Dogme i fatamorgane srpske kulture

Piše Ljiljana Bogdanović

Pravovernost i pripadanje krugu tranzicijom resetovane društvene moći, i kulturnjaci dokazuju pominjanjem petog oktobra kao graničnika i dogme kojom se hronološki razdvajaju epohe naše novije istorije – nedemokratska i demokratska, “pogrešna“ i „ispravna“

„Kulturu i sport petooktobarske promene nisu praktično ni dotakle“, tvrdi se u naslovu najnovijeg vikend-broja prestižne kulturne rubrike u beogradskoj dnevnoj štampi. Ovu „istinu“ o poljima društvenog života koja, navodno, nisu „beatifikovana“ i usrećena spasonosnim petooktobarskim principom promene, izgovara Milan Lalić, dramski pisac i trenutno vrlo zaposleni kulturni radnik.

ISTINE U KOJE SE NE SUMNJA
Odgovarajući na pitanje „Koje mesto ima kultura u Srbiji danas?“ , Lalić pojašnjava kako se ovoj oblasti izmaklo „oboženje“ petim oktobrom: „Taj sektor još uvek izgleda kao titoistički model kulturne politike iz osamdesetih i devedesetih. Ljudima koji sebe smatraju avangardnim i progresivnim, predstavlja izazov da na to nasleđe kreiraju ambijent sa novim vrednosnim sistemom, arbitrima, svetlima pozornice gde će se prepoznavati uspesi i neuspesi, ali i razviti jedna ozbiljna ‘be to be’ situacija, gde će se sklapati poslovi koji su deo savremene svetske prakse.“
Kao „protivnik elitizma u kulturi“, ovaj kulturnjak još kaže i da je „titoistički model promovisao elitu koja je sama sebi bila dovoljna, jedan establišment koji je opstajao u kohabitaciji sa javnim finansijama i budžetima, te da je pozorište, kao par ekselans titoistička umetnost, posle 5. oktobra generisala sve ministre kulture. Zašto? Jer je to bilo mesto odakle se regrutuju ljudi oko dvora.“
Dvorska posla nisu međutim i Lalićeva, pa on opširno iznosi drugačiju (?) priču. Sudeći po redakcijskoj opremi razgovora, centralno mesto upitanosti ovog sagovornika jeste rečena „kvisko-sintagma“ o veličini i blagodatnosti petog oktobra, koji se, avaj, kulturi nije dogodio! Kako  pak „petooktobarske reforme“ u javnom diskursu već deceniju nemaju alternativu, jasno je da se i u ovakvim razgovorima, one pominju u maniru priče o – nepogrešivoj dogmi. Lalića čitaoci valjda razumeju, čitaju i ono što piše između redova: u kulturi, za nesreću, nema dovoljno petog oktobra, trebalo bi da ga bude više! Pa da svima bude bolje!?
U razgovorima o  kulturi, u kojima establišment izražava pravovernost i pripadanje (krugu tranzicijom resetovane moći), pominjanje ovog datuma obavezno krasi isto mistično-pobožno značenje skockano u srpskom društveno-političkom žargonu: peti oktobar je graničnik i dogma kojom se hronološki razdvajaju epohe naše novije istorije – nedemokratska i demokratska, pogrešna i ispravna. Dogme su pak stavovi u koje se ne sumnja, one se ne dokazuju, te mogućnost da budu diskutovane zvanično – ne postoji. Kada se kaže „peti oktobar“, sve je  jasno, a dobri duh ovog pojma o „energiji napretka u prostoru i vremenu“ važi kao kada se tvrdi da je validna Pitagorina teorema. Upućen u pravila dogmatskog novogovora, ili možda samo podrazumevajući očigledni učinak petooktobarskog reformatorskog virusa u onim oblastima društvenog života kojih se on nedvosmisleno „dotakao“ (na primer u ekonomiji, parlamentarno-partokratskom ustrojstvu, te bankarstvu i zdravstvu), i ovaj sagovornik samo tvrdi ono što svi „pametni“ već znaju. Peti oktobar je nepogrešiv, njegovi aktivisti su međutim nesavršeni!

SA DOGMAMA UVEK PROBLEMI
Ako već nije u pitanju učinak petog oktobra, šta se to dogodilo savremenoj srpskoj kulturi, preobraženoj i tako dramatično promenjenoj, da se epiteti poput „zapuštena“, „urušena“ i „blokirana „ ubrajaju u blaže opise „situacije“? Da li je za tešku blokadu najznačajnijih kulturnih institucija i zatiranje mnogih oblasti kulturno-umetničkog života eventualno zaslužan šesti, sedmi ili koji drugi sudbonosni dan ovog istorijskom „tetovažom“ iz kalendara izdvojenog meseca? Da li se delatnom kombinatorikom nekog (ili nečeg) drugog, a ne petog oktobra i političke volje njegovih društvenih misionara, dogodilo da kulturna politika u Srbiji danas zapravo ne postoji, a razvojna strategija nacionalne kulture postane podjednako fatamorgana, kao i projektovana idilično i idealno preobražena kultura po modelu petooktobarskog „mega-bilborda“ kulturno-umetničkog života sa „optimalnim razvojem stvaralaštva“? Na očigled onih koji oplakuju navodno odsustvovanje petog oktobra iz kulture, upadljivom brzinom raste broj zagovornika uverenja da je upravo „višak petooktobarskog duha promene“ obeležio kulturu snažnije i po posledicama razornije nego što je to čak slučaj u drugim oblastima društvenog života. Dogme postoje i da bi se ponekad dovele u pitanje, naročito onda kada ih život obeleži kao apsurdne. Nije li apsurdno danas kukati za tobožnjim spasonosnim petooktobarskim „dodirom“, kada je u ime  njegovih revolucionarnih zahvata i prpošnog politički korektnog aktivizma učinjeno sve što je srpsku kulturu „rasparalo po šavovima“. Danas, o dvogodišnjici Vlade, i medijski umerenjaci se utrkuju u nabrajanju dugog spiska „kota propasti“  kulture. Lobirajući za akciju „Smena ministra spas je za kulturu“, čak i NIN tvrdi kako je „neshvatljivo da Vladi i predsedniku Srbije Borisu Tadiću ne smeta blokada najznačajnijih kulturnih institucija“. Oni nenaklonjeni eufemizmima kažu da je pomenuta „blokada“ institucija poput Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Muzeja istorije Jugoslavije i Muzeja savremene umetnosti, zapravo maskirna reč za teško oštećenje, čak razaranje, ovih najvrednijih kuća nacionalne duhovnosti! Ko to čini, i ko je odgovoran ukoliko ne – petooktobarci, oni koji su u velikom kadrovskom karuselu tranzicije inaugurisani u čelnike i uticajne trendsetere i stratege razvoja čitavog društva, pa i kulture, razume se?
Kada se danas kaže da je Ministarstvo kulture najneaktivnije u donošenju zakona i propisa iz delokruga svoje nadležnosti, što lančano zagorčava život armiji umetnika i kulturnih radnika, kada se kaže da je knjižarska i bioskopska mreža gotovo uništena, da je nebriga o zaštiti kulturnog nasleđa evidentna, kome se to, kao primedba, zapravo upućuje? Ko je odgovoran? Misli li se možda na neku ne još jasno „lokalizovanu“, pa stoga i neosujećenu „mafiju“, možda na aktere i aktiviste devedesetih, na delatnike „preživele“ iz vremena čistke petooktobarskih kriznih štabova?

DECENIJA KOJU SU POJELI SKAKAVCI?
Jedan od korifeja među kreatorima energija promene i kritičkog zalaganja za reforme u srpskoj  kulturi, profesorka FDU Milena Dragićević Šešić, napisala je prigodom pete godišnjice petog oktobra obiman osvrt na kulturne prilike u zemlji. Pod naslovom „Vidljiv, ali nedovoljan pomak“, ona izriče ocenu da je od istinskih sistemskih promena mnogo toga – izostalo. Posebno zanimljivo je ono što ona piše o stanju zatečenom – 2000. godine. „Kulturna situacija u Srbiji do 2000. godine odslikavala je političku, moralnu i kulturnu podvojenost društva. Nacionalistička kultura crveno-crne koalicije koju su najbolje reprezentovale državne proslave i manifestacije, programi RTS-a pa i žute štampe u celini, podržavana je kulturnom politikom koja je praktično ugušila sve vodeće institucije (Narodno pozorište, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti…) učinivši od njih prazne ljušture bez programa (u najboljem slučaju) ili propagatore režima, nacionalizma i kulturnog izolacionizma…“
Zanimljivo bi bilo čuti, šta o aktuelnoj drami pomenutih „vodećih institucija“ profesorka danas misli!?. „Nacionalistička kultura“ nije svakako više problem, ali šta ćemo sa „političkom, moralnom i kulturnom podvojenošću društva“? Ne samo da je preživela, nego se, izgleda, i produbila. Da li je to nekakva baština stvorena „dodirom“ onog oktobra?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.