Bos po Potočarima

Piše Nataša Jovanović

Zašto će iako nepoželjni u bošnjačkoj agoniji stvaranja mita o stradanju u Srebrenici, Srbi iz Beograda ipak stati u red sa Majkama Srebrenice na 15 godišnjici obeležavanja „genocida“ u Potočarama. I to tamo gde se genocid nad Srbima tretira kao humani čin

Zaparloženi duhovi nekadašnje zajedničke domovine ne progovaraju o slučaju Srebrenica. Ne otvoreno. O njoj je svoju reč dala Ruska akademija nauka upozoravajući  da se Deklaracija o neistraženom zločinu ostavi na stend baju, umesto, kako se to desilo, izglasa tesnom većinom u Skupštini Srbije. Srebreničke žrtve dobile su svoju instrumentalizaciju. Brojka od oko „8.000 nevino ubijenih“ olako je označila i one poginule u borbama i one koji su se nakon dešavanja na ovim prostorima trajno naselili u Americi i Australiji. Ali predsednik Srbije je ipak, dokument okategorisao ne samo kao visokomoralni nego i „patriotski“ čin koji je u srpskom interesu. Profesionalni zagovarači moralnog univerzalizma mogli su biti zadovoljni, ali ne i preostali potomci planski, indiskriminativnog i potpuno istrebljivanog srpskog stanovništva iz okoline Srebrenice jula 1995. godine, čime su se Orićevi „ratnici“ „bavili“ više od tri godine.

POLITIČKO PITANJE
Deklaracija o Srebrenici bila je uvod u Instanbulsku, donetu na sastanku na Tadića, Gula i Silajdžića, u kojoj se navodi da je „neophodno podržati reforme u toj zemlji za vreme procesa njenog pristupanja NATO-u“. Umesto da, kao predsednik države koja je garant Dejtonskog sporazuma, zaštiti interese RS, Boris Tadić je seo za isti sto sa Harisom Silajdžićem, koji se tamo našao bez saglasnosti Predsedništva BiH. I deklaracija koju je donela Republika Srbija i deklaracija u Instanbulu značile su jedno: ubijanje Republike Srpske u borbi za sopstveni opstanak – borbi koja je do sada i inače bila nedopustivo mala. Usvojena Deklaracija, prema rečima predsednika Srbije Borisa Tadića, iskaz je „najvišeg patriotizma i poštovanja žrtava drugog naroda“, te „doprinos regionalnom pomirenju“. Prema ocenama iz RS, ona je predstavljala nepotreban i štetan potez Skupštine Srbije koji će Bošnjaci i međunarodni krugovi koristiti kao krunski dokaz za dalje pritiske na RS. Reč genocid koja se neizgovorena provlači kroz sva priznanja srebreničke drame vodi javnom deklarisanju RS kao genocidne države. To baca novo svetlo i na činjenicu da je svaki dokument donet na ovu temu, pa i ova druga poseta Potočarima od strane predsednika Srbije išla ili ishodila kao rezultat sastanka sa nekim od zvaničnika Turske. Pitanje žrtava tako je postalo prvorazredno političko, a ne moralno pitanje, koje ima odgovarajuću težinu u njihovim nikada prekinutim nastojanjima da sprovedu svoje interese na području ovog dela Balkana. Valjda svestan te činjenice upravo je kanadski premijer i lider Konzervativne partije Stiven Harper uložio veto na usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici u kanadskom parlamentu, upotrebivši, za tu priliku, termin „bosanski ljudi nad kojima je navodno izvršen genocid“.

NA BRDU I POD BRDOM
Kako god ali najava Tadića da će prisustvovati skupu u Potočarima teško da, kako navode iz RS, predstavlja gest pomirenja. U ovoj poseti oni vide isključiv gest priznanja Srbije da je RS, kako kažu, „genocidna tvorevina koja treba da nestane“. U tom duhu, sasvim neusiljeno, desilo se da su u Knez Mihailovoj u Beogradu,  prikupljane cipela, duž ulice, na prostoru površine oko 200 metara, koji je u konačnom zbiru trebalo da iznese 8.372 pari što bi odgovaralo „zvaničnom broju ljudi ubijenih“ u navodnom genocidu. Istovremeno, Tadiću u čast, uz sam Memorijalni centar casino Potočari, na pet jarbola istaknute su ratne zastave Armije BiH i transparenti sa natpisima „Srbija= agresija=genocid=Dejton=Republika Srpska“, „Srbija je odgovorna za genocid“, „Presuda Internacionalnog suda pravde je nadređena dejtonskim genocidnim tvorevinama“ i „Žrtve genocida zahtevaju implementaciju presude internacionalnog Suda pravde“.
Na rešenje opštinskih vlasti da se zastave i transparenti uklone u roku od 48 sati Udruženje građana „Majke Srebrenice i Podrinja“ uputilo je otvoreno pismo Predsedništvu BiH, OHR-u, Kancelariji UN u Sarajevu i Eeforu u kojem ih poziva da se „ozbiljno pozabave zaštitom i pravom žrtava genocida u Srebrenici“, jer ih neozbiljnim pristupom teraju da krenu u rušenje „genocidnog ustavnopravnog poretka“.
„Bojim se da svojim neozbiljnim pristupom terate žrtve genocida da 11. jula krenu putem rušenja genocidnog ustavnopravnog poretka“ istaknuto je u pismu.
U stub srama, takozvanu monumentalnu skulpturu u obliku slova „U“ i „N“, izgrađenu od cipela, koja bi 11. jula trebalo da osvane na brdu iznad Potočara biće, pored Cerićevih, ugrađene i cipele muftije Zukorlića. Istog onog koji je u Srbiji verifikovao, kroz projekat Nacionalnih saveta, svoje pravo da se bavi politikom i to u zemlji, koju, kako je rekao, nikada nije doživeo kao domovinu.  Ovaj projekat, pak, predvideo je 16.744 cipela, skupljenih u Bosni i Hercegovini, Švajcarskoj i Nemačkoj.
No, možda najvredniji pažnje ostaje doprinos u istorijskom inžinjeringu koji je, poslednjim činom pokušaja da Deklaracija o Srebrenici uđe u obrazovni sistem Srbije, dala predsednica Helsinškog odbora, kako se, kako kaže, ne bi i dalje nastavilo politiko negiranja genocida u Srebrenici i demonizovanje Albanaca. Na taj način, tvrde krajiški Srbi, ona je dala porodični doprinos bratu koji je poginuo kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiškim Srbima. Ali ta činjenica ne umanjuje njen jezivi angažman koji za cilj ima tretiranje Srba kao patoloških ubica. No, kada se eliminiše emocionalna retorika o Srebrenici,  materijalni dokazi zvanične muslimanske tragedije gube na snazi. A u prilog tome govore nedvosmisleni forenzički dokazi ekshumiranih iz različitih primarnih i sekundarnih grobnica u Srebrenici, te svedočenje svedoka tužilaštva pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, veterana pet srebreničkih ratišta Dražena Erdemovića. Stvaranje veštačke istorije u cilju kreiranja hipoteke kojom bi srpski narod trebalo da bude opterećen u budućnosti u istoj meri u kojoj je godinama nosio kolektivnu krivicu za „Veliku Srbiju“, idejni projekat Austro-ugarske, ili za „velikosrpski hegemonizam“ – nastavlja se. Deklaracija koja bi trebalo da osudi zločine počinjene nad nama, a koja je bila uvod i objašnjenje za donošenje one srebreničke, izostala je. Za sada.
Ono što će nam se prvo, kao informacija, ponuditi, jeste ko će se sve bos vratiti iz Potočara.