DVE GODINE VLADE Promena režima ili sistema?

Piše Dragomir Anđelković

Vidimo šta smo dobili od onih koji su nam pre dve godine obećali brze EU integracije i napredak. Ali Srbiji nema spasa, i da ih otera, dok se ne okrene sebi. Beskorisno je da zamenimo režim, a ne odbacimo i pogubnu geopolitičku orijentaciju i štetnu unutrašnju politiku. Ne trebaju nam površinske promene. Ako nije sazrela prilika za odbacivanje pogubnog sistema i nakaradne geopolitičke orijentacije, onda je bolje da se proces truljenja nastavi bez podgrevanja lažne nade kozmetičkim promenama

Na poslednjim izborima održanim 11. maja 2008. godine, „Koalicija za evropsku Srbiju“ pobedila je, pre svega, obeshrabrivanjem  protivničkih glasača. Plašeći ih „ekonomskim slomom“ i „izolacijom“ ako pobede nacionalno opredeljene snage, i obećavajući im prosperitet ako ona trijumfuje, navela je nemali broj simpatizera tada još jedinstvenih radikala, kao i vladajućih naprednjaka, da ne izađu na izbore. Ne samo što se tokom kampanje konstantno krnjilo glasačko telo SRS-a i DSS-a, već su podbacili i oni koji su pred izbore izjavljivali da će na njih izaći. To se pogotovo odnosi na pristalice SRS-a iz kategorije velikih gubitnika tranzicije. Umesto očekivanih oko 1,5 miliona glasova,  SRS ih je dobila svega 1,2 milina!

PREDIZBORNA ŠARENA LAŽA
Prosečan Srbin kada pomisli na EU, u vidu ima bolji život. Makar u vreme prošlih izbora, bio je ubeđen da samo treba da se dokopamo „evropskog raja“, i očekuju nas neiscrpni fondovi. Tu su ogromne dotacije za našu napaćenu poljoprivredu, socijalni programi, finansiranje obnove i izgradnje infrastrukture, stipendije za mlade Srbe. Ukratko, evropski „med i mleko“ za nas su „spremni“, samo treba da se kvalifikujemo da ih uzmemo.
Propagandna mašinerija osovine DS-G-17, stvorila je kod mnogih predstavu da su oni naši političari koji ističu teritorijalni integritet i suverenitet, prepreka za to. Naravno, uveravali su ljude da oni neće bagatelisati vitalne nacionalno-državne interese, i da će nešto učiniti da počnemo bolje da živimo. Međutim, to sve nije bio primarni deo njihove marketinške kampanje. Njeno težište stavljen je na to da će kooperativnim stavom omogućiti „Evropi“ da dođe kod nas, odnosno da će njihovi oponenti nju oterati sa „brdovitog Balkana“. Ko glasa za Tadića i Dinkića, „opredeljuje“ se i da Fijat „dođe“ u Srbiju, a da kapije EU za nju budu širom „otvorene“. Ko bira Koštunicinu stranku ili SRS, „preprečuje“ balvanima put od Torina do Kragujevca, kao i onaj od Beograda do Brisela.
Shvatajući želje našeg naroda, Tadićev političko-marketinški tim je isforsirao potpisivanje „Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“. Kod nemalog dela birača tako je stvorena iluzija da smo dospeli do praga EU, i da nas od boljeg života deli samo još par koraka. A pod njima se podrazumevalo to da tzv. proevropske snage dođu na vlast. Radi toga mnogi su bili spremni da progutaju i ono što ne žele. Mada, pre pasivno nego aktivno, tako što će na dan izbora ostati kod kuće. To je omogućilo potonji post-izborni menadžment od strane nekih ambasadora i domaćih tajkuna, koji je rezultirao vladom DS i G-17, sa onima koji su do izbora tretirani kao simbol „antievropske“ Srbije.

POSTIZBORNA REALNOST
Šta je naš narod dobio pošto su Tadić i Dinkić, u društvu sa Dačićem, bezrezervno zavladali Srbijom? Ne da nije dobio poboljšanje standarda, već je došlo do njegovog ozbiljnog pogoršanja. Na desetine hiljada ljudi ostalo je bez posla, BDP se prilično istopio, a zaduženost zemlje porasla. Oni koji i dalje rade imaju osetno manju platežnu moć nego pre par godina, pošto su realni prihodi smanjeni zbog obezvređivanja dinara.
Stvari ne stoje dobro ni sa našim evropskim integracijama. EU, to je sada gotovo izvesno, ako trajno ne zatvara vrata za nove članice, unedogled odlaže rok za prijem preostalih balkanskih država (izuzev Hrvatske)! Možda jednog dana i postanemo deo EU, ali šta će ona tada predstavljati? Da li će imati sredstva i volju da se bavi podizanjem standarda stanovnika novih članica?
Neko će reći: „Za sve je kriva kriza“. Međutim, treba imati u vidu da su već u proleće 2008, onda kada su nas sadašnji vlastodršci intenzivno lagali da će nam brzo biti bolje, postojali brojni nagoveštaji da je na pomolu globalni ekonomski uragan. Dinkić nije „od juče“. Kao što je znao da ništa neće biti od više hiljada evra „vrednih“ akcija, koje su galantno podeljene građanima, sigurno je bio svestan i posledica ekonomskih kretanja u SAD-u i drugim zapadnim zemljama.
Od kada su tzv. proevropski reformatori počeli da vode našu ekonomsku politiku, mi smo sve manje proizvodili, a sve se više oslanjali na kredite, prihode od privatizacije i očekivanu, a nikada dočekanu, plimu stranih grinfild investicija. Onima koji su nam pred izbore obećavali „kule i gradove“, bilo je jasno da kriza na zapadu ne pogoduje daljem dotoku sredstava sa te strane, na osnovu čega smo, razume se nerealno, počeli bolje da živimo. I samim time – da nam preti kriza, a ne da nas čeka skora svetlija budućnost.
Da su vladajući političari dobro znali šta predstoji, govori i to što su činili sve što su mogli kako bi razbili jedinstvo opozicije. Ako su bili sigurni da dolaze bolji dani, što bi ih posle osvajanja vlasti, gotovo histerično, plašilo jedinstvo opozicije? Rezultati vlade nju bi oslabili. No, znajući da njih neće biti, učinili su sve što su mogli kako bi pocepali SRS i eliminisali mogućnost da se u narednim godinama stvori blok koji bi okupio sve relevantne patriotske stranke. Uz to, velikim delom prekomponovanog opozicionog spektra širili su kompromiserski duh, koji je otupeo nacionalnu energiju i odlučnost.

ISTA META, DRUGE LAŽI
Ovih dana ispunjava se dve godine vlade „Cvetković-Dačić“. Retko ko još ima iluziju da će nam brzo biti bolje. No, vlast je, bar kratkoročno, uspela da pasivizira nezadovoljstvo. Ubedila je građane da ako za sve nedaće nije kriva svetska kriza, ona je ipak najkrivlja. Pored toga, stalno ih podseća koliko je opozicija usitnjena i oko važnih pitanja podeljena. Obeshrabruje ih isticanjem da ne postoji realna snaga koja bi mogla da povede zemlju drugačijim putem. A vlast i dalje igra na staru evropsku nadu. Navodno, zapad će se iz krize brzo izaći. Mi „nemamo“ alternativu, već moramo da se strpimo. Kada ujedinjenim Evropljanima bude bolje, pomoći će i nama. Samo da ne izgubimo nerve, i učinimo nešto što bi ugrozilo da se to jednog dana desi.
Da li Tadiće i njegovi partneri veruju u našu evropsku svetlu budućnost? Možda, ali to spada pre u domen metafizike nego političke realnosti. Moguće je da se i sami nadaju onome u šta nas ubeđuju da je, uz sve prepreke, realno. No, iako su bezočni nisu glupi. Zato sada pokušavaju da nadomeste skore evropske integracije, intenzivnom regionalnom saradnjom. Možda je njen deo i nekakva Balkanska unija, kao privezak EU. To rešenje bi pogodovalo održavanju evro-integrativne nade, i olakšalo održavanje regiona u sterilnoj zavisnosti od EU. Tako bi bio produžen opstanak lokalnih evroatlantskih režima.

SUŠTINSKA PREORIJENTACIJA
To sve nama neće doneti boljitak.  Srbiji treba suštinska preorijentacija. Nužno je da odbacimo koncept „razvoja“ sračunat na kupovinu vremena dok nam neka dobra evropska vila ne udeli sreću, a da se umesto toga okrenemo oživljavanju proizvodnje. Vreme je da se koliko-toliko ugledamo na zemlje kao što su Kina i Indija, koje su se, i u doba euforije izazvane brzim uzletom na osnovu finansijskih i drugih balona, razvijale na realnim, proizvodnim osnovama. One nisu pretrpele velike gubitke usled ekonomske krize. Od zapada su naučile lekciju o tome kako se postaje bogat, i u tom duhu su dosledno postupale, neopterećene dekadencijom savremenih zapadnih društava. To im je omogućilo da i u kriznim vremenima nastave da se razvijaju, umešno koristeći mehanizme državne intervencije, koje nikada nisu zapostavili.
Potrebno je da reafirmišemo stari dobri suverenitet. Uz ekonomski, on ima i identitetski, kulturni, bezbednosni, spoljnopolitički, i još po koji aspekt. Ako hoćemo da nam bude bolje, moramo da shvatimo da je prošlo doba za naklapanja o prekomernoj decentralizaciji i drugim vidovima slabljenja države, NATO-integracijama, evroatlantskim vrednostima, podređivanju nacionalnog nadnacionalnom. Nema sumnje, preorijentacija ima i geopolitičku dimenziju. Ne znači da treba da pojurimo da stupimo u „Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti“ (ruski vojni savez) ili u „Evroazijsku ekonomsku zajednicu“ (zonu ekonomskih integracija na post-sovjetskom prostoru). Ali znači da ćemo biti spremni da to uradimo ako nam više ne odgovara da sedimo u kvazi-čekaonici EU, kao i da ćemo odmah prekinuti sa vođenjem evroatlantske spoljne i unutrašnje politike.

KURTA I MURTA
Sistem je truo. Oni koji su ga stvorili, a sada vladaju Srbijom, smišljaju nove prevare kako bi on i oni opstali. Setili su se razvojne banke i državne uloge u privredi. Pričaju o istočnim stubovima naše spoljne politike i privlačenju investicija iz Kine i Rusije. A i dalje rade na evroatlantskom prepariranju našeg identiteta i održavanju kolonijalnog statusa Srbije. Uostalom, i da je kojim slučajem vuk promenio ćud, zar bi imalo smisla da ga amnestiramo za sve loše što je uradio? Pogotovo ovako, kada je jasno da  samo menja dlaku. Toliko o Tadiću, Dinkiću i njihovoj vladi.
Sada malo o opoziciji. Dobro bi bilo da se objedini, ako ne cela, što zbog posledica radikalskog raskola nije realno, onda bar deo koji može da sruši vlast. Međutim, to ima smisla da bi se korenito promenila dosadašnja unutrašnja i spoljna politika, a ne jedino režim. Šta nam vredi ako budemo pevali: „Sve je isto samo njih nema“. Moramo da krenemo drugim putem. Zato se nadam da oni u opoziciji, koji delimično preuzimaju evro-unijatsku retoriku, to čine samo iz taktičkih razloga. Kako bi, uviđajući koliko je u našem narodu, bez obzira na promenu okolnosti, živa „evropska mantra“, lakše došli na vlast. Drugi rečima, da onemoguće Tadića i Dinkića da ponovo dobiju izbore uz pomoć laži iz 2008. godine, stilizovanih na novi način, i dopunjenih pričama o reaktiviranju državnih i regionalnih razvojnih potencijala. I da, kada preuzmu državno kormilo, imaju veći početni spoljnopolitički manevarski prostor za vođenje drugačije politike
No, ako je, kojim slučajem, deo opozicije legao na evroatlantsku rudu – ne trebaju nam površinske promene! Ako nije sazrela prilika za odbacivanje pogubnog sistema i nakaradne geopolitičke orijentacije, onda je bolje da se proces truljenja nastavi bez podgrevanja lažne nade kozmetičkim promenama. Ma koliko situacija delovala bezizlazno, pre ili kasnije, doći će vreme da neki novi ljudi zapale sistemsko-ideološki otpad koji nam zagađuje život. Zato, da bi stekla sistemsko-opozicioni kredibilitet, svaka stranka koja pretenduje da kao deo ujedinjene opozicije doprinese da Srbija postane bolja zemlja, mora da zauzme nepokolebljivo suverenističku poziciju. To ne isključuje proevropsku retoriku, namenjenu ušima dela potencijalnih birača, ali podrazumeva jasan stav da neće, kao što je sada slučaj, biti vođena marionetska spoljna i unutrašnja politika.
Pouke iz svojih poraza, i protivničkih pobedonosnih prevara, treba izvući kako bi se pragmatično postupalo s ciljem da se dođe u priliku da se nešto dobro učini za državu, a ne s namerom da se zbog vlasti promene bazična uverenja. A najvažnije je da Srbijom više ne vladaju klijenti Vašingtona, odnosno da ona izađe iz stanja kolonijalne zavisnosti. Tek tada ćemo, suštinski, nešto pozitivno moći da uradimo i na drugim poljima. Odlučno zastupanje takvog stava treba da bude temelj opozicione saradnje.