ENDI VORHOL Naš link prema identitetu

Piše Dragoslava Barzut

Oni koji se dive Vorholu ne dive se njegovom ruganju masovnoj kulturi, već se dive sebi zato što je konzumiraju. Vorhol je predvideo da će u budućnosti i bogati i siromašni nositi istu garderobu, da neće biti većeg zadovoljstva od šopinga za sitnu kintu, za svega nekoliko dolara… Šta je od toga ostalo? „Na ulicama moga grada koji želi biti Svet prolaze još jedino fabrikovani ljudi…“

Na ulicama Beograda mogli ste poslednjih dana, dok se preznojavate u gradskom prevozu, primetiti sasvim drugačije bilborde. Reč je o projektu „Lik i link“ srpskog ogranka Vikipedije. Projekat bi trebalo da promoviše znanje. Umesto deterdženta koji odlično skida masne fleke ili najnovijeg jogurta sa minimalnim procentom mlečne masti, neko se lepo dosetio da na bilborde prošvercuje likove značajnih ličnosti koje su obeležile nauku i kulturu. Za tako nešto svakako je potrebna reklama, a kao idealno rešenje poslužila je Vorholova komercijalna umetnost. Tako smo dobili vorholovski obrađene likove Ksenije Atanasijević (prva žena-docent i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu) naših književnika Isidore Sekulić i Radoja Domanovića ali i Džimija Vejlsa osnivača Vikipedije, Meri Anderson inovatorke brisača za vetrobranska stakla na automobilu, Ričarda Metjua Stolmana, osnivača pokreta za slobodni softver…
U isto vreme (početkom ovog meseca), kako je saopšteno iz aukcijske kuće „Kristi“, redak portret Elizabete Tejlor, rad Endija Vorhola, prodat je u Londonu za deset miliona dolara… Ovo Vorholovo delo bilo je 20 godina u jednoj privatnoj zbirci i nije bilo izlagano u javnosti. Holivudska diva bila je jedna od Vorholovih muza, a „Kristi“ precizira da je „Srebrna Liz“ samo jedan od njena dva portreta koje je umetnik naslikao… Slika „Srebrna Liz“ naslikana je 1963, godine kada je Elizabeta Tejlor postala prva glumica koja je zaradila milion dolara za ulogu… Danas se na bilbordima, tehnika komercijalnog autoportreta Endija Vorhola koristi za formiranje svesti o identitetu iako je Vorhol njom upravo predstavio objavu ne identiteta, nego lažnog identiteta…

POHABANI ENDI
Verovatno jedan od najekscentričnijih umova 20. veka. Nadimak Raggedy Andy (slobodan prevod – Pohabani Endi) dobio je jer je bio stidljiv, neočešljan, neurednog izgleda, ali najviše zato što je bio verbalno nespretan. Bio je loš govornik, socijalni čudak i patio od psihičkog poremećaja teskobe. Takođe je bio genijalac koji je napravio milione slika limenke supe koju je neko drugi dizajnirao. Kako mu je to uspelo?!
Endi Vorhol je iza sebe ostavio poslednju začkoljicu. Nešto pre njegove smrti 1987. posle operacije žučne kese, on je uradio skup gigantskih autoportreta u različitim vidovima i svi su bili prekriveni vojnom šarom svetlih boja. Autoportret, koji tradicionalno u istoriji zapadne umetnosti predstavlja subjekta koji sebe najviše otkriva, u Vorholovim rukama okrenut je protiv samog sebe. U njegovim autoportretima, on istovremeno pruža i odbija identitet, koristeći kamuflažu da bi stvorio sliku sopstvenog samozatvaranja (self-closeting), odgovarajući totem za čoveka koji je stvorio robnu marku iz odbijanja da javno govori i sigurno se smejao kada je postao najviše citirani umetnik u svetu.
Najčešće citirana je njegova čuvena izjava da će u budućnosti svi biti slavni i dočekati svojih petnaest minuta. Vreme leti, pa dok se obrneš oko svoje ose budućnost je već tu.

„POPE OF POP“
Vorhol, rođen kao Andrew Warhola 6. avgusta 1928. u Pitsburgu kao dete čeških emigranata (roditelji su poticali, zapravo, iz današnje Slovačke i bili poreklom Rusini), bio je bolešljivo dete i odrastao je u radničkoj četvrti. Bio je jedini član porodice koji je pohađao koledž i diplomirao na Carnegie Tech-u, na odseku za dizajn 1949. i ubrzo nakon toga preselio se u Njujork da se oproba na polju komercijalne ilustracije. Porudžbine su pristizale prilično brzo i za nekoliko godina postao je afirmisan, jedan od vodećih modnih ilustratora u Njujorku i dobitnik brojnih nagrada industrije dizajna.
Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Bio je toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika.
Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i ponudio ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti, i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art.
Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“.

SVET NOVCA
U radu Endija Vorhola nema originala – postoje samo reprodukcije. „Biti dobar u poslu“, pisao je Vorhol, „najfascinantniji je vid umetnosti. Stvarati novac je umetnost i posao je umetnost, a dobar biznis je najbolja umetnost“.
Suština pop arta je stvaranje (reprodukovanje, kopiranje, štancanje); stvaranje predmeta, fizičkih artefakata koji bi trebalo da zadovolje primarnu ljudsku potrebu da se nešto ima i poseduje. To je u potpunosti suprotstavljeno višem poimanju umetnosti kao nečemu što bi nas trebalo nagnati na razmišljanje ili nam doneti neko drugo metafizičko iskustvo. Pop art je definisao odnose između fizičkog i metafizičkog s jedne se strane novcem i umetnošću, a medijima i umetnošću s druge.
„Visoka umetnost“ je uzdigla masovnu produkciju na sopstveni nivo i time obesmislila postojanje kategorija. Predmet masovne potrošnje je postavljen kao vrednost po sebi, a sam postavljački medijum, bilo da je reč o slici ili objektima, je poistovećen sa onim što predstavlja. Masovna produkcija, kopije, odsustvo svesti o vrednosti i značaju pojedinca shvaćenog makar kao individua, i tome slični fenomeni, omogućili su da dođe do potpune degradacije i obesmišljavanja pojma originalnosti, za kojim jednostavno više nije bilo potrebe. Svet novca (o kojem Vorhol eksplicitno govori), proizvodnje i potrošnje, ekspanzije velikih kompanija, postao je nosilac vrednosti. „To je bilo moguće zato što smo verovali da će nas moderna organizacija učiniti materijalno imućnijim, psihički bezbednijim i bezbrižnijim.“ Simboli tog sveta su potom lako penetrirali u medijume onoga što je, po navici, još nazivano umetnošću. Vrata „visoke umetnosti“ otvorena su svakodnevici, i to na takav način da se kvalitativna razlika među njima ukida.

LEKCIJA ENDIJA VORHOLA
Međutim, ono što je Endi Vorhol uspeo sa svojom umetnošću i vizijom, teško da će poći za rukom i jednom biznismenu: od 200 dolara napravio je 43 miliona dolara!
Slika Endija Vorhola „200 novčanica od jednog dolara“ prodata je krajem prošle godine za 43,7 miliona dolara na Sotbijevoj aukciji u Njujorku. Druga Vorholova slika, autoportret iz 1967. koji se 42 godine nalazio u ormaru njegove vlasnice, prodata je za 6,1 miliona dolara… Rekord za Vorholove slike iznosi 71,7 miliona dolara.
Vorholu ni najmanje nije smetalo to što kroz 50 godina više niko neće gledati u njegove boce koka-kole i limenke supe, oslikao ih je jeftinom bojom i znao je da će ona sasvim izvesno otpasti sa platna pre toga. Često je savetovao mlađe kolege da se paze komentara, „samo te hvale, to ne miriše na dobro.“
„Endi je otkrio puno apsurda u aukcionim salama. Voleo je apsurde u umetničkom svetu, baš kao i u svakodnevnom. U jednom trenutku je primetio da su postolja za skulpture veća retkost od samih skulptura, pa je krenuo da ih skuplja.“ (S. Pivar, prijatelj Vorhola)
Dakle, ako želite stimulisati svoj mozak, naučite lekciju od Endija Vorhola i neka vam interesi budu široki, široki…