DRINA Ko truje srpsku žilu kucavicu?

Piše Svetislav Tijanić

Rekom Drinom do jezera HE „Bajina Bašta“ u Perućcu stiže na hiljade kubika otpada koji je čak izazvao i kvar na ulaznom zatvaraču jednog od agregata. Deponije predstavljaju nerešiv problem za naselja uz Drinu, čak ih dovode na ivicu ekološke katastrofe i teških političkih i međunacionalnih razmirica

Ogromna akumulacija jezera HE „Bajina Bašta“ ispod zapadnog masiva bajkovite planine Tare na reci Drini u Perućcu, duga čak 54 kilometra, počeće da se prazni 18. jula, i do 1. avgusta nivo vode trebalo bi da se spusti za 18 metara. U Perućcu najavljuju da će se pražnjenje jezera izvesti tako da nijedna kap vode neće biti prosuta već će svaka dati odgovarajuću količinu električne energije, dok će se deo vode izbaciti kao rezerva u akumulaciono jezero reverzibilne hidroelektrane Zaovine na Tari. Pražnjenje je deo velikog projekta rehabilitacije i modernizacije HE „Bajina Bašta“, započetog prošle godine, ali je ono i rezultat problema s kojima se poslednjih godina suočava preduzeće „Drinsko-limske hidroelektrane“: rekom Drinom do jezera HE „Bajina Bašta“ stiže na hiljade kubika i plutajućeg i drugog otpada, koji je, kako se ispostavilo, izazvao ozbiljan kvar na ulaznom zatvaraču jednog od agregata.
Dok po površini akumulacije pluta mahom plastika, delovi kućnih aparata, frižideri, zamrzivači i šporeti, uginule životinje, ogromna stabla, pa čak i jedan čamac dugačak šest i širok skoro tri metra, zatrpali su rešetke na brani u Perućcu. I ne samo to, otpad se zaglavio u zatvaraču i našao i u cevovodu i samoj turbini! I šteta je bila neizbežna. Umesto da se remontovani agregat pusti u rad u toku juna, planirana proizvodnja struje na njemu odložena je za dva meseca. Zahvaljujući iskusnim roniocima koji su izveli tridesetak zarona na dubinu od 50 metara, što se može smatrati podvigom, omogućeno je izvlačenje zatvarača na dubinu od 18 metara ispod površine vode, kako bi se na njemu zamenilo ono što je oštećeno i izvršila neophodna reparacija i remont. Iako je u pitanju veliki posao i veliki i neplanirani trošak, Miodrag Čitaković, direktor „Drinsko-limskih HE“, tvrdi da je rok za završetak tih neplaniranih radova 10. avgust, posle čega treba da započne punjenje akumulacije u trajanju od 10 dana. Inače, prema projektu rehabilitacije HE „Bajina Bašta“, bilo je predviđeno da se remont zatvarača uradi tek posle završetka poslova na sva četiri agregata.

