„Karlos” (ne)otkriva Karlosa

Piše Vladislav Panov

Novi doprinos celuloidnoj galeriji marksističkih revolucionarnih ikona i mitova, posle već neukusnog eksploatisanja Kastra, Čegevare i latinoameričke revolucije, dao je francuski sineasta Olivije Asaja kada je nepristrasno i hrabro ponudio čak pet i po časovnu filmsku biografiju najozloglašenijeg teroriste do pojave Bin Ladena, čuvenog Karlosa Šakala

Zanimljiva je sve intenzivnija privlačnost revolucionarnih figura iz druge polovine prethodnog veka za zapadne medije i njihov heroja-vagabunda-protuva svih vrsta i karaktera večito gladni šou-biznis. Upravo se u ovakvu kompleksnu mitološku i psihološku kategoriju najbolje uklapa sigurno najkontroverzniji i najintrigantniji revolucionar-terorista koji je ikada digao ruku na zapadni kapitalizam, njihovu vlast, sistem i politiku, čuveni Karlos Šakal, venecuelanski militantni revolucionar-boem-terorista-kriminalac, koji od pre trinaest godina u francuskim kazamatima guli, kažu, prilično zasluženu doživotnu robiju. Karlos, odnosno, kako mu je pravo ime, Ilič Ramirez Sančez, je tokom proteklih decenija često bio inspiracija za književnike i filmadžije, o medijima da i ne govorimo. Pojavio se na ovaj ili onaj način, kao usputna tema priče ili kao njena glavna osovina, u nizu filmova, igranih i dokumentarnih. Postao je bez sumnje svojevrsna ikona popularne zapadne kulture iako se prilično krvoločno borio protiv svega što ta kultura proizvodi i predstavlja. Bez obzira što se, paradoksalno, veoma radovao kada su njegov lik i delo bili zastupljeni u medijima, posebno posle neposrednih terorističkih podviga. Iako je, dakle, bio decenijama u centru pažnje medija i šou-biznisa Karlos je ostao enigma. Dugo se čak kalkulisalo i oko toga kako zaista izgleda. U svakom slučaju, sa naprasno probuđenim zanimanjem za revolucionare i teroriste iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka (prošlogodišnji filmovi o Kubi i Kastru, Soderbergov dvodelni film o Čegevari, te odlični nemački doprinos ovom zanimanju od pre dve godine, municiozna i uzbudljiva priča Ulija Edela o najčuvenijim nemačkim teroristima ispričana u filmu „Bader Majnhof komples”), bilo je neminovno da na red za podrobnu obradu dođe i Karlos.

Film „Karlos“, premijerno prikazan na Festivalu u Kanu i potom na francuskoj televiziji, ima nepodeljeno odlične kritike i očekuje se sa velikim nestrpljenjem

PET I PO SATI KARLOSA
I nije mogao da dobije bolji, pošteniji, zanimljiviji i, čak, nepristrasniji celuloidni portret od trodelnog filma cenjenog francuskog sineaste Olivijea Asaja, naslovljenog jednostavno „Karlos”. Ovaj čak pet i po časovni film je premijerno prikazan u netakmičarskom programu ovogodišnjeg Festivala u Kanu, a odmah zatim i na francuskom „Kanalu plus”. Od tada je na čekanju za svetske premijere. U Sjedinjenim Državama, na kablovskoj televiziji, a kasnije verovatno i u nekom ograničenom obimu biće distribuiran i po bioskopima, „Karlos” dolazi tek u oktobru, a tako će otprilike biti i na drugim zapadnim tržištima. Biografski epski-akcioni spektakl Asaje o Karlosu je naišao na nepodeljeno pozitivne kritike. Neki ga čak vide i u konkurenciji za Oskara, barem u nekim kategorijama, odnosno, najviše, za najbolju glavnu ulogu pošto je svetu neznani venecuelanski glumac Edgar Ramirez ostavio jednu od najupečatljivijih uloga poslednjih godina na filmu. Bilo je čak poređenja i sa savršenom, karakternom glumom Marlona Branda! I to sasvim opravdno jer je glumac Ramirez zaista markantno oživeo Ramireza-teroristu. Kako god, dakle, Karlos je dobio vrhunski i produkcijski i umetnički tretman. I iako je Asaja sa svojim saradnikom na scenariju Denom Frankom i uz autorsko-producentsku pomoć poznatog francuskog producenta Danijela Lekonta, obavio opsežnu i paklenu višemesečnu pripremu za ovaj film, odnosno za tretiranje Karlosove persone i njegovog političkog angažmana, uključujući i njegove terorističke i kriminalne aktivnosti, akcije i podvige, Karlos je i posle pet i po sati ovog uzbudljivog i nijednog momenta dosadnog, sporog ili teškog filma, ostao ono što je i bio – enigma. Nijedna istorijska figura nije dobila ovako zamašan tretman, a da je posle njega i dalje ostala misterija. I sam Asaja je skrenuo pažnju na ovu neobičnu pojavu, kako u svojim intervjuima, tako i u natpisu u samom filmu, u kome je skrenuo pažnju da je najveći deo materijala delo fikcije koja je nastala na osnovu detalja koji se smatraju zvaničnom biografijom ovog bizarnog, beskompromisnog i nemilosrdnog revolucionara koji se, doduše, nije u istoriju upisao kao revolucionar nego kao terorista i opasni kriminalac.
Svetu je danas, doduše, potrebna i takva figura. Posebno onom njegovom delu koji je životno ugrožen od daleko opasnijih i suptilnijih terorista i kriminalaca koje, međutim, niko tako ne naziva. Gramzivim moćnicima koji zarad svojih interesa pokreću svet onako kako njima odgovara, a čije su institucije i moć bili mete napada „sentimentalnih terorista“ marksističkog političkog usmerenja i opredeljenja, među kojima je upravo Karlos bio, a danas je još više, paradigma poslednjeg oružanog otpora. Današnji svet je prepun novih terorista koji su bauk za stado kojim se vlada na zapadu. Iako su oni inspirisani verom, a ne političkim idejama, posebno ne marksizmom, otpor koji pružaju globalizaciji i nemilosrdnom žrvnju kapitalizma, pobudio je zanimanje i za njihove ideje koje su sada samo bezazleni repovi odavno potrošene istorije postkomunističkog razvoja sveta stvorenog posle nestajanja „gvozdene zavese“ i blokovskog sukoba istoka i zapada. Karlos je upravo bio proizvod tog sveta, po mnogima čak i direktni eksponent sovjetske obaveštajne službe i udarna igla njihove borbe protiv zapada. Pozabavio se i Asaja tom idejom, ali je njegov Karlos prikazan daleko kompleksnije, suptilnije i samim tim životno uverljivije. On je, zadivljujuće, ponuđen kao najpre zaneseni politički fanatik, romantik i boem, a tek onda kao zadrti kriminalac i ubica koji ne preza da povuče oroz ili izvede bombašku akciju sa teškim posledicama. Sve njegove poznate akcije Asaja je uvrstio u priču svog filma, neke čak i zamašno detaljno, objasnivši političke okolnosti u kojima su se odigrale, Karlosovu motivaciju i ideje koje su ga vodile da svaku od tih akcija sprovede u delu bez obzira na posledice.

