ŽARKO KOMANIN (1935-2010) Domoći se Nikšića

Piše Dragan Lakićević

Osećajući svoj zavičaj ne samo kao svet jezika i kolorita podneblja i karaktera ljudi, pisac ga je shvatio i kao mitsko poprište sukoba morala, strasti, ideologija i opredeljenja

Za Pavićem i Kaporom, ode i Komanin. Prozaisti i dramski pisci, različiti međusobno, samosvojni i autentični… (Beograd se na trenutak učini malim za toliko temperamenta i dara)… U tom obilju svetova, scena, naslova, postupaka Žarko Komanin je imao svoje mesto, zvanično manje i niže nego što je zasluživao, ali ga je imao.
Komanin nije bio tiražan, nagrađivan i popularan kao pomenuti savremenici, ali je njegovo delo bilo poštovano na poseban način.

SRPSKI PISAC
Žarko Komanin javlja se u drami i u romanu („Pelinovo“, „Kolijevka“) kao jugoslovenski pisac. Srpski pisci su lako prihvatili da budu jugoslovenski – to se činilo šire i više, obuhvata i braću i konkurenciju iz drugih republika… A kad se raspadne – razdrobi se na mnogo više komada, kao staklo…
Komanin je srpski pisac iz Crne Gore. Živeo je u Beogradu, kao i njegovi malo stariji savremenici: Mihailo Lalić, Dušan Kostić, Borislav Pekić, Miodrag Bulatović – opet svi različiti, ali se od većih i priznatijih tražilo više političkih ustupaka i nudilo više iskušenja, na koje su, kako kad, oni pristajali.
Kažu da je Bule zvao Žarka „Dijete Žanja“ – mlad, lep, dobroćudan do naivnosti…
Svi oni bili su na svoj način i Crnogorci i Srbi, jer dok ima Jugoslavije i socijalizma, nije ni važno šta je ko, mada je to među srpskim piscima bilo nejasnije nego među drugima, a pisci rođeni u Srbiji ponekad su s razlogom gunđali o jagnjetu koje sisa dve majke… Nešto ranije, a opet drugačije, u Crnogorce su se smestili Zogović, Radonja Vešović, Čedo Vuković… Samo je Lalićev dar bio veći od ideologije, uglavnom i od partijske discipline… Veći dar je teže pristajao na političke rasporede…
Kad se približio dirigovani „razlaz“, a od Srpstva otpali, kako su mogli i hteli, svaki po svojoj meri, Komanin je ostao gde su mu bili i mesto i srce, s uporištem u misli i opredeljenju Marka Miljanova i Ljubiše, a u društvu Bore, Sremca, Kočića, Andrića, Crnjanskog… – kojih se samo najbolji ne bi lišio zarad boljeg statusa u novokomponovanoj crnogorskoj književnosti… Taj status on nije ni dobio ni tražio. Postoji samo pitanje hoće li ga, po svojim potrebama, tamo zloupotrebiti i krivotvoriti sad kad ne može da se brani, a videli smo da nema ko da brani ni najveće: Njegoša, Andrića, Ćopića, Mešu, pa ni sami jezik koji ih je „iznjihao“.

ANTIGONA IZ PELINOVA
Žarko Jovanović (1935) uzeo je za svoje književno prezime – Komanin, po plemenu Komani, u Katunskoj nahiji, gde se nalazi njegovo rodno selo Drenovštica. (U Zavodovoj „Enciklopediji srpskog naroda“, Komana nema a Komanina ima.) Kao i rodno mesto njegovih junaka, imaginarno Pelinovo, gde raste gorki lek pelin, piščev zavičaj nalazi se na osetljivoj granici starog i novog vremena i morala, na granici Crne Gore, Brda i Hercegovine, između Titograda i Ostroga: onamo čuvari skretanja s Titovog puta, ovamo Ostroški Čudotvorac, Slava Mu i Milost.
Osećajući svoj zavičaj ne samo kao svet jezika i kolorita podneblja i karaktera ljudi, pisac ga je shvatio i kao mitsko poprište sukoba morala, strasti, ideologija i opredeljenja.
U izboru okvira za svoju pozornicu – dramsku i pripovedačku, postojao je i veliki lični udeo: Komaninov otac bio je pripadnik „poražene strane“ u građanskom obračunu i revoluciji tokom Drugog svetskog rata. Taj rat je u piščevom zavičaju bio suroviji i krvaviji u sudaru često iracionalnih doslednosti nego drugde, a u (piščevom) detinjstvu sve je upečatljivije i tragičnije nego na drugim uzrastima. Otud Dijete Žanja. – Tom ratu nisu davali ni da se završi, a često ni da se njegovi akteri – heroji, žrtve, ubice, izdajnici – individualizuju… Na svakom groblju bila je makar jedna Antigona u koroti. Otud drama – i u romanu i u pozorištu… „Dijete Žanja“ dečjim očima gleda i sukob među pobednicima: IB. Na nov način iskuljalo je staro zlo – strast pravovernosti i omraze, trenutak ulizica i špijuna… Ta su vremena opredelila, obojila, zatvorila, ograničila – tematski i istorijski okvir Komaninove književnosti.
Posmatrački ugao iz perspektive detinjstva postao je dominantan u narativnom postupku našeg pisca. Tragediji čoveka, porodice, naroda i istorije – on nije pristupio na epski, nego na lirski način: nijansama i bojama jezika, ritmom sintakse i orkestracijom književnog polja, Žarko Komanin gradi svet analogan senzibilnom svetu čoveka i njegove duše u oklopu grubog života, uniforme i ideologije-vere.
“Prestupna godina“ – roman o tragediji IB-a, „Gospod nad vojskama“ – roman o poraženima – ubedljivo su i iskreno otključavali tajnu nesreće u Pelinovu, a Pelinovo je drugo ime za selo, narod, državu, svet. Zato pisac biblijske znakove prepoznaje u životu svog romana, a značenja romana obeležava biblijskim simbolima… Piščev dar se opredelio za božju pravdu i založio za božju istinu – s naporom da prikaže sukob kao tragični nesporazum među bližnjima i istima… I u dramama Komanin je tražio mitske i univerzalne forme. Činio je to jer je osećao kako je tema jača od njenih aktera, a kamo li od pesnika.

POSLEDNJA REČENICA
Pri samom kraju književne karijere, podvukao je Komanin svoje književno delo sa dve jake linije: „Ako te zaboravim moj oče“ i „Ljetopis vječnosti“. Dva lament-romana, oba u plavom Kolu Srpske književne zadruge, delovali su kao zakasnelo priznanje piscu, ali i kao labudova pesma Žarka Komanina: mudrost zaveštanja u empirijskim mislima i zaključcima jednog života kao jedne vere…
Simbolična je bila i dodela nagrade „Jelena Balšić“ – za životno delo Žarku Komaninu, na Skadarskom jezeru. Ime kćerke Kneza Lazara još bruji nad Crnom Gorom koja je, o čuda, zasad priznala albansko Kosovo!
Poslednje objavljeno delo, „Ljetopis vječnosti“ našlo se u najužim izborima za najvažnije nagrade. Pripalo mi je lepo priznanje – Nagrada „Bora Stanković“, ideal svakog srpskog pripovedača.
Pisao je i govorio ijekavski. Nikšićki đak, pozorišni dramaturg, imao je lep istočnohercegovački izgovor… I kad se srdio i kad je grdio, Žanja nije mrzeo. On se samo čudio što je toliko stvari – naopako i nepravedno postavljeno… Voleo onu legendu o Svetom Savi i iznošenju mraka iz kuće – u karlicama… I zalagao se za „celinu Srpstva“. To je bio njegov san, a video je dosta raspada kakve-takve celine.
Uoči same smrti, iz bolnice, rekao je svom uredniku Marku Nediću, najzaslužnijem za poslednja priznanja Komaninovom delu: „Samo da mi se domoći Nikšića…“ Još se raspravlja – šta znači poslednja piščeva rečenica? – Da li: dočepati se onog dobrog vazduha sa Trebjese koji bi mu proširio 18 posto pluća koliko mu je još bilo u funkciji; ili: domoći se groblja u Nikšiću, gde mu leži majka? Ili, pak, domoći se večnoga mira bez posmrtnog maltretiranja na novouspostavljenoj granici i carini preko obraza Srbije i Crne Gore, granice koje nije bilo kad je Dijete Žanja dolazio na studije u glavni grad svoje zemlje Beograd, a ima je kad se kao veliki i besmrtni srpski pisac vraća u svoj najuži zavičaj…