OTETO KOSOVO Ne dam svoje parče neba!

Piše Biljana Živković

Vaclavu Dvoržaku i Alešu Bednaržu, autorima dokumentarnog filma „Oteto Kosovo“, Matica iseljenika Srbije dodelila nagradu „Rastko Petrović“ za doprinos istorijskoj istini

Češkom reditelju filma „Oteto Kosovo“ Vaclavu Dvoržaku i producentu Alešu Bednaržu posle skoro godinu i po dana od prvog emitovanja u našoj zemlji,  dodeljena je  nagrada „Rastko Petrović“ Matice iseljenika Srbije. To nije jedino odličje koje su iz Srbije poneli u Evropu ovi vesnici istine o našoj nacionalnoj tragediji. Pripala im je i godišnja nagrada „Dostojevski“ Sveslovenskog književnog društva za emitovanje dokumentarnog filmskog ostvarenja, autentičnog potresnog svedočanstva, koji je u velikoj meri uticao da se izmeni stav o kosmetskom problemu u Češkoj. Ali i mnogo više od toga, jer posle emitovanja u Češkoj, kao da je polako počelo da se odmotava slovensko klupko. Tako barem tvrde autori filma koji i sami kažu da su u duboko svesni svog slovenskog korena.

TRNOVIT PUT DO ISTINE
Ovi češki filmski stvaraoci, novinari, kada je Kosmet u pitanju nisu ustuknuli kao ogromna većina njihovih kolega u svetu, ali nažalost i u samoj Srbiji. Jer, malo je hrabrih i odabranih koji imaju odvažnosti da se otisnu u opasan svet dokazivanja istine o Srbima, koja u postojećim okolnostima obezbeđuje samo velike neprijatnosti. O tome, uostalom, svedoči i mr Vaclav Dvoržak, koji za naš list ističe da su se na ovaj projekat Bednarž i on samoinicijativno odlučili, postajući svesni u kojoj su meri Srbi izloženi medijskoj satanizaciji.
Kao profesionalci rešili su da, istražujući, boraveći nekoliko puta na Kosovu i Metohiji, dokažu kako slika o Srbima koja kruži Evropom – nije istinita. Fascinantno je koliko su znalački, studiozno i analitički ukazali na istorijsku pozadinu i povezanost svih, po Srbiju nesrećnih okolnosti, počev od Balkanskih ratova i Prvog i Drugog svetskog rata. Razumeli su odlično, kažu, da se srpski narod krvlju ugrađivao vekovima u evropsku istoriju, decenijama gradio čak i zajednice sa drugima. Uvek i neizostavno, Srbi su krvlju plaćali svoj i „tuđi“ mir, i kasnije nezahvalnost, u najgorem slučaju patološku mržnju drugih koja je „vaskrsavala“ čim bi buknuo novi balkanski ratni  požar. Shvatili su, napominju obojica, zašto baš Kosmet!

„Naša najveća nagrada će biti, kada za 20, 30 godina ovo veliko zlo u svetu prođe, sve ispliva na površinu, a onda se neko seti da smo i nas dvojica postojali, radili, snimali filmove o Srbima, kada to skoro niko nije hteo, ili malo ko je smeo“: Vaclav Dvoržak

Dvoržak i Bednarž na ogoljen način uspeli su da prikažu užasno težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji. Kažu da odavno znaju kako je za srpski narod Kosmet nacionalni stožer, izvorište, ono bez čega ne može da opstane. Sve to shvatile su Česi, za razliku od većine srpskih političara, kojima se profesionalni gest dvojice sineasta ili ne dopada, ili prema njemu imaju indiferentan stav. Niko od njih nije se povodom filma čak ni oglasio.
„Nakon titoističkog seckanja Srbije na centralnu Srbiju i dve pokrajine, gde su na KiM Albanci uživali sva prava, dugo godina pripreman  je scenario destabilizacije Balkana. I vrlo lako je izveden. Srbi su, po ko zna koji put žrtvovani, a onda i satanizovani. To se vidi u našim pojedinim kadrovima, koji su, razume se,  dokumentaristički. Vrlo brzo se medijska mašinerija u svetu toliko zahuktala, da gotovo nije bilo informativnih kuća koje nisu pevale istu pesmu. Lažna slika poslužila je kao opravdanje NATO-u za sve zlo koje će počiniti nad srpskim narodom: za bombardovanje SRJ, uništavanje nacionalnog, prirodnog i privrednog bogatstva jednog naroda, za kolateralne štete, povlačenje vojske sa KiM, a sa vojskom i za bežanje, kasnije  proganjanje naroda, zatim za zloglasni 17. mart, stravičan pogrom srpskog življa koji se dešavao pred očima uspavane svetske demokratske javnosti. Usledilo je samoproglašenje Kosova za državu, što je bila kap u prepunoj čaši žuči. Srbi su ostali bez podrške i istinskih prijatelja. Mesecima smo, snimajući materijal, boravili na Kosovu i Metohiji, beležili kazivanja Srba, ali i Albanaca. Pre svega Srba koji su i pored sveg užasa ostali da čuvaju svoje vekovno ognjište.“
Ovim rečima je mr Vaclav Dvoržak opisao svoje viđenje istorijske pozadine srpske kosmetske golgote, ali i sadašnjosti, koju je verno i bez zazora predstavio i u nagrađenom filmu. Međutim, svaki put do istine je trnovit. Tako je bilo i u slučaju prvog prikazivanja filma „ Oteto Kosovo“ u Češkoj.
„Film je prvo prikazan političarima, a potom češkoj publici. Posle izvesne pauze predstavljen je i na vašoj RTS. Na gledaoce je ostavio dubok, snažan utisak. Usledile su   reakcije, reagovanja, zaprepašćenje viđenim. Javljali su nam se ljudi, prvo iz naše zemlje, a kasnije, pošto je film internetom putovao – iz celog sveta. I sada nam pišu, daju podršku Srbima na Kosmetu, i nama kao istraživačima. I to je za nas velika satisfakcija“, ističe Dvoržak.
Dvoržakov motiv da se upusti u ovaj režiserski podvig, da putuje Kosmetom i da beleži priče Srba u getoima, sakuplja i sistematizuje istorijsku filmsku dokumentaristiku, ali i da progovori i o Jasenovcu i Srebrnici jeste, po njegovim rečima, savest. On je, kaže, još devedesetih godina prošlog veka imao mnoštvo proverenih informacija na osnovu kojih je mogao da zaključi kako se u zapadnoj javnosti prezentuje lažna slika o srpskoj istoriji, ali i aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji.
Zanimljivo je da naše filmadžije i novinari nisu imali te informacije, ili da ih, ako su i znali šta se dešava na Kosmetu, očigledno savest nije mučila.

„Treba da shvatite osećanja Čeha! I mi smo slovenski narod. Česi vole Srbe. Prema srpskom narodu oduvek gajimo specifičnu istorijsku povezanost“: Aleš Bednarž

HRABROST I LJUBAV
Mr Aleš Bednarž je u potpunosti finansirao film, organizovao putovanja, snimanja, okupio ekipu kamermana.
„Za vreme bombardovanja SRJ mi u Češkoj osećali smo se veoma loše. Sumnjali smo u informacije zapadnih medija o ‘Srbima zločincima’. Nas je interesovala istina, odnosno prava pozadina bombardovanja vaše zemlje. Uništili su vam fabrike, koje ste decenijama gradili, bolnice, obdaništa, škole, gađali su mostove, ubijali nedužne ljude! I to na pragu 21. veka! Tada nismo lako mogli da dođemo u Srbiju. Ali posle 17. marta 2004. godine više nismo imali strpljenja. Pozvali smo ljude iz tadašnjeg Koordinacionog centra za KiM, koji su nam maksimalno izašli u susret, povezali nas  sa pravim ljudima, mestima, getoima. Tako smo počeli snimanje već u aprilu 2004. godine“, priča nam producent „Otetog Kosova“.
I njega je, baš kao i Dvoržaka, nosila želja da predstavi pravu sliku o kosmetskoj stvarnosti. A ona je, po svedočenju Bednarža, gora nego što izgleda.
„Sve informacije koje su oticale u svet o tome kako su međunarodne organizacije, ‘mirovne’ misije, NATO na Kosmetu da ‘održe ravnotežu’, multinacionalnost, mir, stabilnost – sve je to puka je laž. Srbi na svojoj zemlji bili su apsolutno obespravljeni, nezaštićeni!“
Zaista je za divljenje to što je Aleš Bednarž izdvojio za realizaciju ovog projekta oko milion kruna (oko 35 hiljada evra), znajući da finansira film koji ne može da mu donese nikakav prihod. I za divljenje, ali i za opomenu ovdašnjim ljudima, pre svega onim u vlasti, koji ni dinar nisu izdvojili za realizaciju nekog sličnog projekta. A Česi su to učinili samo da bi pokazali kako je srpski narod stradao, kako je nepravedno satanizovan u svetskim medijima. Uostalom, evo šta o tome kaže Bednarž:
„Naš cilj je bio i  da konstruktivno doprinesemo jačanju, poboljšanju odnosa srpskog i češkog naroda. Dva slovenska naroda. Da Česima pokažemo kako žive Srbi u logorima, a Srbima da nisu sami i neshvaćeni. Mislim da smo napravili, u tom smislu, značajan iskorak. I nema novca kojim bi se to moglo platiti! Treba da shvatite osećanja Čeha! I mi smo slovenski narod. Česi vole Srbe. Prema srpskom narodu oduvek gajimo specifičnu istorijsku povezanost.  Ona se prepliće i kroz generacije koje su preživele,  recimo,  Prvi svetski rat. Ne znam koliko ste upoznati, ali mnogo je čeških vojnika bilo na Solunskom frontu sa braćom Srbima. To vam govorim, jer je i moj pradeda bio saborac solunskih srpskih vitezova. Trebalo je za to imati hrabrosti i mnogo ljubavi!“
A Bednarž i Dvoržak je imaju. I ne samo da su nesebično pružili kosmetskim Srbima, nego su im još i zahvalni, što su, kako ističu, mnogo toga od njih naučili. Zatekla ih je, priznaju, njihova čvrstina, nepokolebljivost, čovekoljublje.
„Posle svog zla koje im je naneto – Srbi ne umeju da mrze! Okovani žicama, tuđinskim vojnicima na njihovoj zemlji, ti ljudi, deca, starci, žene opstaju iako se sve urotilo protiv njih! Postoje susreti koje nikada neću zaboraviti. I reči koje su mi se urezale u pamćenje. Onaj ‘nebeski odgovor’ jednog Srbina koji mi je rekao: ‘To je moje parče neba i nedam ga nikome na svetu’! E zbog tog neba, neba svih kosmetskih Srba rođen je naš 57-minutni dokumentarni film!“, ističe Vaclav Dvoržak.

__________________

Kako protiv cenzure

Posle završetka snimanja filma „Oteto Kosovo“ državna češka TV zabranila je njegovo prikazivanje. Tada smo pozvali kolege u Pragu na projekciju filma, organizovanu u Domu nacionalnih manjina. Došlo je mnogo uglednih novinara, pisaca, reditelja. Kasnije je vršen stravičan pritisak na češku TV koja je bila optuživana da cenzuriše film i sopstveni televizijski program. Pritisak je bio toliko jak da je film čak pogledan u Parlamentu. Posle svega Češka TV bila je prinuđena da emituje film, jer naša država je, i pored svih mana, ipak demokratska“, ukazuje reditelj Vaclav Dvoržak.

__________________

Za nauk novinarima

„Postoji nešto što je životna satisfakcija – to je biti vesnik istine! Divno je i uzvišeno to osećanje. Novinari moraju da shvate koliko veliku ulogu danas ima njihova profesija. Da su tih devedesetih godina do danas svi novinari poštovali kodeks istine, profesionalizam, ubeđen sam da bi bilo nemoguće satanizovati jedan od najstarijih naroda na Balkanu, ne bi bilo onda lako bombardovati srce Evrope, i vaš narod ne bi ovoliko patio. Novinar, pre svega, mora da bude pravdoljubiv, da bude neustrašivi istraživač, ali iznad svega čovek“, zaključuje Aleš Bednarž.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *