RATKO DMITROVIĆ Selotejp na kalendaru otkazanih letovanja

Piše Ratko Dmitrović

Kakvi su mogući dometi i šta se krije iza medijske kampanje kojom Vlada Hrvatske, po Beogradu i ostalim gradovima Srbije, poziva Srbe da opet letuju na hrvatskom Jadranu, jer je Hrvatska „tako lepa a tako blizu“

Sve bi otpočinjalo sa poznatom nervozom pred put i bezbroj pitanja o sitnicama bez kojih letovanje, naravno, nema smisla, iako poslednjeg dana na moru, dok se onako slani i potamneli opraštamo od domaćina, konstatujemo da veći deo tih neizostavnih sitnica nismo ni izvadili iz putnih torbi.
Domaćini su gostima u gepek pretrpanih kola gurali paketić suvih smokvi i litar lozovače, želeli srećan put uz neizostavno: Vidimo se sledeće godine.
-„Ako za Novu godinu ne dođete kod nas u Beograd, ozbiljno ćemo se naljutiti“, odgovarali bi gosti, sedali u „stojadina“, „škodu“, nekog dotrajalog „opela“… pa preko Bosne ili ličkom magistralom i auto-putem grabili put Srbije.
Na izbledelim fotografijama iz tog vremena, u albumima koji se sve ređe otvaraju, sedimo na pesku ili nekoj steni uz more, preplanuli, mladi, sa širokim osmehom, dvadesetak kilograma lakši nego sada. Pored nogu deca sa kanticama i lopaticama, deca koja su danas na fakultetima ili su već osnovali svoje porodice i letuju po grčkim i turskim obalama.

NASTALE MEŠAVINE
Ostalo je pamćenje na uvek sveže i vetrovite večeri u Malinskoj na Krku. Hladne zimske dane, prošivene košavom, grejalo je sećanje na tople kamenčiće plaže u Bolu na Braču, skrivene uvale Hvara, prvu jutarnju kafu na terasi konobe na Korčuli ispred koje se prostire kao ulje mirna pučina. Možemo, ako je važno i ako treba, da se prisetimo i datuma rođendana Joškove, Anine, Stjepanove, Franine, Zdenkine dice koje smo, kao njihovi redovni gosti, zajedno slavili.
Iz tih decenijskih letnjih boravaka na Jadranu rođene su i mnoge ljubavi, sklopljeni brakovi i nastale mešavine u obliku lepe dece.
A onda je u te odnose počela da se uvlači hladnoća.
„Nemojte da se ljutite ali baš u to vreme dolazi nam u posetu moja sestra iz Nemačke, a i sami znate da imamo samo tu sobu“, čulo se sa druge strane telefonske linije i ovi u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, Somboru… sa žaljenjem su saopštavali deci da tog leta neće videti Makarsku ni barba Duju.
Ta višegodišnja neobavezna letnja prijateljstva između Srba iz Srbije i hrvatskog Jadrana, posebno Dalmacije, počela su da se kidaju 1988. godine za vreme onih događanja na Kosovu i Metohiji.
Hrvatski mediji, najviše Televizija Zagreb, stali su na stranu „ugnjetenih i diskriminiranih“ Šiptara koji su tada, nije odgorega da se podsetimo, imali svoj univerzitet, svoj nastavni program, Albanološki institut, akademiju nauka, svoju televiziju, radio i listove i na kraju svoju autonomnu pokrajinu čija je skupština imala pravo veta u odnosu na skupštinu Republike Srbije. Nisu bili zadovoljni, hteli su državu.
Očekivano, u takvoj situaciji Srbi iz Beograda i Srbi iz Hrvatske javno su zapitali sebe i braću Hrvate kako to da Srbima u Hrvatskoj ne daju ni delić onoga što imaju Šiptari u Srbiji a što njima, Šiptarima i Hrvatima, nije bilo dovoljno.
I tu je kresnulo, tu je iskočila varnica i zapalila benzin koji je odavno bio razliven Jugoslavijom.

ZAPALJENE VIKEND KUĆE
U skučenim dalmatinskim dvorištima, pokrivenim širokim krošnjama smokve i rogača, kroz koja se provlačio dim sa gradela, već 1998. bilo je neuporedivo manje Srba turista nego u godinama do tada. Srbi nisu došli a na njihova stara mesta uselio se duh sedamdesetih i Maspoka. Mržnja se širila kao magla. Automobilima sa registracijama iz Srbije poznati počinioci bušili su gume i razbijali prozore, hoteli su ostajali poluprazni, opusteli su i drumovi prema hrvatskom delu Jadrana.
Polubrat moje beogradske rođake, Ljubice, neki Boško iz Trogira, čija je majka dugo godina uređivala igrani program Televizije Zagreb, prestao je da se javlja na telefon a onda je njegova supruga, Vlajna iz zaleđa Splita, krajem proleća 1990. nazvala Beograd i prilično hladnim tonom rekla Ljubici kako ne bi bilo pametno da i te godine, kao dotadašnjih 25 leta, dođu kod njih u Trogir. Vidite i sami kakva je situacija, saopštila je snajka.
Prvih dana maja 1991. Srbi u Zadru osetili su strašni zadah nacizma i u svojim radnjama, stanovima i lokalima čuli zvukove Kristalne noći iz Hitlerove Nemačke, noći u kojoj su pljačkane i paljene radnje tamošnjih Jevreja.
Po malim mestima jadranske obale opljačkane su a neretko i zapaljene vikend-kuće čiji su vlasnici bili Srbi. Niko od lokalnih Hrvata, koji su imali potrebu da zaštite barem imovinu svojih dojučerašnjih letnjih prijatelja, nije se usudio da interveniše.
Duh ustaštva vitlao je Hrvatskom. U Splitu je onaj monstrum na bornim kolima zadavio osamnaestogodišnjeg vojnika Jugoslovenske narodne armije. Ta slika je obišla svet ali ništa nije promenila. Možda je samo poneki psihijatar osetio potrebu da sebi i nekome u blizini objasni šta krije i otkuda dolazi zverski pogled čoveka u plavoj radničkoj bluzi koji sa leđa hvata dečaka za vrat i davi ga, uz oduševljeno klicanje Splićana.

SILNA MRŽNJA
Osamnaest godina kasnije Vlada Hrvatske odvaja znatna sredstva iz budžeta za reklamne spotove na vodećim srpskim televizijama i bilborde na ulicama Beograda, Novog Sada, Subotice, Niša… kojima poziva Srbe da letuju na hrvatskom delu Jadrana. Slogan je: „Hrvatska. Tako lepa, a tako blizu“.
Kada se to pojavilo, prošle, 2009. godine, neko je na bilbordu u centru Beograda dopisao: „A tako genocidna“. Ovog proleća Srbija je ponovo preplavljena reklamama za letovanje u Hrvatskoj. Slogan je isti. Nisam primetio nijedan dopisani bilbord. Biće da se u Srbiji nešto promenilo, ili se menja.
A, da li se nešto promenilo u Hrvatskoj? Gde je ona silna mržnja koja je kiptela jadranskom obalom početkom devedesetih? Gde je onaj koji je zadavio dečaka u sivomaslinastoj uniformi JNA? Da nije u međuvremenu postao ugostitelj, promoter hrvatske turističke ponude? Ili je noćni čuvar u turističkoj organizaciji Splita?
Pre nekoliko meseci na jednoj od hrvatskih televizijskih postaja emitovan je prilog na temu: Trebaju li nam srpski turisti i kako ćemo ih dočekati. Vremešni Dalmoš najpre pažljivo i gotovo nepristojno dugo posmatra zgodnu novinarku, a onda na gornje pitanje odgovara: „Ma lipa moja šinjorina, da ja tebi nešto reknem. Nimamo mi koristi od ovi Njemaca, Čeha, Mađara, Poljaka. To je škrto ka ćifut. Jedino Srbin troši ka da mu je Rokfeler ćaća“.
To je, nesumnjivo tačno; niko nikada na hrvatskom Jadranu nije trošio kao što su to radili Srbi. Štedelo se mesecima, otkidalo detetu od garderobe, podizani su krediti, posuđivao se novac, samo da se tih deset ili petnaest dana na moru može zasesti u restoran ili konobu i reći konobaru: Dete, pitaj goste šta piju. Takvi smo, šta da se radi.
A kako je bilo svih ovih godina koje su minule posle rata? Nije vrag da Srbi nisu išli na Jadran; u Split, Zadar, Makarsku, Vodice, na Hvar, Vis… Išli su, naravno.

KONTAMINIRANA PODRUČJA
Kriminalci pauzu nisu ni pravili a najviše se radilo upravo za vreme rata. Prvi su u Hrvatsku, ako je tu i bilo pauze, nahrupili oni srpski intelektualci i novinari čija je životna i politička misija dokazivanje „istine“ da su Srbi (SANU, Memorandum, Milošević, Srpska pravoslavna crkva…) razbili Jugoslaviju i da su Srbi jedini krivci za rat. Takvima je Hrvatska druga (ili prva?) domovina, oni patološki kidišu na sve što ima srpski predznak, Srbiju i Srbe doživljavaju kao civilizacijsku grešku a stradanja Srba tumače kao delić zaslužene kazne koja bi, da je pravde, kažu oni, morala da bude mnogo veća i žešća.
Prošle godine, nekako s kraja leta, sedeo sam sa čovekom koji se upravo vratio iz Hrvatske, sa letovanja. Sve je, reče, bilo kao nekada; ljubazni konobari, nasmejani šef sale, susretljivi stanovnici Vinodolskog ali za svaki slučaj, po preporuci domaćina, „audi“ sa beogradskim registarskim tablicama bio je u garaži, prekriven ceradom. Poslednjeg dana, tačnije večeri, kad je moj sagovornik izveo društvo na piće, pred sutrašnji povratak u Beograd, izveo i „audi“ iz garaže. Na svoju nesreću; kada je nakon svega pedesetak minuta sedenja u kafiću došao do kola imao je šta da vidi; sve četiri gume bile su izbušene, a sa obe strane kola neko je prošao sa šrafcigerom.
U ovoj priči posebno su interesantni, da ne kažem smešni, poznati Srbi, u pravilu Beograđani, koji poslom (glumci, biznismeni, novinari) odu na hrvatsko primorje pa kad se vrate oduševljeni pričaju da nigde pre nisu osetili toplo gostoprimstvo kao tih dana u Hrvatskoj. Sa takvima je svaki razgovor na ovu temu čisto gubljenje vremena.
Ne osećam potrebu da se ikada više okupam u vodama hrvatskog Jadrana koji je, ovo nije loše imati na umu, postao hrvatski na krilima partizanske pobede u Drugom svetskom ratu. Među tim pobednicima, nije mi mrsko da to stalno ponavljam, bilo je oko 80 odsto Srba.
Odlazim povremeno u Hrvatsku ali nikako ne uspevam da se oslobodim osećanja da se nalazim na mržnjom kontaminiranom području. Ništa mi, u tom smislu, ne znači službeni osmeh konobara.
A što se tiče onih hrvatskih reklama i bilborda po Srbiji… pitam se kako bi prošlo da je Nemačka, tamo neke 1958. godine, u Izraelu reklamirala svoje prirodne lepote i pozivala Jevreje na odmor.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.