DANIJEL CVJETIĆANIN Asimetrija

Piše: Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Slučaj Kosova je poučna poruka narodima koji ne umeju da vode računa o  sopstvenoj ekonomskoj i vojnoj snazi i koji su spremni da, zarad kratkoročnih uživancija i provoda, svoju sudbinu olako predaju u ruke korumpiranih klika

Da li delite evroatlantske vrednosti? Onda morate prihvatiti i asimetriju, kao jedan od osnovnih principa. Ono što priliči jednima, ne priliči drugima. Ono što je dozvoljeno jakima, slabi ne smeju ni da pomenu. Ali i jedni i drugi imaju pravo, štaviše i dužnost, da glasno hvale načela slobode, jednakosti i pravde u evroatlantskom univerzumu.
Iskusili smo na sopstvenoj koži (Kosovo i Metohija) kako evroatlantska pravda podstiče, podržava i opravdava teror, naročito državni. Naravno, ako to odgovara EA interesima. Slučaj Kosova je poučna poruka narodima koji ne umeju da vode računa o svojim interesima i o sopstvenoj ekonomskoj i vojnoj snazi i koji su spremni da, zarad kratkoročnih uživancija i provoda (potrošački bum početkom 2000. u Srbiji), svoju sudbinu olako predaju u ruke korumpiranih klika, uvek spremnih da prodaju interese sopstvenog naroda za ponuđene apanaže i ustoličenje na vlasti.
Pitam se da li Srbi, u ovom trenutku, više strahuju od individualnog terora šiptarskih, hrvatskih ili bošnjačkih nacionalista, ili od međunarodne pravde, koja te nacionaliste ohrabruje, podržava i, kada treba, naoružava?

DRUŠTVENO I PRIVATNO
U analizi privrede, lako ćete uočiti i asimetriju između društvenih i privatnih preduzeća. Društvena preduzeća imaju neuporedivo užu oblast u kojoj mogu da donose odluke. Zauzvrat, gotovo da nije moguća njihova likvidacija, nego mnoga tavore u problemima likvidnosti decenijama, dok im se na kašičicu poklanjaju sredstva poreskih obveznika, najčešće istih takvih (ili još većih) nevoljnika. Društvena preduzeća nemaju slobodu da prodaju svoja osnovna sredstva (magacine, hale, mašine, parkinge i sl) kao što nemaju pravo ni da otpuštaju zaposlene. Zamislite gde bi danas bili IMT, ili „Zmaj“, da su, u svoje vreme, smeli da prodaju makar deo svojih lokacija i da otpuste trećinu ili polovinu viška radnika? Eto zašto su društvena preduzeća manje prilagodljiva tržišnim promenama. U procesu tranzicije, često se nađe kapitalista – dobrotvor (ili strani investitor), koji će po bagatelnoj ceni otkupiti propalo preduzeće, prodati deo imovine i otpustiti radnike, pa se još (možda) omastiti za sredstva poreskih obveznika – tj. uzeti od države subvencije. Zašto je zakon sprečavao društvena preduzeća da se ponašaju na sličan način?

DOMAĆE I STRANO
Treba li posebno naglašavati koliko je strani kapital favorizovan u odnosu na domaći? Najprofitabilnije privredne aktivnosti rezervisane su za strane investitore: bankarstvo, mobilna telefonija, veliki trgovinski lanci… Ako, igrom slučaja, nešto od toga ostane u domaćim rukama, budite uvereni da će uskoro biti predato, pa možda i na nelegalan, ali svakako legitiman način i uz oduševljeno klicanje javnog mnjenja, podstaknutog javnim servisom (vaše pravo da znate sve) i reptilnom štampom. Domaći kapitalisti i preduzetnici, gotovo bez izuzetka, dobijaju etiketu tajkuna (setite se bar jednog koji je ne nosi), dok se evroatlantski tajkuni  vode, po pravilu, u odeljku „finansijski magnati“, „globalni investitori“ ili „industrijalci“.
Znam da će se neki od vas zapitati: „Zar u uređenom evroatlantskom svetu postoje tajkuni?“ I samo to pitanje pokazuje koliko su evroatlantski „slobodni“ mediji uspeli da isperu naš sistem rasuđivanja.

TADIĆ I JOSIPOVIĆ
Ili jedan drugačiji, a opet jednako poučan primer asimetrije. Nedavno je u Srbiji bio, u zvaničnoj poseti, predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Između ostalog, bilo je predviđeno da poseti i Suboticu i tamo razgovara sa predstavnicima hrvatskog naroda u Srbiji, što je on i učinio. Isto kao što je, pre nekoliko meseci, predsednik Tadić, prilikom posete Hrvatskoj, posetio Opatiju, ali ne da bi tom prilikom razgovarao sa građanima srpske nacionalnosti, nego sa simpatičnim prolaznicama, mladim devojkama koje je slučajno presreo („Moje ime je Tadić. Boris Tadić“). Zašto predsednik Tadić nije posetio prostor na kojem bi trebalo da žive (većinom) Srbi – na primer Knin? Zato što je nezavisna hrvatska država uspela, u dva krupna koraka (1941. i 1991), da etnički očisti ovaj prostor od Srba, koji tamo ni danas nisu dobrodošli. Pri tom, Hrvatska je uspela da optuži Srbiju za genocid, a Srbija je, tek posle mnogo premišljanja, odgovorila protivtužbom. Evroatlantske vlasti u Srbiji (a naročito u Hrvatskoj) potajno se nadaju da će protivtužba, kao i tužba, biti simultano povučene. Vidite li u ovome neku asimetriju?
Najzad, kako dokazati ono što je najočiglednije? Kako razbiti rasprostranjenu zabludu da će dodatno ponižavanje omogućiti „bolji život“ i lakše uključivanje u međunarodne ekonomske tokove? Nije daleko trenutak kada će se većina građana pitati: „Kada smo se već, kao narod, toliko izvinjavali i ponižavali, zašto smo ostali najsiromašniji?“ Odgovor je jednostavan: „Zato.“


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.