VASA PAVKOVIĆ Tri knjige za leto

Piše Vasa Pavković

Leto je stiglo. Vrelo je, ali često satima padaju kiše. U senci, iza dobrih prozora, sa svetiljkom iznad glave, knjige „Kuće u kojima smo živeli“ Olge Ostojić Belče, „Brazilski akvarel“ Aleksandra Bjelogrlića i „U pomrčini arhiva“ Milorada Grujića, pružiće vam više uzbudljivih čitalačkih sati…

Uprkos svemu i dalje izlaze knjige, izdavači nekim čudom nalaze načina da objave kvalitetne a nekomercijalne naslove domaćih pisaca. U opštoj krizi vrednosti i relacija, mešavina spisateljskog i editorskog entuzijazma uspeva da održi tajni plamen naše književnosti…Dokle – videćemo!

KUĆE KOJE PAMTIMO
Prva knjiga koju preporučujemo vašoj pažnji je kolekcija od dvadesetak priča Olge Ostojić Belče koju pod naslovom „Kuće u kojima smo živeli“ objavljuje novosadski „Prometej“. Dobro pronađeni Bašlarov moto u kojem su i reči: „Razna obitavališta našeg života se putem snova međusobno prožimaju i čuvaju u sebi blaga nekadašnjih dana…“ precizno naznačavaju smisao ovih interesantnih proza.

Olga Ostojić Belča: Kuće u kojima smo živeli

Svaka od priča „pokriva“ jedan, najčešće nejasan događaj, privlačan predmet ili misteriozan lik  iz detinjstva glavne junakinje i njene sestre. Život je minuo, godine prošle, a junakinja priča Olge Ostojić Belče rekonstruiše davnu empatiju. Sestra je sad daleko, roditelji sa druge strane prolaznog života, generacijski drugovi se rasuli meridijanima, ali se nameće snovidna uspomena na doseljenu porodicu sa bolesnim dečakom, na sestrin odlazak na igranku sa popularnim mladićem, na bašticu u dnu jedne od kuća u kojima se živelo davno u senci (minulog) rata, pod utiskom  utrnulog građanskog života. Nenametljivo, prustovski se ispituje izgubljeno vreme, delikatno  i uz mnogo ukusa. Kao i u romanima: Smrt godišnjeg doba, Anina koža, Drvo na ivici pustinje i Nesanica, ali i u kolekciji priča Osvetljeni prozor, Olga Ostojić Belča je plemenit pripovedač čija proza nas iznutra obasjava  umetničkom ozbiljnošću.

Aleksandar Bjelogrlić: Brazilski akvarel

UKUS TRANZICIJE
Nešto drugo zanima Aleksandra Bjelogrlića, pisca iz Zrenjanina, čiji prvi roman „Brazilski akvarel“ objavljuje agilni i dragoceni editor „Agora“. Poznat kao pripovedač po knjigama Kraken, Anonimus i Temeljna opcija, Bjelogrlić se poduhvatio teškog zadatka da napiše krimić situiran u tranziciono srpsko društvo. Glavni junak, eks legionar, vraća se na početku romana  u rodni ravničarski grad, u skoro opustelu roditeljsku kuću. Brat mu je nestao, a već prvog dana  boravka pod starim krovovima neko je zapalio njegov dom. U prvoj polovini Brazilskog akvarela Bjelogrlić rekonstruiše kriminogenost našeg doba, spregu kriminala i vlasti, veze policije i ubica, tajnih službi i dilera – roman se čita bez daha, a u njegovim standardnim žanrovskim toposima prepoznaje  se poremećeno vreme. U završnom delu knjige, tragajući za bratom, legionar „u penziji“ odlazi u Moskvu, pa potom dublje u Rusiju, ali se posle početnog poleta roman pretvara u nizanje dijaloga koji katkad bolje katkad slabije „oživljavaju“ zapanjujuću sliku ruskog društva i naših „biznismenova“ u njemu. Nema sumnje da su pripovetke i dalje žanr koji bolje leži Bjelogrliću, ali se Brazilski akvarel može čitati i kao priprema za naredni, još uspeliji triler, recimo.

Milorad Grujić: U pomrčini arhiva

AUTOMATI I LJUDI
I treće ostvarenje koje vam preporučujem je proza – ima čitavih 450 strana! Autor je Milorad Grujić iz Novog Sada – a knjiga se zove „U pomrčini arhiva“. Pre tridesetak godina Grujić je krenuo kao zanimljiv minimalistički pesnik, zatim je prešao na prozu, posebno uspešno u kolekcijama „U ponoć, iz neke mračne kuće, negde u svetu“ (1986) i „Šekspirov vrt u Parizu“ (2000). Pamte se i uspeli i čitani romani: „U zasenku  Dunavskom sokaku“ (1999, pet izdanja) i „Bog Vadraca i Madžara“ (2001, tri izdanja). U tom međudobu se bavio i izdavaštvom u Zajednici pisaca Novog Sada i Matici srpskoj, između ostalog.
Ako napomenem da u ovoj obimnoj knjizi ima samo 9 priča, razumećete da neke od njih moraju biti vrlo duge, novele, da ne kažem kratki romani. Na primer, Turčin koji igra šah ima preko 160 strana! I ambicije i domet Grujićevih proza su vrlo različiti. U pripovetkama „Delić ljubavnih uspomena“ i „Nestati bez poroda“ on tehnikom skaza rekonstruiše interesantne storije o svakodnevici i strasti običnih, malih ljudi. U naslovnoj noveli esejistički traga za rešenjem misterije: kada je nastao Vojvođanski arhiv, fanatično preturajući po izvorima s požutelih hartija. Posle ove pomalo trome i zamorne istrage, u „Satu Smail age Čengića“ pisac će uzbudljivo rekonstruisati okolnosti čuvenog istorijskog događaja, bacajući nepoznato svetlo na aktere i njihove potomke. Još interesantnija je duga proza Turčin koji igra šah, koja naizmenično prati šahovsku karijeru Bobija Fišera i jednog automata iz 18. veka koji je igrao drevnu igru po zamisli konstruktora fon Kempelena. Više od dva veka istorije sažeto je u ovom vrtoglavoj kratkom romanu, koji usprkos digresivnosti i povremenim ponavljanjima predstavlja odličan primer Grujićevih narativnih vrlina. Tri poslednje priče potvrđuju piščevo zanimanje za ekscentrične likove i karaktere. S mnogo duhovitosti novosadski pisac ispisuje te poente rezove u obimnoj i uspeloj zbirci.
Leto je stiglo. Vrelo je, ali često satima padaju kiše. U senci, iza dobrih prozora, sa svetiljkom iznad glave, svaka od tri prokomentarisane knjige pružiće vam više uzbudljivih čitalačkih sati.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.