Edgar Ramirez igra glavnu ulogu u filmu Olivijea Asaja

REVOLUCIONARNA INSPIRACIJA
Svet posle ovog filma nije dobio katarzu ni Karlosovu, koji je danas u francuskom zatvoru navodno primio islamsku veru i javno podržao Bin Ladenov napad na Ameriku 2001. godine, ni njegovih marksističkih saboraca, a ni revolucionarne ideje koja je, najviše tokom sedamdesetih godina prethodnog veka, bila istinska motivacija za surovi rat protiv sveta koji je stvoren od strane bogatih kapitalističkih korporacija, država i režima. Nije verovatno to ni bio cilj ovog filma. On je, vrlo mudro, samo otvorio jedan prozor iz nedavne istorije modernog sveta pokazavši ga bez ulepšavanja, patosa i preteranog uživljavanja. Čak i sasvim nepristrasno i pored višedecenijske satanizacije mejnstrim medija koji su Karlosa uporno predstavljali kao najkrvoločnijeg teroristu svih vremena. Za Asaju, međutim, on je daleko kompleksnija osoba sa bezbroj lica i sudbinom koja je daleko veća od života. On je menjao svet na svoj način, oružjem najpre, i žrtvama koje to nisu direktno zaslužile, ali je njegov cilj uvek bio pomoć onima koje je smatrao najugroženijima. Pri tom je uživao kad god je mogao, u ženama i provodu, pa i blagodetima raskoši. Iako mu je veliki novac često bio dostupan nije nikada ratovao zbog njega ili svoje lične koristi, što je u skladu sa sentimentalnim idejama o „pravom marksističkom revolucionaru“ koje je najpre on voleo da ide uz njegovo ime i delo. On nije, međutim, sve do ovog filma, nikada prikazivan na taj način. Karlos je i u medijima i filmovima, pa i knjigama, isključivo opisivan kao nemilosrdni, krvoločni ubica, pa i kao psihopata, čija je najveća zanimljivost ne u „podvizima” i motivima kojima su inicirani, već što je neobjašnjivo uspešno decenijama izbegavao ruku pravde, lovce na njega koje su slale i države i razne tajne službe i njegovi brojni pojedinačni neprijatelji. Tek je sa ovim filmom Karlos postao nešto nalik osobi od krvi i mesa. Prvi put je, zapravo, prikazana i mogućnost da je bio zaista čovek koji se borio za velike ideje i pravedniji svet, iako je tu borbu poveo na najsuroviji i nejkrvoločniji način. Ali, da li postoji ikakav drugi? Da li se svet moguće menjati mirnim putem, u rukavicama i salonima, bez žrtava i krvi? Možda je i to moguće, ali priča o Karlosu Šakalu je staromodna. Ona je prepuna krvi, politike, sukoba interesa, pokvarenog sveta i korumpiranih političara, gramzivih moćnika, svakojakih negativaca iz senke koji su se svi okoristili o Karlsov mit, a onda su zgroženo i zabrinuto poveli lov na njega, „najvećeg zločinca-teroristu ikada rođenog“. Upravo zato je i posle pet i po sati hrabro otvorene filmske priče o njemu Karlos ostao enigma, zaturen u brojnim slojevima svakojakih mogućnosti čitanja i tumačenja njegove ličnosti i životopisa. Ilič Ramirez je, zanimljivo, upravo poslednjih godina, baš dok je beznadežno utamničen, sve više inspiracija, a ne samo filmični mit. Čak i za neke javne figure, kao što je, recimo, aktuelni, slično brutalno kontroverzni, venecuelanski predsednik Ugo Čavez, koji je u nekoliko navrata u svojim govorima veličao Karlosa i njegov doprinos „tekućoj i prošloj istorijskoj komunističkoj borbi protiv zapada“. Karlosa Ramireza Šakala je čak nazvao svojim velikim prijateljem, pa i nekom vrstom saborca, „pošto on nije terorista već revolucionar“ i, navodno, je sa njim imao izvesnu korespodenciju.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *