pojedini delovi koji su se našli pod muslimanskom vojnom ili civilnom vlašću ove bivše jugoslovenske republike: Sarajevo, Srebrenica, Goražde… Dve dominantne teze kroz koje se demonstriraju te obmane jesu nedostatak oružja i nedostatak hrane, odnosno težak finansijski i ekonomski položaj onog dela BiH države koji se nalazio pod vlašću tadašnjeg predsedništva na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Koliko je oružja ostalo muslimanima izneo je 14. jula 1992. godine u svom ekspozeu pred Narodnom skupštinom predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić. Samo da podsetim na deo tog ekspozea. „Hrvatsko-muslimanskoj koaliciji ostao je 231 tenk, 300 topova raznih kalibara, 27 višecevnih bacača raketa, oko 5.000 minobacača većeg kalibra, 100.000 automatskih i poluautomatskih pušaka, 100.000 pušaka M-48, 5.000 snajperskih pušaka i 15.000 puškomitraljeza i mitraljeza i veće količine pešadijske i artiljerijske municije.“ Pored toga, muslimanima je ostalo i svih  jedanaest fabrika oružja i municije. Oni su preuzeli oružje iz magacina rezervnog sastava milicije i TO, a Srbi su, neretko, morali da otimaju od JNA. Od prvih meseci rata muslimani su snabdevani, uglavnom tajno, od NATO i islamskih država. Oni ni sami ne znaju šta im je sve stiglo. Istina, ono što je išlo brodovima i drumovima preko Hrvatske „oporezovano“ je od te države. Danas, dok traje suđenje Radovanu Karadžiću, na zahtev odbrane, nijedna država ne sme da se oglasi šta je i koliko doturila muslimanima dok je trajala zabrana naoružavanja sukobljenih strana. Jedino je sigurno da Srbi nikada ni od koga nisu ništa dobili. Isti je slučaj i sa hranom i ostalim životnim potrepštinama. U BiH naši sunarodnici isterani su iz oko 2.000 naselja u kojima su živeli po popisu 1991. Sva njihova imovina: hrana, obradivo zemljište, stočni fond, poljoprivredni i energetski resursi ostali su muslimanskim i hrvatskim hordama. Pa i pored toga njima je stizala pomoć sa svih strana. Te količine iznose više stotina hiljada tona. Srebrenici je, na primer, samo avionima u akciji „padobran“ za šest meseci isporučeno 1.900 tona hrane, higijenskih artikala, medicinske opreme i lekova. Pored toga drumovima su, bar jednom mesečno, stizali konvoji sa stotinama tona najraznovrsnije robe. Izetbegović je jednom prilikom izjavio da su tokom rata dobili na razne načine preko deset milijardi dolara. I Srbi su dobili humanitarnu pomoć, ali u proporciji 100 tona muslimanima, jedna tona Srbima, a možda i manje.

Prošlo je 15 godina od događaja u  Srebrenici, čija će prava istina po svemu sudeći do daljnjeg biti „zabetonirana“, sakrivena od javnosti, i to na insistiranje SAD-a, V. Britanije i Francuske.  Da li Vas ove okolnosti podsećaju ne neke slične u našoj istoriji?
Ceo prošli vek je prošao u „betoniranju“ i betoniranju istine o sudbini Srba u Hrvatskoj, BiH, Kosmetu. Mi se ovom prilikom bavimo BiH, i o tome ćemo samo ponoviti neke već poznate činjenice. Da je istina ono što se govori o Srebrenici i zbog čega je predsednik Srbije išao da se pokloni mezarju u Potočarima ne bi bilo zabrane koju ste pomenuli. Mi to znamo i teško da bismo nešto značajnije mogli otkriti i da nema te zabrane. Nesuvisla je čak i sama pretpostavka da predsednik države zna manje od nas. Ali, pustimo predsednika neka ide svojom stranputicom. Pogledajmo ostale činjenice. Po austrougarskom popisu 1910. u BiH je živelo 214.000 Srba više od muslimana, i bili su u to vreme dominantna nacionalna, ili, kako se tada to iskazivalo, verska zajednica (Srba 826.000, a muslimana 612.000). Međutim, po popisu 1991. u BiH je bilo 535.000 muslimana više nego Srba (1,905.000 naspram 1.370.000). Žrtve koje su Srbi u BiH podneli tokom dvadesetog veka, znači i u oba svetska rata i u svim logorima, stravične su – ubijeno 1.389.720 ljudi, među njima mngogo i žena i dece. To je jedna od zabetoniranih činjenica. Tom broju treba dodati i preko 32.000 ubijenih u toku 1992-1995. A šta je sa Srbima sa Kosmeta i iz Hrvatske koji su još gore prošli u tom istom veku.

Jedini neposredni izvršilac zločina u Srebrenici koji je osuđen od strane Međunarodnog tribunala za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju je Dražen Erdemović, Hrvat iz okoline Tuzle. Sklopio je dogovor sa Tužilaštvom i osuđen je na minimalnu kaznu, na osnovu priznanja, čiji je sadržaj nekoliko puta menjao!
Ni njega Tribunal nije teretio dok nije uhapšen, i dok mu nije pretila opasnost od visoke kazne. Za ostale, iako ih je on naveo, Tribunal se čak ni ne interesuje. Njih štiti neki veliki autoritet. To jedino ne mogu biti Srbi. Najverovatnije da je to ona sila koja nas tereti da smo počinili genocid. Slučaj Erdemovića veoma temeljno je  analizirao Ž. Čivikov. Ta studija razotkriva sve mahinacije tvoraca ovog „krunskog“ svedoka i validnost njegovog iskaza. Čak i po tužilaštvu, a pogotovo po Ž. Čivikovu, reč je o psihijatrijskom slučaju. Međutim, to ne ometa činjenicu da su Srbi po njegovom svedočenju krivi i da treba da budu osuđeni na više stotina godina robije samo u slučaju Srebrenice. Tih nekoliko stotina, po nagovoru i za novac još neotkrivenog naručioca, streljanih muslimanskih vojnika, od koji su mnogi odgovorni za zločine nad Srbima, treba da dokažu genocid. Sa druge strane srpska vojska pod komandom Ratka Mladića prošla je u to vreme kroz skoro pedeset muslimanskih i nijedna žrtva u tim selima nije zabeležena. Naprotiv, civili Srebrenice i te enklave bili su pod posebnom zaštitom. O tome svedoče i stranci. Kamo sreće da su i Srbi imali isti tretman kada su ih napadali muslimani. Da im je obezbeđen prevoz, hrana, voda, zdravstvena zaštita… Hiljade njih, kao i više stotina muslimana koji su napadali ta srpska sela, bili bi u životu i mezarje bi bilo prazno. I kad je reč o civilnim muslimanskim žrtvama mezarje bi bilo prazno. Ironija je da srpsko civilno groblje u Bratuncu u poslednje vreme neki nazivaju vojničkim grobljem, a muslimansko vojničko groblje u Potočarima civilnim. Falsifikati i obmane caruju već 15 godina. Ne bi bilo tako da to ne odgovara onima koji su bombardovali i ubijali Srbe na svim prostorima bivše Jugoslavije na kojima su živeli.

Na Memorijalu u Srebrenici stoji cifra 8.372, koja predstavlja broj navodno stradalih muslimana. Kako se može tvrditi da su to žrtve genocida kada nad njima nije izvršena obdukcija?
Ni obdukcija ni identifikacija, u ovom slučaju, nije od nekog značaja koji bi teretio ili oslobađao Srbe od odgovornosti. Bitno je da to nisu srebreničke žrtve, da nema dokaza da su žrtve streljanja, pa čak ni da su mrtvi ili nestali u to vreme i na tom prostoru. Šta ćete više! Da nisu srebreničke žrtve dokaz je zapis koji su postavili muslimani na spomen kamenu, kod samog ulaza, gde je navedeno da je reč o muslimanima iz 13 opština (Vlasenica, Zvornik, Srebrenica, Bratunac, Sarajevo…). Svake godine broj opština iz kojih su u mezarju pokopani mrtvi muslimani – proširuje se! Tu su pokopani muslimani iz cele BiH bez obzira na to gde su i kada su stradali. Proletos smo obavešteni da u Foči otkopavaju neka tela i prenose ih u Potočare. Oni hoće svoj Jasenovac ili Aušvic. To, po njima, treba da bude Memorijalni centar, ili mazarje, Potočari kod Srebrenice. Da to nisu ni žrtve streljanja dovoljan je nalaz haških istražitelja u kojem lepo stoji da je oko jedne trećine otkopanih iz masovnih grobnica stradalo od minobacačkih ili topovskih projektila. Ni topovima ni minobacačima ne vrše se streljanja. Tvorci tog spiska za petnaest godina nisu ponudili nijedan valjan dokaz da je 8.372 muslimana nestalo u to vreme ili sa tog mesta. Sudska rešenja i matične knjige o mrtvim i nestalim licima osporavaju navedenu tvrdnju. Čak je sporno da u celoj BiH ima toliko nestalih muslimana.

Kristofer Džejms, analitičar britanskog „Morning stara“, u tekstu „Genocid ili propaganda“,  11. jula 2005. piše: „Snage zloglasnog muslimanskog komandanta Nasera Orića izazvale su masovno krvoproliće… iz svog uporišta u Srebrenici, masakrirajući najmanje 1.300 srpskih civila i ranjavajući još nekoliko hiljada…“
Prava istina je da je broj Orićevih žrtava skoro trostruko veći. Pa i pored toga on je dobio kaznu koja je neuporedivo blaža od one koju bi dobio Bobi Fišer da su ga se Amerikanci dočepali, i to samo zato što je igrao šah u Jugoslaviji za vreme sankcija. Međutim, nije ni Orić najveći krvnik nad Srbima u BiH. Ima njih na desetine koji su mržnji i zločinima nad Srbima znatno ispred njega, ili bar u istoj ravni sa njim.

Nijedan važan događaj posle 15 godina nije pouzdano utvrđen. To se priznaje u tekstu Rezolucije o Srebrenici koju je usvojio Evropski parlament u januaru 2009. godine. U paragrafu E piše: „uprkos ogromnim naporima… dosadašnje istrage ne dozvoljavaju  potpunu rekonstrukciju događaja u i oko Srebrenice!“
Oni govore o muslimanima, a ne o Srbima. I u pravu su. Muslimani i njihovi mentori ne znaju kako da falsifikate pretvore u dokaze. Stalno im se, već deceniju i po, ponešto izmigolji iz vida. O Srbima i njihovom stradanju sve je poznato još od 1996. Čak i pre toga, u vreme kada je predsednik Jugoslavije bio Dobrica Ćosić, OUN su zvanično obaveštene o stradanju Srba ovog kraja. Dokument je dostavila Stalna misija SRJ pri OUN 2. juna 1993. godine. Na žalost, ne samo našu, već i pravde i istine, taj dokument, kao i ostali dokumenti o srpskim stradanjima, nikada nije stavljen na dnevni red Saveta bezbednosti ili nekog drugog organa UN. Memorandum nije ni pomenuo Kofi Anan prilikom podnošenja Generalnoj skupštini završnog izveštaja o BiH. Brojni su primeri obmana koje su incirane i u svet potekle od strane UN. Nedavno je naš Institut podaneo zahtev nadležnim službama OUN da iz svog izveštaja odstrani neistinite navode u jednom pasusu pomenutog Izveštaja. „Pošto je Srebrenica, jula 1995. godine pala pod opsadu srpskih snaga, desio se užasan masakr nad muslimanskim stanovništvom. Dokazi koje je Tužilaštvo predstavilo opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade ljudi je pobijeno i pokopano u masovne grobnice; stotine ljudi pokopano je živo, muškarci i žene sakaćeni su i klani; deca su ubijana pred očima svijih majki, deda je bio prisiljen da pojede jetru svog unuka. Ovo su istinske scene iz pakla, napisane na najtamnijim stranicama ljudske istorije“.
Ove sramotne i dokazane neistine bruka su za sve koji su u njihovom izmišljanju imali učešća.

Slučaj Srebrenica  je davno isplanirala administracija Bila Klintona. Zločin je bio preko i hitno potreban za ono što je trebalo planski izvesti – očistiti Krajinu od Srba. U avgustovskoj „Oluji“ to je i učinjeno – proterano je preko 250.000 Srba.
Pogledajte „Njujork tajms“ od 30. novembra 1992. ili „Džerusalim post“ od 1. decembra. Mislim na članak „Operation Balkan Storm: Here’s a Plan“ George Kenney and Michael J. Dugan („Evo kako bi Balkanska kriza mogla da se odvija“). Dakle, još 1992. godine sve je rečeno. Srbi će biti napadnuti od SAD-a i NATO saveza na svim prostorima na kojima su živeli od svog nastanka. To se i dogodilo. Ubijali su nas gde god su stigli. Ovde treba pomenuti i onih Klintonovih neophodnih 5.000 muslimanski žrtava Srebrenice, o čemu je Izetbegović u proleće 1993. godine obavestio svoje sledbenike iz ovog grada.

Opet po planu, okrivljeni su komandant VRS general Ratko Mladić i predsednik RSK Radovan Karadžić, i to već krajem jula 1995. Haški Tribunal je podigao optužnicu – bez ikakvih dokaza. Citiramo Ričarda Holbruka: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine dragoceno oružje. Upotrebili smo ga da bismo isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi iz Dejtonskog procesa, i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je kasnije usledilo“.
Da, i ne samo da su okrivljeni ljudi koji su spasli svoj narod od predviđenog uništenja, poput onog u Hrvatskoj ili na Kosmetu, već su im pripisani zločini koji se sa srpske strane nikad u Bosni nisu dogodili. Suđenje prvom predsedniku RS dr Radovanu Karadžiću, ukoliko suđenje bude pravično, rehabilitovaće srpsko ponašanje i politiku u toku rata, i time osloboditi odgovornosti ne samo srpske predvodnike već i desetine njihovih sledbenika. S mnogo pouzdanja očekujemo da dr Karadžić razbije belosvetske zablude o srpskoj odgovornosti za tragična zbivanja u BiH, pa čak i za same uzroke rata. Međutim, države koje su, na vrat na nos, priznale samostalnu BiH, i time prouzrokovale građanski rat, danas beže od toga da bitna dokumenta dostave okrivljenom predsedniku RS. Oni sabotiraju ne samo odbranu, već u istoj meri i pravdu i istinu. Može im se, jer bi bilo normalno i pravično da mesta na optuženičkoj klupi budu zamenjena.

Napominjete da je Federacija BiH država u kojoj je i danas, a kamoli tokom rata,  strašno i poročno biti Srbin.
Lojalni Srbi prošli su i teže torture i više su stradali od Srba koji su se prihvatili oružja. Sva srpska naselja koja su bila lojalna muslimaskim i hrvatskim vlastima uništena su i krajem 1995. godine u njima nije bilo srpskog stanovništva. To je već pomenutih oko 2.000 mesta, ili 42,6 odsto srpskih sela i zaselaka u BiH iz kojih je proterano oko 550.000 (40 odsto) ljudi srpske nacionalnosti koji su aprila 1991. popisani kao državljani BiH. Oni su napunili preko 500 logora koje su vlasti Izetbegovića formirale tokom rata. Jedino je puška i oružani otpor stvarao uslove neophodne za opstanak. Brojni su dokazi da je to bio i verski rat, i da bi Srbi nestali da se nisu samoinicijativno latili oružja i odbranili.

Ukazujete i na to da je sudbina sarajevskih Srba veoma bolna tema. Zašto?
Taj grad je bez sumnje još uvek jedno od najvećih, dobro prikrivenih i od javnosti dobro čuvanih srpskih stratišta! Život Srba u muslimanskom delu grada po mnogo čemu je podsećao na život i sudbinu Jevreja u Berlinu početkom drugog svetskog rata. Svakodnevna ubistva, silovanja, hapšenja, pljačke, zatvori i logori, bili su tragična stvarnost meštana srpske nacionalnosti. Spiskovi i publikacije sa imenima žrtava koje smo objavili samostalno, ili u saradnji sa Boračkom organizacijom Republike Srpske aprila 2008. sadrže podatke za 5.776 pokojnika i 859 ljudi čija je sudbina neizvesna, znači ukupno 6.635 sarajlija srpske nacionalnosti. A u međuvremenu su dopunjeni sa novih preko 500 imena. Teško da će ikada javnost saznati imena Srba ubijenih u 126 muslimansih državnih i privatnih koncentracionih i zarobljeničkih logora u ovom gradu! Na kraju rata, posle Dejtonskog dokumenta, u opravdanom strahu od daljih stradanja, usledio je konačan masovni egzodus Srba. Tada je u muslimanskom Sarajevu ostalo više mrtvih nego živih Srba. Hroničari će zabeležiti da je samo prve godine rata, za osam meseci, od aprila do decembra 1992. u Sarajevu ubijeno više Srba nego tokom celog drugog svetskog rata i vladavine Pavelićeve NDH. Ni danas, kao ni tada, mnogi grobovi nisu obeleženi ni opojani, mnogi pokojnici nisu ni sahranjeni, još sve kosti nisu izvađene iz provalija i raka, ni otkopane ispod nasipa i smetlišta. Neke je zauvek odnela Miljacka! Još svi nisu ni pomenuti.

Gde su granice samosatanizacije koja se od nas traži i koju ove vlasti svesrdno izvršavaju?
Više nacionalnog ponosa i dostojanstva ispoljavaju političari i vlasti RS nego Srbije. Ovde su ponosni i imaju državnu i predsednikovu podršku seksualno izvitopereni umovi koji grade srpsku Sodomu i Gomoru, a ne Srbi koji su branili i ginuli za svoju otadžbinu. Njih ne smete ni pomenuti, a da se ne naroguše ambasadori SAD-a i desetak drugih država!

__________________________________

Institut za istraživanja srpskih stradanja

U izdanju Instituta za istraživanja srpskih stradanja objavljeno je do sada 40 naslova.  Među njima posebno mesto zauzimaju iscrpna istraživanja Milivoja Ivaniševića čije su knjige „Izgon Srba iz BiH 1992-1995“, „Knjiga mrtvih Srba srebreničkog kraja“ i „Srebrenica, jul 1995-u traganju za istinom“ prevedene na engleski, a poslednja i na holandski jezik. U pripremi su „Srpska stratišta Sarajeva“ i „Verska komponenta rata u BiH“, koju Ivanišević piše u saradnji sa dr Darkom Tanaskovićem koji je napisao predgovor za njegovu prvu knjigu o ratu u BiH „Hronika našeg groblja“.