ZAKATANČENO „SRPSKO MORE“
Iako ne javno, u Perućcu s razlogom postavljaju pitanje: ko truje Drinu, srpsku žilu kucavicu? Koliko ovog otpada Srbiji šalje bratska ekološka država Crna Gora, a koliko još bratskija Republika Srpska i Federacija BiH – teško je proceniti. Ali, činjenica je da „Drinsko-limske HE“i Nacionalni park „Tara“, i zbog kvarova i zbog svakodnevnog ne baš jeftinog i komplikovanog čišćenja akumulacije, pa i turističke organizacije i ugostiteljstvo, a pogotovo kupači na lepo uređenoj plaži na ovog leta zakatančenom „srpskom moru“ u Perućcu, trpe ogromne štete zbog otpada koji zatrpava akumulaciju u Perućcu naročito posle bujanja reka u gornjem toku Drine. Da nevolja bude još veća, za ovaj problem država Srbija, čini se, nije posebno zainteresovana, a bila bi i te kako kada bi se, kojim slučajem, plutajući otpad sa površine akumulacije u Perućcu „pustio niz vodu“ i stigao do – Beograda! Recimo, do Ade ciganlje!
U gradovima uzvodno od Perućca, Višegradu, Srpskom Goraždu, pa i Goraždu i Foči, tvrde da oni „ne šalju“ otpad niz Drinu, jer su im, navodno, deponije daleko od korita ove reke, već da sve ovo „što se valja rekom“ stiže iz Crne Gore. Oni večito skeptični, ili možda dobro informisani, misle da je sve ovo posledica sulude ideje po kojoj važeću floskulu „Drina, reka koja spaja“ – jer Srbi žive na obe njene obale, treba zameniti novom: „Drina, reka koja razdvaja“, čime bi se ostvarilo vekovno nastojanje da srpska žila kucavica bude katoličko-pravoslavna međa. No, pre bi se moglo reći da je u pitanju i nemar i nebriga. Deponije predstavljaju nerešiv problem za naselja uz Drinu, čak ih one dovode na ivicu ekološke katastrofe i teških političkih i međunacionalnih razmirica. Uzalud se brojne nevladine organizacije „uključuju“ u taj problem. I aktivisti iz inostranstva učestvuju u uklanjanju plutajućeg otpada iz reke Drine, ali sa određenim ciljem: sasvim sigurno da mnogi od njih to lepo unovče ekskluzivnim fotografijama haosa na vodi i divljih deponija pored vode, koje prodaju novinama u svojoj zemlji i šire. Mašala!
Posebno Goražde, najveći grad na levoj obali Drine, ima ogromnih problema sa deponovanjem čvrstog otpada, do te mere da mu bukvalno preti ekološka katastrofa. Dugo je smeće iz Goražda voženo na deponiju Kamenolom u nizvodno susednoj opštini Novo Goražde u Republici Srpskoj, udaljenoj svega dva kilometra od ovog naselja, a onda je još u septembru 2008. godine iz te opštine zatraženo hitno rešavanje ovog problema. Postavljen je i rok, 12. jun 2009, do kada će Novo Goražde dozvoljavati federalnom Goraždu istovar smeća na svojoj deponiji. Malo ko se, očito, uzbudio zbog toga. Uzalud je Komunalno preduzeće „6. mart“ iz Goražda pritiskalo javnost da problem sa odlaganjem otpada ulazi u najkritičniju fazu u kojoj je moguće da grad bude zatrpan smećem.

„ESKLACIJA“ NA POLITIČKOM NIVOU
Čelnici goraždanskog javnog preduzeća priznali su da su, posle zatvaranja stare deponije u Zupčićima, zbog protesta stanovnika tog prigradskog naselja, komšije u Novom Goraždu pokazali razumevanje za njihov problem, ali i sami zaključili da to nije moglo trajati večito. Otpad iz Goražda odlagan je deset meseci u Kamenolomu, iako i ta deponija ne ispunjava ni minimalne zakonske uslove, i predstavlja privremeno rešenje za najmlađu i najmanju opštinu u Republici Srpskoj. Pritešnjeni teškom situacijom, u Goraždu su, istina posle petogodišnjih planiranja, svojevremeno na sva zvona najavljivali izgradnju regionalne deponije. Muhamed Ramović, tadašnji načelnik opštine Goražde, optimistički je poručio da dolazi kraj brigama, da su naručili izradu studije izvodljivosti za novu deponiju u Trešnjici, i da će ona, ako to eksperti potvrde, svakako preći u regionalnu. Formirano je i specijalizovano preduzeće i očekivana pozamašna finansijska sredstva Svetske banke, a na tu deponiju su računali i Foča, Ustikolina, Čajniče, Novo Goražde, Rogatica, Višegrad i Rudo. Ali – bar za sada – od te investicije nema ništa.
To je, međutim, bio novi problem za Goraždane. Pokušaj da se otvori nelegalna privremena deponija na području godinama napuštenih srpskih imanja u Trešnjici učinjen je, čak, i bez znanja i saglasnosti vlasnika spomenutih imanja, što je zapretilo „eskalacijom“ na međunacionalnom i političkom planu. Revoltirani srpski povratnici u naseljima Glamoč i Vučetići su o svemu obavestili federalne vlasti u BiH, vlasti u Novom Goraždu i Republici Srpskoj, kao i razne međunarodne organizacije. Najavili su i blokadu lokalnog puta, sa ciljem da spreče otvaranje deponije neposredno uz njihova imanja u Trešnjici, do koje se već probijao pristupni put, i kao krajnju meru odabrali su – kolektivno iseljavanje. Pokazalo se da je Sadik Silajdžić, direktor KP „6. mart“ iz Goražda, uzalud upozoravao da opština ne čini ništa na rešavanju ovog ozbiljnog problema, i da se pet godina samo najavljuje gradnja savremene regionalne deponije koja bi trebalo da reši problem odlaganja otpada za sva naselja na potezu Gornjeg podrinja. U takvoj zamršenoj situaciji i bez pravog rešenja, naravno, najjednostavnije bi bilo otpad izručiti na divlje deponije ili ga otisnuti u Drinu. I tako se, valjda, i postupalo.
Umesto da bude važan turistički resurs, reka Drina i njena akumulaciona jezera pretvorena su tako u veliku vodenu deponiju smeća. „Najveća količina plutajućeg otpada stiže u Drinu Limom iz Priboja, Prijepolja i Bijelog Polja“, brane se u gradovima na obali ove reke uzvodno od Perućca. Imajući na umu dobru saradnju sa Perućcem, i da bi izvukli plutajući otpad, na brani HE „Višegrad“ je izgrađena lančanica u mestu Setihovo koja ga zaustavlja. Samo u prva četiri meseca 2009. godine do lančanice je stiglo oko sedam hiljada kubika raznog plivajućeg nanosa, od čega je uz velike troškove izvučeno više od polovine i transportovano u 460 teretnih kamiona na deponiju Nezuci. Ispostavilo se da su, osim one u Foči, sve druge deponije u Gornjem podrinju nelegalne i građene bez dozvole, mada se nadležni brane time da su one uglavnom udaljene od korita reke Drine i da ne zagađuju reku.
Karakter „divlje“, svakako neodgovarajuće, ima i deponija u Nezucima iznad brane HE „Višegrad“, dva kilometra uzvodno od ovog grada, na koju odavno upiru prstom i vikendaši i ekološke organizacije i pojedinci.

POBUNA U VIŠEGRADU
U Višegradu se jedva stišala bura od pre dve godine zbog ozbiljnog ekološkog incidenta, kada je na deponiju Nezuci u dvadeset jednoj kamionskoj turi dovezeno 200 tona otpadne kože iz fabrike u Visokom. Koža je dovezena na osnovu ugovora koji je sa Industrijom za preradu kože „Prevent Leder“ iz Visokog potpisalo Javno preduzeće „Komunalac“ iz Višegrada, a meštani Nezuka, ribari, ekolozi i brojni građani ocenili su to kao „neprijateljski akt prema Višegrađanima“. O ovom problemu vođena je i rasprava na sednici opštinskog parlamenta u Višegradu, a odbornici su bili jedinstveni, i osudili su odluku da se potpiše ugovor o lagerovanju otpadne kože na divljoj deponiji u Nezucima. Javnost je čak upozorena da su odlaganje kože iz Visokog na svojim deponijama odbila sva komunalna preduzeća sa područja Zeničko-dobojskog kantona. Iz „Komunalca“ je potom saopšteno da „nigdje ne piše da je otpadna koža štetna“, i da se problem bespotrebno mistifikuje. Uz to, iz te firme, skoro da je za nevericu, odgovoreno je odbornicima Skupštine opštine Višegrad da je to uradio direktor „imajući na umu svoju obavezu da zaposlenima obezbedi plate, i da je on jedini direktor u Republici Srpskoj koji je tužio i dobio na sudu svoju opštinu zbog neisplaćenih obaveza za tekuće održavanje čistoće u gradu“.
Suočen sa revoltom naroda, ali i sam svestan da su se stvari otrgle kontroli, vodni inspektor Republike Srpske je još zadnjeg dana oktobra 2008. godine zabranio upotrebu deponije Nezuci, i uz to naložio da se za šest meseci sanira zemljište, odredi nova lokacija i nova deponija stavi u funkciju. U njegovom rešenju je konstatovano da je deponija Nezuci delom u vodnom zemljištu, tako da „procedne vode“ dospevaju u akumulaciju HE „Višegrad“. Ipak, iako je odavno istekao rok koji je postavio vodni inspektor Republike Srpske, divlja deponija Nezuci se i dalje koristi.
Zbog deponije Nezuci Višegrad je i prošle godine potresao ekološki incident. Kada je u ovom gradu, sredinom juna 2009. u jutarnjim časovima, bačen otrov za pse i mačke lutalice, uzgred, građani nisu bili obavešteni o tome, mrtve životinje su pokupljene i bačene na deponiju Nezuci, da ponovimo, svega oko dva kilometra uzvodno od centra grada, odmah iznad brane HE „Višegrad“. Na to su upozorile nevladine organizacije i pojedinci, a fotografije sa višegradske deponije su se „vrtele“ po brojnim sajtovima. Upućena su i upozorenja i apeli na bezbroj elektronskih adresa u Republici Srpskoj, ali nije jasno iz kog razloga su nadležni prećutali ovu ozbiljnu ekološku provokaciju sa mogućim nesagledivim posledicama.

KAKO SPASITI NAJLEPŠU EVROPSKU REKU
Može li se na koji način Drina, po mnogim ocenama najlepša evropska reka, zaštititi od plutajućeg otpada i divljih deponija na njenim obalama? To pitanje se često postavlja, jer je Drina za mnoge jedina prilika da se okupaju tokom vrelih letnjih dana, zatim dokazani raj za ribolovce i nedovoljno iskorišćeni turistički potencijal. U ovim uslovima i pri ovoj pameti sigurno ne može, jer da je vrag pojeo šalu govori i podatak da su sve gradske deponije na levoj i desnoj obali Drine nizvodno od Perućca i do ušća u Savu locirane neposredno uz ovu reku. U Drinu se baca i guma, metal, pa i organske materije. Apeli da se otpad ne baca uz obalu i u vodu, bar za sada su ostali bez rezultata. Dodatni problem, i posebno tužnu priču, pogotovu za riblji fond u Drini, predstavlja bacanje strugotine sa brojnih strugara u mestima sa obe strane reke. Umesto da se ona upotrebi za proizvodnju briketa, kamioni sa strugotinom se noću, krišom, prosipaju u Drinu. Kada strugotina uđe u škrge, onda je i riba završila svoj životni vek jer je tek tada postala lak mamac za predatore kormorane koji su desetkovali riblji fond u ovoj plemenitoj reci.
Veliki problem za sliv Drine, kažu stručnjaci, predstavljaju i industrijski zagađivači, iako su u poslednje dve decenije prestali sa radom najveći među njima, „Maglić“ u Foči, „Pobjeda“ i „Azot“ u Goraždu, višegradski „Terpentin“ i „Varda“. To sigurno važi i za „FAP“ u Priboju, a sve bi to nadležni morali imati na umu. U nameri da zaštite Drinu, Ministarstva za ekologiju Crne Gore, Srbije, Republike Srpske i Federacije BiH pre dve godine formirala su „Drinsku komisiju“ čiji je zadatak da nađe najpogodnije rešenje kako bi se od plutajućeg otpada i deponija na obalama, zaštitila ova reka i njene pritoke. Za sada, međutim, još uvek nema rezultata na tom planu. Početkom juna 2009. Tara je bila domaćin Međunarodne konferencije o zaštiti reka drinskog sliva, u organizaciji Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja Srbije, pod sloganom „Zajedničke reke, zajedničke mogućnosti“. Ako je suditi po događanjima u HE „Bajina Bašta“, za sada se, ipak, nije stiglo dalje od ovog dobrog slogana.

VIŠEGRADSKI RAŠOMON
„Otpadne vode i ogromne količine čvrstog otpada predstavljaju najveći problem za reke drinskog sliva, a rešavanje tih problema je šansa za zajednički ekonomski održivi razvoj Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Srbije“. Ovo je zaključeno na Međunarodnoj konferenciji o zaštiti Drine i Lima, održanoj na planini Tari. Na ovom značajnom skupu, koji će se održavati svake godine povodom Dana zaštite životne sredine, zauzet je stav (pod uslovom da to ne ostane samo mrtvo slovo na papiru) da se pojačaju aktivnosti kako bi se očistili od plutajućeg otpada i divljih deponija i Drina, i Lim i ostali vodotoci u okviru drinskog sliva. Naglašene su i obaveze opština da odgovornije i brže uklanjaju pre svega brojne deponije uz rečna korita, a predstavljene su i mogućnosti finansiranja projekata iz fondova Evropske unije.
U takvim uslovima, u kompletnoj neizvesnosti i očitoj rašomonijadi, u Višegradu je svečano obeležen završetak velikog prekograničnog projekta pod nazivom „Razvoj turizma u dolini Drine“, koji treba da ojača turističke potencijale u osam pograničnih opština Srbije i Bosne i Hercegovine. Projekat je rađen pod geslom „Gde odmor postaje avantura“, a realizuje se u donjem toku Drine, u opštinama Srebrenica, Bratunac, Višegrad, Rudo, Bajina Bašta, Ljubovija, Užice i Priboj. Projekat je pokrenuo „Ker Internešenel“, i sa pedesetak podprojekata, kako je zaključeno, predstavlja najkonkretniji i najbolji podsticaj privatnom biznisu, srednjim i malim preduzećima koji se direktno bave turizmom. Sa ukupno 1,8 miliona evra, koje je obezbedila Vlada Kraljevine Holandije, biće pomognuta, između ostalog, valorizacija turističkih potencijala sa brojnim kulturno-istorijskim spomenicima (manastira Dobrun i drugih), zatim lovišta u Bratuncu, lekovite vode Srebrenice, lepote planine Tare i Mokre Gore, uređenje kanjona Lima i Drine i drugo.
Da, sve je to lepo, i moglo bi da bude lepo, pod uslovom da ne bude plutajućeg otpada. Za sada na Drini nema odmora, a sve ostalo jeste – čista avantura.