Petorica iz Majamija

Priredila: Mara Knežević Kern

O tome kako SAD krši osnovna ljudska prava pet kubanskih zatvorenika, koji su bez dovoljno dokaza zatočeni u američkim zatvorima još od 1998. godine, razgovarali smo sa Elizabet Palmeiro, suprugom Ramona, jednim od „Petorice iz Majamija“ koji već 12 godina čeka fer suđenje

Prilikom XV evropskog susreta solidarnosti sa Kubom, održanog u Sofiji, u organizaciji društva bugarsko-kubanskog prijateljstva, delegati iz 27 zemalja iskazali su neslaganje sa američkom politikom prema Kubi, apelujući na međunarodnu zajednicu da se založi za obnavljanje sudskog procesa protiv pet kubanskih građana, koji su pod optužbom da su radili „protiv sigurnosti Amerike“ uhapšeni 1998. godine u Majamiju.
Tim povodom razgovarali smo sa Elizabet Palmeiro, suprugom uhapšenog Ramona, koji već 12 godina čeka fer suđenje.

Noam Čomski je hapšenje Petorice nazvao najvećim pravnim skandalom 21. veka, koji je „do te mere sraman da je teško o tome i govoriti“. S obzirom da i evropski mediji bojkotuju slučaj, molimo vas da nam kažete za kakve „zločine“ su optužena petorica Kubanaca?
Čitav tok suđenja nedvosmisleno ukazuje na to da se radi o političkom procesu, o čemu svedoče i drakonske kazne kakve su presedan u američkom pravosuđu… Posle talasa nasilja usmerenog prema Kubi, od strane najamničkih bandi iz krugova kubanske zajednice na Floridi, naši ljudi su devedesetih došli u SAD. Njih je nenaoružane poslala kubanska vlada, bez ikakve namere da nanesu štetu SAD-u, a njihov jedini zadatak je bio da uđu u trag organizatorima terorističke mreže… Bombe su postavljane po hotelima, autobusima, na aerodromu. Ova petorica se brzo infiltrirala u terorističke grupe i obaveštavala svoju vladu o planiranim akcijama… Umesto da pohapsi teroriste, FBI hapsi Petoricu i protiv njih započinje monstruozni proces, optužujući ih za „težak slučaj zavere u cilju bavljenja špijunažom“.

Iz dosijea se vidi da ih vlada SAD-a nikad nije optužila za bavljenje špijunažom, niti ima dokaza da je akt špijunaže ikad počinjen, kao ni da je pronađen bilo kakav optužujući dokument. Na osnovu čega su osuđeni?
Na osnovu lažnih svedoka… Kad se utvrdilo da jedan svedok laže, tvrdeći da glas sa trake pripada čoveku koji je u to vreme bio mrtav, sramno objašnjenje tužioca glasilo je: „Porota ima prava da odabere u šta će poverovati.“ Kad su Ramona optužili zbog pisma, koje on nije napisao, FBI je na osnovu laboratorijskog nalaza zaključio da pismo nije stiglo sa Ramonovog kompjutera. Tužilac je na te dokaze samo arogantno prokomentarisao: „Dokazi FBI-a kazuju jednu stvar, ali ja sam tužilac i ja tvrdim nešto drugo… U korist Petorice svedočila su tri penzionisana armijska generala i jedan admiral, tvrdeći da nema dokaza o špijunaži., ali to nije imalo nikakvu težinu… Suđenje je trajalo preko šest meseci, a ukupna kazna iznosi 77 godina!

Nakon donošenja presude tortura se nastavila. Kojim metodama su onemogućili porodicama da posete zatvorenike?
To su veoma perfidne metode: namerno su ih poslali u pet različitih zatvora, kako bi im otežali kontakte sa advokatima, i smestili ih u zatvore pod režimom „maximum security“ , u kojima je zatvorenicima zabranjen bilo kakav kontakt sa porodicom… U te zatvore šalju najokorelije kriminalce, koji su većinom antikubanski raspoloženi, pa možete onda da zamislite kakvim su sve torturama i poniženjima izloženi.

Kuba je i u ovom slučaju naišla na veliku međunarodnu podršku, među potpisima na peticiji za oslobađanje kubanskih heroja nalaze se imena Nobelovaca, među kojima su  Žoze Saramago, Nadin Gordimer, Ginter Gras, Dario Fo… Da li je bilo efekta?
U decembru 2009. neke kazne su neznatno ublažene, ali se odnos prema porodicama nije promenio: poseta najbližim rođacima limitirana je na jedan susret  godišnje… Rene i Gerardo nisu videli svoje supruge 11 i 9 godina, zbog toga što američke vlasti sistematski odbijaju da im izdaju vizu… Tokom celog sudskog postupka organi vlasti ometali su napore advokata odbrane time što su sprečavali pristup dokumentima, koji su bili klasifikovani kao tajni, i omogućavali im da vide samo petinu svih dokaza… Još uvek nemaju uvid u hiljade dokumenata, da bi mogli da pripreme žalbu.

Ramona ste videli samo sedam puta. Kako izgledaju ti susreti?
Kad je Ramon uhapšen naša mlađa kćerka još nije bila rođena. Bilo nam je zaista teško… Ramonu je uskraćena mogućnost čak i da zagrli svoju decu. Susreti se odvijaju bez mogućnosti dodira ili zagrljaja, jedini trenutak u kom Ramon može da nas zagrli je u momentu fotografisanja… Meni je najteže da zadržim suze, ali nikad nisam zaplakala – zbog dece. Ramon je, takođe, uvek nasmejan i nijednim gestom ne pokazuje da su ga slomili, što im je osnovni cilj. Taj sadistički odnos govori o njihovoj nemoći… Bilo je predloga od strane tužilaštva da u zamenu za „priznanje“ da ih je Kuba poslala da špijuniraju u cilju terorističkih napada, dobiju oslobađajuću presudu i vize za porodicu. Niko nije prihvatio takav sramni sporazum… Ramon je jednom prilikom rekao: „Nosim zatvorsku odeću kao medalju svog naroda“.

Koja vrsta pomoći je u ovom trenutku potrebna Kubi?
Advokati odbrane su 10. marta izložili slučaj pred Apelacionim sudom u sudnici u Majamiju. Dok čekamo da sud donese rešenje – a za tu odluku možda treba i nekoliko meseci – pozivamo da nam se pridružite u Pokretu solidarnosti… Više od novčane pomoći nama je potrebna moralna podrška. Ako bi ljudi slali pisma podrške zatvorenicima, verujem da bi se njihov status u zatvoru vremenom poboljšao, a njima je dragocena i moralna podrška da znaju da nisu zaboravljeni. Na sajtu  www.antiterroristas.cu možete dobiti informacije o njima, kao i adrese na kojima se trenutno nalaze. Tu ćete naći i broj računa sa kog se u Americi plaćaju advokati i članci u novinama… Medijska podrška o ovom slučaju bila bi dragocena.

____________________

Gerardo Hernandez Nordelo, osuđen na dve doživotne robije, plus 15 godina

Rođen je 1965. u Havani. Studirao je političke nauke, a svoju kreativnost iskazao na polju slikarstva i literature. Kao pripadnik kulture čiji je moralni kredo solidarnost, priključio se internacionalnim brigadama u borbi za oslobođenje Angole od aparthejda.
Gerardo i njegova supruga Adriani Perez nemaju decu, niti će je ikad imati. Njemu su čak zabranjene posete, što spada u deo inkvizitorskog pritiska, ali Gerardo ne podleže ucenama. Naprotiv, u pismu nerođenom detetu Gerardo objašnjava motive svoje borbe i smisao žrtvovanja. Umesto da pogne glavu i traži milost od Imperije, Gerardo izjavljuje: „Jedino žalim što nemam više od jednog života, da ih dam za svoju zemlju“

____________________

Antonio Guerero Rodrigez – osuđen na doživotnu robiju, plus 10 godina

Rođen je 1958. u Majamiju. Avioinženjer. Piše poeziju i slika.
U govoru koji je održao pred sudijama, Antonio se poslužio rečima Hose Martija, koje su ga snažile u najtežim trenucima, a koje bi u slobodnom prevodu glasile: „Pravi čovek ne razmišlja o tome kako da živi bolje, već kako da ispuni svoje dužnosti.“
Citirajući reči američkog predsednika, koji posle 11. septembra uzvikuje: „Mi moramo da predupredimo terorističke napade i otkrijemo teroriste pre nego što napadnu“, Antonio sa žaljenjem zaključuje da za Kubu to pravilo, očigledno, ne važi!

____________________

Rene Gonzalez Sehwerert – osuđen na 15 godina zatvora

Rođen je 1956. u Čikagu. Pilot i instruktor letenja. I Rene je sledio Gevarin impuls, smatrajući da revolucija još nije gotova. Angola je bila jedna od ugroženih zemalja, kojoj je trebalo pomoći.
Reneu su takođe nudili dil – povlačenje optužbe ako prizna da je kubanski špijun. Kad se u zatvoru sreo sa uhapšenom suprugom Olgom, oboje su znali da neće pokleknuti. Ugledavši je u robijaškoj odeći, Rene joj je uz osmeh rekao: „Lepo ti stoji narandžasta boja“.
Olga je njegov prkos platila proterivanjem iz Amerike i uskraćivanjem mogućnosti da ga ikada više poseti u zatvoru. Kažnjena je i njihova devojčica, koju je poslednji put video kao bebu, sa lisicama na rukama (zabrana dodira je jedna od metoda, koja je proučavana još u nacističkim laboratorijama).
Kad je nakon šest godina kćerka posetila oca (Olgi je poseta još uvek zabranjena), Rene je poručio: „Uprkos svemu sačuvaćemo osmeh, optimizam i radost života i zadovoljstvo što nismo pali na kolena“. A američke štićenike u Majamiju nazvao je „patetičnim parazitima, koji vise na slonovskom repu… kojih se seti samo kad mahne repom da otera muve.“

____________________

Fernando Gonzales Lort – osuđen na 19 godina zatvora

Rođen je 1963. Završio političke nauke. Priključio se pokretu otpora u Angoli.
Fernando je u svojoj završnoj besedi govorio o tradiciji američke politike da finansira međunarodni terorizam, od Ajzenhauera do Nixona, koji je stajao iza zvaničnog programa rešenja kubanskog pitanja uz pomoć terorističkih bandi, kao „jedine efikasne metode“, zahtevajući posebnu opreznost prilikom sprovođenja ovih operacija, kako ne bi procurele vesti o njegovim „prljavim rukama“.
Ni Fernandova supruga nije stigla da mu podari potomstvo, pa im je vreme koje nemilosrdno otkucava najveći neprijatelj. Inkvizitori nisu mogli smisliti suroviju kaznu.

____________________

Ramon Labanino Salazar – osuđen na doživotnu robiju, plus 18 godina

Rođen je 1963. u Havani. Diplomirao je ekonomiju, piše i objavljuje poeziju.
„Smisao naših života je u ljubavi prema našem narodu“, piše Ramon, siguran u neophodnost svoje žrtve, koja mu pomaže da bolje shvati značenje reči „vernost, borba, domovina i optimizam slogana venceremos!“