Raskoljnikov u Parizu

Piše Mira Popović

Postavka Zločin i kazna u Parizu istražuje pogled umetnika na zločin tokom dva veka, od Francuske revolucije do Drugog svetskog rata, namećući brojna pitanja o čoveku-zločincu, ali i o društvu koje kažnjava. U tom smislu, ona ima ne samo umetnički, već i sociološki, psihološki, pa i filozofski aspekt

Remek dela majstora slikarstva posvećena temi koju je Dostojevski ovekovečio naslovom svog slavnog romana o Raskoljnikovom zločinu i ispaštanju, kazni koja ga je stigla, ali i giljotina i jedna vrata od tamnice osuđenih na smrt puna urezanih poruka: izložba „Zločin i kazna“ u pariskom muzeju Orsej, jednom od najlepših u Gradu svetlosti, nametnula se kao istinski događaj, umetnički koliko i društveni. Zamislio ju je bivši francuski ministar pravde, autor zakona o ukidanju smrtne kazne u Francuskoj 1981. godine, Rober Badenter, a realizovao francuski akademik, istoričar umetnosti Žan Kler.

FASCINIRANI ZLOČINOM
Izložba istražuje pogled umetnika na zločin tokom dva veka, od Francuske revolucije do Drugog svetskog rata, namećući brojna pitanja o čoveku-zločincu, ali i o društvu koje kažnjava, o načinu kažnjavanja. U tom smislu, ona ima ne samo umetnički, već i sociološki, psihološki, pa i filozofski aspekt. U tome je, pored ostalog, jedinstvenost neobične smotre u nekadašnjoj železničkoj stanici građenoj za Svetku izložbu 1900. godine, u muzeju Orsej.
Goja, Velaskez, Žeriko, Delakroa, Mink, Blejk, Dega, Pikaso, Sezan, Magrit, Vorhol… Od košmarnih platana Goje na kojima su predstavljene životinjske nemani, monstruozne veštice i kanibali, do slike električne stolice koju je potpisao Vorhol, izložena dela svedoče o tome da – kako kaže Badenter –  „umetnike snažno zanima povreda onog na šta je crkva bacila prokletstvo, svetogrđe, seks, smrt“. Autor još jedne izložbe koja je svojom neobičnom temom i realizacijom ostvarila veliki uspeh u Parizu („Melanholija“, 2005. u Gran paleu), Žan Kler sa svoje strane pojašnjava da se, ako se gleda čitava kolekcija nekog muzeja, bez teškoća može ustanoviti da „više od polovine platana predstavljaju zločin: krvava mučenja, raspeća, ili ispaštanja, kaznu.“ Slikari su, na neki način, fascinirani zločinom, kaže Kler i dodaje: „Možda zvuči šokantno, ali činjenica je da je zločin izabrana tema slikarstva na Zapadu.“
Sve te slike okupljene su pod jednom porukom, šestom Božjom zapovesti „Ne ubij“, koja je ujedno i prva od pet podtema ili poglavlja izložbe, ispod koje je ispisano: „Temeljni zločini čovečanstva: čedomorstvo, oceubistvo, bratoubistvo, ubistvo kralja, bogoubistvo, genocid“. Kler ne odriče da u toj sali muzeja neminovno iskrsava pitanje o tome da li je zločin imanentan čovečanstvu, ali kaže i da se ne radi o tome, već o činjenici da je „civilizacija – svidelo nam se to ili ne – zasnovana na izvesnom broju zločina koji su prvobitni zločini velikih ljudskih civilizacija, kao i na velikim zabranama, velikim ljudskim zakonima.“ On podseća da je prvi zločin bio čedomorstvo koje je počinio Kronos, otac bogova, kada je proždrao svoju decu. Prvi primer oceubistva je Edipovo ubistvo oca, da bi, u Bibliji, „prvi zločin koji je počinio čovek na zemlji bilo bratoubistvo, ono kada je Kain iz ljubomore ubio svog brata Abela.“ Počevši od tih prazločina, način umetničke obrade teme se menjao kroz vreme. Stil je drugačiji, ali „bez obzira na to da li je reč o Davidu, Viktoru Igou (i njegovi crteži su izloženi) ili Pikasu, postoji uvek ista fascinacija pred nasiljem i krvlju“, kaže Kler.
Zločin povlači kaznu. I ta tema je neizbežno prisutna na platnima velikih majstora, kao što je prisutna u književnosti, gde je Dostojevski, ovoga puta u „Braći Karamazovima“, formulisao jednu od najlucidnijih misli o krivici i pravednosti, odnosno nepravednosti kazne: „Da je sudija bio pravedan, zločinac možda ne bi bio okrivljen.“ Ukupno 457 eksponata – slika i predmeta – prikazanih na izložbi ilustruju zločin i kaznu, kao lice i naličje istog zlodela, ili, kako objašnjava Kler, „obrađen je zločin kojem sledi kazna, a ona je jedan drugi zločin.“

Orsej je jedan od najlepših muzeja u Gradu svetlosti, a njegove postavke nameću se kao značajni društveni događaji

CRNI VEO ZA STRAŠNU „UDOVICU“
Pored podteme „Ne ubij“ neuobičajena smotra „Zločin i kazna“ u muzeju Orsej ima još četiri poglavlja pod naslovima: „Izjednačujuća smrt“, „Lica zločina“, „Zločin i nauka“, kao i poglavlje o prikazivanju zločina u štampi, odnosno popularnosti zločinaca.
Najtežu kaznu, a i njeno ukinuće u Francuskoj, na izložbi simbolizuje – giljotina. Prava, ogromna, zastrašujuća. Pokrivena je providnim crnim velom kao u periodu Terora za vreme francuske Revolucije, velom koji ujedno podseća na njen nadimak – „udovica“. Badenter je, kako je ispričao u jednom novinskom intervjuu, godinama tragao za njom da bi je nedavno pronašao, rasklopljenu u depou muzeja o kaznionicama u Fontenblou, nedaleko od Pariza. Bila je u upotrebi čak do 1977. godine. U početku, u vreme Revolucije, služila je za javne egzekucije u podne na pariskom trgu Revolucije (današnji Konkord), da bi se kasnije ta jeziva izvršenja smrtne kazne pomerila na zoru i na rub grada, i na kraju se obavljala u tajnosti, u zatvorskim dvorištima. Pred giljotinom, kojom je izvršena i smrtna presuda nad Lujem XVI, makar i bila samo muzejski eksponat, krv se ledi u žilama. Viktor Igo je zabeležio svoj užas pošto je jednom video tu spravu za ubijanje: „Možemo na neki način da budemo ravnodušni prema smrtnoj kazni, da se ne izjašnjavamo, da kažemo da ili ne, dok ne vidimo svojim očima giljotinu.“ A jedan drugi francuski pisac, nobelovac Alber Kami, postavio je pitanje „nije li izvršenje smrtne kazne ubistvo sa najvećim predumišljajem?“
Drugi predmet koji, osim giljotine, šokira na izložbi su vrata tamnice osuđenika na smrt, pozajmljena takođe iz Fintenbloa, na kojima su oni koji su čekali izvršenje kazne urezali nožem poruke kao što su „zbogom Friset“, ili „nemam sreće“, i godine svog pogubljenja, 1899, 1911…
Zašto čovek ubija? Zašto čini zločine? Zašto je pravda toliko dugo ubijala čoveka? Autori izložbe, njen idejni tvorac Badenter i komesar Kler, nisu uspeli da daju odgovore na ta nerazrešiva pitanja, ali su ponudili jedno bogato razmišljanje o zločinu i kazni kroz umetničke vizije teme, ali i preko raznih predmeta, ne samo giljotine i pomenutih vrata, već i preko odlivaka lobanje zločinaca koje su u kriminologiji i frenologiji u XIX veku služile za ustanovljenje glavnih crta lica ubica, lopova, siledžija. Tu su i isečci iz štampe, naročito iz „Peti žurnala“ stvorenog 1866. godine i „Detektiva“ lansiranog 1928. godine, koji su senzacionalistički prenosili vesti o zločinima, često praćene šokantnim ilustracijama. Suđenja zločincima podstakla su Balzaka da zapiše kako su „sudske afere romani čak bolje napisani od onih koje je potpisao Valter Skot i koji se strašno razrešavaju, pravom krvlju, a ne mastilom.“
Dalje od zločina i kazne, izložba postavlja večni problem dobra i zla. Što to čini i na šokantan, pa i spektakularan način, sasvim je drugo pitanje. Uostalom, publika je upozorena: „Muzej vas obaveštava da neka dela predstavljena na izložbi mogu da povrede osećanje posetilaca (a posebno mlade publike)“, može se pročitati pre nego što se zakorači u tu neobičnu smotru zločina i kazne u kojoj su pomešane umetnost i stvarnost.
Izložba „Zločin i kazna“ u pariskom muzeju Orsej otvorena je do kraja juna.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.