DANIJEL CVJETIĆANIN Bez alternative

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Kada ne postoji alternativa, kao što evrofanovi ističu kada je u pitanju ulazak naše zemlje u EU, realizuje se ono što je jedino moguće, surovo i bez vremena za usaglašavanje

Niko se još u Srbiji nije zapitao šta će se dogoditi ako naša zemlja ostane bez te jedine mogućnosti koja „nema alternative“? A kako se opasnost ove vrste, na neki način, približava, raste broj analitičara koji zlurado likuju zbog ostvarenja svojih evroskeptičnih vizija, dok s druge strane evrofanovima ne predstavlja nikakvu teškoću da svoje nejasne i bućuglavo-optimističke prognoze transformišu u još nejasnije priče o novim mogućnostima razvoja, strasno i spretno relativizujući svoju dosadašnju priču o skorim evro-integracijama. Opet su najtiši oni koji u Evropskoj uniji nikada nisu videli zemlju Dembeliju i ostrvo spasa za privredno-finansijske davljenike, nego ekonomski prostor kojem će se Srbija lako i rado pridružiti, u trenutku kada bude raspolagala znatno boljim ekonomskim performansama od ovih sadašnjih. Ali se postavlja pitanje – kako to da postigne?

NOVI PROGRAMI RAZVOJA
Na sve strane javljaju se dobronamerni savetnici, eksperti i konsultanti, sa predlozima modela privrednog rasta na „novim“ osnovama. Klubovi privrednika, političke stranke, ad hok okupljene grupe stručnjaka i naučnika, guverneri NBS-a, kao i drugi zainteresovani građani, takmiče se u sugestijama, ponekad ih objavljujući i u šifrovanom obliku, ili pak čuvajući najavljene programe u najvećoj tajnosti. Ovog puta, dabome, to bi bili programi održivog rasta, pošto se prethodni „model“ pokazao neodrživim.
Veliki broj analitičara ne propušta priliku da pohvali vlast što je prepoznala i priznala neodrživost starog „modela razvoja“, koji se oslanjao na zaduživanje, prodaju resursa i potrošnju. Naglo otrežnjenje vlasti i njenih konsultanata, stranih i domaćih, neopravdano je izazvalo talas divljenja. A trenutak u kome se vlast, pošto je otkrila svoje teške zablude, morala lupiti po čelu i uzviknuti „Uh, ala smo zabrazdili!“, proglašen je za obrtnu tačku u strategiji privrednog razvoja Srbije.

INTERVENCIONIZAM
Pregled većine ponuđenih programa ukazuje na neke zajedničke osobine: svi se oslanjaju na jačanje državne intervencije i državnog usmeravanja investicija. Kao da niko ne zna da je naš privredni razvoj, naročito poslednjih godina, najviše postradao baš od prekomernog uplitanja stranaka (i države) u privredu. Ipak, mnogi misle da bi neke, još neisprobane, intervencije dale fantastične rezultate.
Naravno, to bi od poreskih obveznika zahtevalo nova odricanja. A kako malo ko veruje da se iz suve drenovine može (bez Markove čvrste desnice) iscediti voda, kreatori ponuđenih programa imaju (valjda) već sada u fiokama pripremljene izveštaje sa odličnim izgovorima zašto njihove sjajne ideje nisu mogle da „zažive“ u praksi. „Nedostajalo je samo nekoliko desetina milijardi evra, pa bi za nekoliko godina u Srbiji bilo kao u Raju“ vajkaće se, u budućnosti, autori blistavih razvojnih modela. Ali, kada niko ne čuje, dodaće da su u Raju svi bili goli i bosi.

NEMOGUĆE JE MOGUĆE
Iako se ohoho zadužila i prodala dobar deo svojih resursa, Srbija je, po svojim privrednim performansama, ostala prilično slaba. I sada teško da neko može da nađe put oporavka, bez teške muke, napora i odricanja ogromne većine stanovnika. Godinama se trošilo bar 20 odsto više nego što se proizvodilo, a uvozilo se dvostruko više nego što se izvozilo. Naravno, postoji nekoliko stotina prebogatih porodica (i „porodica“), ali čak i kada bi se, nekim čudom, celokupno njihovo bogatstvo podelilo na milione siromašnih, teško da bi ovi poslednji mogli da osete neko poboljšanje.
Naša ekonomska nesreća sastoji se, pre svega, u defektnoj razvojnoj politici (ekonomija destrukcije), koja je generisala nezaposlenost i siromaštvo, a tek onda u dramatičnim socijalnim razlikama između većine siromašnih i malog broja bogatih građana. To znači da je šteta (izgubljeni proizvod) zbog pogrešno formiranog ambijenta i loše ekonomske politike, hiljadama puta veća od iznosa koje su bogati, u nepravednoj raspodeli, oteli od siromašnih.

KO NE SLUŠA PESMU…
Mnogi će primetiti da je danas nemoguće smanjiti već ionako malu potrošnju, ili redukovati troškove zdravstva, školstva, kulture, nauke ili socijalne pomoći. S druge strane, evroatlantska elita nije spremna da se odrekne svog plena –  izdašnih apanaža iz kase poreskih obveznika. Ni krupni biznismeni nisu spremni da okrnje deo svog „teško“ stečenog kapitala.
A kad ništa ne može da se promeni, surovi zakoni ekonomske stvarnosti deluju tako da se, možda u bliskoj budućnosti, sve spontano dovede na „novi nivo ravnoteže“, uz strahovite društvene lomove, bedu, još veće siromaštvo, a možda i uz građanski rat uz masu nestalih, izbeglih i nastradalih. Kada ne postoji alternativa, realizuje se ono što je jedino moguće, surovo i bez vremena za usaglašavanje. Tada svakom postaje kristalno jasno koliko je potrošnja mogla biti (svojevremeno) smanjena, i kako je, bez suza i krvi, uvoz mogao biti doveden u ravnotežu sa izvozom. Pitam se da li smo već nešto naučili iz sličnih iskustava?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.