RATKO DMITROVIĆ Josipovićev pečat na tlu bosanske Posavine

Svaki koren, čak i kod čuvenih i skupih tartufa (gljiva koje raste ispod površine zemlje) ima svoj nastavak, gornji deo, krošnju, izdanak… ima ono gore što je posledica onoga dole. Nema u istoriji iole značajnijeg događaja koji se zbio onako, slučajno, iz vakuma, bez razloga. Svako zašto ima svoje zato, svaka posledica ima svoj uzrok, ili obratno. Ovo pravilo nalazimo u jezgru teorija o postanku sveta, ovo je suština, neupitnost.
Ovo važi svuda, osim u Zagrebu i Sarajevu. Tamošnji političari i istoričari, kad tumače razloge građanskog rata koji se vodio početkom devedesetih, na tlu Titove Jugoslavije, preskaču mesece, čak i godine, tušem zacrnjuju datume i događaje koji bi, da ih spomenu, od tih političara i istoričara napravili smešne i sa mozgom posvađane kreature.
Ako je tako, a jeste, šta je onda navelo Ivu Josipovića, predsednika Hrvatske, da ovih dana pažnju hrvatske i celokupne balkanske javnosti usmeri na jedno selo u bosanskoj Posavini, mestašce u kojem je počinjen veliki zločin nad Srbima, zločin koji je širom otvorio vrata oružanim sukobima i strahotama na tlu Bosne i Hercegovine? Zaokret u ponašanju službenog Zagreba? Realnije sagledavanje onoga što nam se dogodilo u prvih šest godina poslednje dekade dvadesetog veka? Videćemo, u svakom slučaju vrlo interesantan potez.

UBIJANJE SRBA
Kako god bilo Josipović je poslednjih dana maja zaljuljao javnost i, po svoj prilici produbio (verovatno, bez namere) svoj ionako loš odnos sa katoličkom crkvom. Taj novi „nesporazum“ dogodio se upravo zbog Sijekovca.
A, šta se dogodilo u Sijekovcu, zbog čega je to selo važno u objašnjavanju uzroka međusobnog ubijanja Srba, Muslimana i Hrvata u Bosni i kakve veze sve to ima sa uvodnim redovima ovog teksta?
Lako je danas u bošnjačkom i hrvatskom intelektualnom korpusu naći ljude koji će, u potpunom ubeđenju da su u pravu, objašnjavati kako Prvog svetskog rata ne bi bilo bez Srbina Gavrila Principa. Taj je, po njima, klasičan terorista, hladnokrvni ubica čiji su hici u Ferdinanda pokrenuli spiralu smrti i doveli do globalnog sukoba u Evropi i van nje. Ako ove teoretičare upitate znači li, po toj teoriji, da je Ramiz Delalić Ćelo izazvao rat u Bosni kada je ono prvog marta 1992. godine, pred srpskom crkvom u Sarajevu ubio starog svata, Srbina, Nikolu Gardovića-dobićete odgovor da se to ne može dovoditi u istu ravan.
Idete li dalje pa ovoj vrsti tumača novije istorije geografskog prostora smeštenog između Vardara i Triglava spomenete selo Sijekovac, sa ispoljenom dilemom; da li je ubijanje Srba u Sijekovcu, 26. marta 1992. godine, otvorilo vrata pakla u Bosni i Hercegovini – najverovatnije ćete ostati bez sagovornika. Tu se razgovor prekida jer će vas druga strana, u nedostatku odbrane, proglasiti zagovornikom srpske mitomanije a sa takvima se, poznato je, ne može razgovarati. Ovo mogu da posvedočim iz ličnog iskustva.
Jedanaest dana pre međunarodnog priznanja Bosne i Hercegovine pripadnici regularne Hrvatske vojske (Hrvatska je u tom času iza sebe imala nekoliko meseci međunarodno priznate državnosti) prešli su reku Savu, nedaleko od Bosanskog Broda, upali u srpsko selo Sijekovac i počeli ubijanje. Bez povoda, bez sukoba, iz čista mira. Tek da se ubija? Ili da se izazove sve ono što će kasnije uslediti?
Jedinicu su većinom činili Hrvati ali je bilo i Muslimana. Prvo su opkolili a onda ušli u kuću porodice Zečević. Tu su sa vrata ubili domaćina Jovana (72) a potom zaklali njegove sinove Milana, Vasu i Petra. Selo je bilo potpuno okruženo i blokirano, malo ko je uspeo da pobegne. Pred rodnom kućom hrvatsko-muslimanska vojska zaklala je i Luku Miloševića, skupa sa njegovim sinovima Željkom i Draganom. Toga dana ubijena je 21 osoba, sve komunikacije bile su presečene a kada su tamošnji Srbi ipak uspeli da u Sarajevo, Banja Luku i Beograd dojave šta se događa u Sijekovcu, malo ko je poverovao u tu informaciju. Srbi su, uprkos ubistvu Gardovića, mislili da je tako nešto na tlu Bosne nemoguće dok je ostala javnost, pre svega evropska, tu vest ili ignorisala ili proglasila srpskom ratnom propagandom.
Sijekovac je tih dana bilo mesto jezivog orgijanja a konačan bilans kaže da je u selu ubijeno više od 70 Srba. Tačan broj nije moguće utvrditi jer se desetak njih i danas vode kao nestali.

STRAVIČNI POKOLJI
Za one koji ne znaju; u Sijekovcu je 1933. godine rođen srpski pesnik, Duško Trifunović, čiji su tekstovi značajno doprineli uspesima Bijelog dugmeta, Indeksa, Zdravka Čolića, Nede Ukraden, Arsena Dedića…
Naterani od međunarodne zajednice, ili po sopstvenoj volji, nevažno je, Sulejman Tihić, Ivo Josipović i Milorad Dodik, u ime Muslimana (Bošnjaka) Hrvata i Srba obišli su 30. maja 2010. godine sela Briševo, Sijekovac i Kozarac. U prvom su Srbi 24. i 25. jula 1992. godine ubili 67 Hrvata, za Sijekovac je rečeno, a u Kozarcu je ubijeno skoro stotinu Muslimana, prilikom napada srpskih snaga, krajem maja 1992.
I do sada je redovno obeležavano stradanja muslimana u Kozarcu, stradanja Hrvata u Briševu ali niko, sem poneke srpske delegacije na vrlo niskom nivou, svih ovih godina nije dolazio u Sijekovac da se pokloni senima ubijenih Srba. Taj zločin za ostale narode i narodnosti, za Haški tribunal, medije „slobodne i demokratske Evrope“ kao da se nije dogodio. Josipović je skinuo krvavi čaršav sa te zabranjene priče i izazvao negativne reakcije svojih sunarodnika. Najžešći su bili pripadnici katoličke crkve.
Protokol Josipovićevog boravka u bosanskoj Posavini i Banja Luci predviđao je susret sa predstavnicima hrvatskih političkih stranaka iz Bosne i Hercegovine i to u katoličkom samostanu na Plehanu, nedaleko od Bosanskog Broda. Sve je bilo utanačeno a onda je, u poslednji čas, u kabinet predsednika Hrvatske iz samostana stiglo pismo sa vrlo jasnom porukom o otkazivanju gostoprimstva. U potpisu je stajalo; fra. Mirko Filipović, gvardijan (starešina) samostana.
Poznato prezime na poznatom terenu vraćamo nas u ne tako daleku prošlost.
Sedmog februara, drugog dana pravoslavnog Božića, 1942. godine, u srpska sela banjalučkog kraja, Motike, Drakulić i Šargovac upadaju ustaše i za samo nekoliko sati ubijaju, uglavnom hladnim oružjem, oko 2.500 Srba. Gotovo da nema primera u novijoj istoriji Evrope i sveta da je u tako kratkom vremenskom roku ubijeno toliko ljudi.
Postupci su bili stravični, gotovo nezamislivi i stoga ću, zbog vas i zbog sebe, izbeći da ih opisujem. Umesto toga samo podatak da je u Drakuliću, u osnovnoj školi, zaklano šezdesetero dece i da je usled toga učiteljica te dečice, Dobrila Martinović, poludela. Taj događaj potanko je opisan u kapitalnom i na žalost sve ređe spominjanom delu Viktora Novaka, „Magnum krimen“.
Pokolj u Drakuliću predvodio je fra Miroslav Filipović, mladi katolički sveštenik koji će svega nekoliko meseci kasnije postati upravnik koncentracionog logora Jasenovac. Nema potvrde ali ima indicija i glasova sa terena da je gvardijan samostana na Plehanu, spomenuti Mirko Filipović, iz iste porodice iz koje je bio i onaj ustaški monstrum.
A zbog čega je ovaj današnji Filipović otkazao gostoprimstvo predsedniku Josipoviću?
U saopštenju koje je tim povodom dao hrvatskim medijima Filipović je krajnje iskren i otvoren. On kaže: „Otkazao sam gostoprimstvo kad su mi tek u trećem od serije pripremnih razgovora rekli da će predsjednik položiti vijenac i u Sijekovcu, na stratištu srpskih civila. Iz tog posijeta Sijekovcu, a znajući srpsku mitologiju, već sada mi je jasno kakve će sve biti konotacije i tumačenja u budućnosti“.

USTAŠKI KOMANDANT
Fratar dalje dodaje da događaj u Sijekovcu nije sudski istražen i da ima previše kontroverzi. Tu Filipović ide do kraja i potpuno razotkriva strah od logike i vremenski povezanih i uslovljenih događaja pa kaže: „Govori se da je rat u Bosni i Hercegovini počeo napadom na Sijekovac“. Tačno gvardijane, savršeno tačno.
Ulazeći u događanja na prostoru Banja Luke i Posavine, za vreme Drugog svetskog rata, te u posledice i refleksije tih događaja na današnje vreme, ne može se zaobići svedočenje koje je iza sebe ostavio nemački general, fon Horstenau, predstavnik nemačke vrhovne vojne komande pri ustaškoj vladi. On je, u izveštaju, poslatom u Berlin, o pokoljima u Drakuliću, Motikama i Šargovcu, naveo i sledeće: „Dan uoči masakra održan je sastanak u katoličkom samostanu Petrićevac, kod Banja Luke, na kojem su učestvovali Viktor Gutić (ustaški komandant Bana Luke u vreme pokolja – op.a.) banjalučki župnik Nikola Bilogrivić, predsednik suda u Banja Luci, Stilinović, te više katoličkih sveštenika, među kojima i izvesni Filipović, koji je potom prisustvovao i samom klanju“.
Više je nego jasno da su spomenuti pokolji osmišljeni i isplanirani pod uticajem i u krugu sveštenstva katoličke crkve.
Koliki značaj ovo relativno malo geografsko područje ima za katoličku crkvu govori i dolazak pape Ivana Pavla Drugog u Banja Luku, 22. juna 2003. godine, koji je baš u samostanu Petrićevac (slučajno?) služio misu i beatifikovao katoličkog laika Ivana Merca. U obraćanju okupljenima, a bilo ih je više od 50.000 nije našao za shodno da osudi strašnu ulogu katoličke crkve u ubijanju Srba za vreme Drugog svetskog rata.
Srbi su, naivno, verovali da hoće. Zato je, sa srpskog stanovišta, fra Mirko Filipović, sa Plehana, zlata vredan. Kao podsećanje i opomena.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *