MUSTAFA CERIĆ Svi reisovi džihadi

ov

Mustafa Cerić već skoro dve decenije jedan od najaktivnijih i najuticajnijih učesnika u svim zbivanjima koja neposredno ili posredno imaju veze s islamom i muslimanima na prostoru bivše Jugoslavije. U ovom prilogu akcenat je stavljen na aspekte njegovog angažovanja na više frontova jednog te istog „posleratnog džihada“

Piše Darko Tanasković

Potpis 1

Reis Cerić ističe se beskrupuloznim korišćenjem srebreničke tragedije, u kojoj sagledava nepresušno vrelo moralne satisfakcije za ucenjivanje srpskog naroda

Potpis 2

Jedna od akcija verskog poglavara IZ u BiH jeste i „prikupljanje 16.744 cipele koje će označavati 8. 372 žrtve genocida u Srebrenici“, a od kojih će biti „sagrađen veliki stub srama na brdu iznad Potočara u obliku slova UN“

Potpis 3

Mustafa Cerić bio je zgrožen hapšenjem „uglednog akademika Ganića“, a na osnovu nekakve „nacističke srpske liste za istrebljivanje“

Potpis 4

Lider SDA Sulejman Tihić, Ceriću je već odavno kost u grlu, zbog javno izrečene ocene o tome da se u Dobrovoljačkoj ulici dogodio zločin

Potpis 5

Verski lider Bošnjaka pružio je u Novom pazaru bezrezervnu podršku liniji sve glasnijeg i žešćeg muftije Muamera Zukorlića s kojim čini skladan versko-politički tandem

Potpis 6

Mustafa Cerić veoma je aktivan i na Kosovu i Metohiji, a odlične odnose održava i sa vrhom vlasti u Prištini: Cerić, Trnava, Sejdiju

Islamsko predanje kaže da je vesnik vere Muhamed muslimanskim borcima koji su se vratili iz bitke protiv nevernika jednom rekao: „Dobro učiniste što iz manjeg u veći džihad stupiste“. Na njihovo pitanje šta je to veći džihad, on im objasni: „Za raba Božijeg, borba protiv sopstvenih strasti“. Na osnovu ovog i nekih drugih izveštaja o Muhamedovim postupcima i rečima nastala je linija tumačenja u poznijem islamu, prema kojoj, zapravo, džihad na prvom mestu i nije „sveti rat“.

POLITIZOVANJE ISLAMSKE ZAJEDNICE

Odgovarajući pre nekoliko godina u Londonu na pitanja britanskog novinara i biznismena Nadima Azama, poglavar Islamske zajednice BiH, reisu-l-ulema Mustafa Cerić (rođen 1952. godine u Velikom Čajnu kod Visokog), sledeći Pejgamberov primer, izjavio je, pored ostalog i sledeće: „mali džihad je završen pre više godina i mi smo ga, neki od nas su ga, preživeli. Sad treba da povedemo veći, drugi džihad, intelektualni i obrazovni. /…/ Vi, muslimanska zajednica (Umma) širom sveta, pomogli ste nam u manjem džihadu, a sad nam je potrebna vaša pomoć u ovom intelektualnom“. Iz reisovih reči saznajemo, tako, da je rat u BiH za njega bio džihad, što je samo po sebi korisno saznanje, ali i nešto više i značajnije, da za njega džihad, doduše onaj „veći“, i dalje traje. Kako je Mustafa Cerić već skoro dve decenije jedan od najaktivnijih i najuticajnijih učesnika u svim zbivanjima koja neposredno ili posredno imaju veze s islamom i muslimanima na prostoru bivše Jugoslavije, a i šire, u razmatranju i pokušaju razumevanja prirode i ciljeva njegovog versko-političkog delovanja, odgovorno i neophodno bi bilo prevazići nivo dnevnog i površnog reagovanja na pojedine javne poteze i istupe ovog kontroverznog muslimansko-bošnjačkog lidera i posvetiti im adekvatnu analitičku pažnju. Nema sumnje da on to svojim „likom i delom“ zaslužuje. Kao što je francuski politikolog Ksavije Bugarel bio potpuno u pravu kad je svojevremeno odlučio da svoju univerzitetsku disertaciju posveti Izetbegovićevoj SDA, kao sasvim novoj i samosvojnoj pojavi na svetskoj mapi probuđenog političkog islama, tako i dr Mustafa Cerić već nudi sasvim dovoljno materijala da bude predmet ozbiljnog i objektivnog istraživačkog sagledavanja. Izetbegović je začudo dosad izmicao takvoj pažnji, pa njegov celovit i uravnotežen politički portret još uvek nije sačinjen, što je ozbiljan propust primenjene sociološke i politikološke islamologije.

U poslednje vreme posredstvom medija o delovanju reisa Cerića stiže mnogo indikativnih informacija koje mogu poslužiti kao polazište u usmeravanju pogleda ka nekim karakterističnim aspektima njegovog angažovanja na više frontova jednog te istog „posleratnog džihada“. Ambicije ovog ogleda ne idu dalje od projektovanja mogućih metodoloških smernica u traganju za suštinom protejskog, ali ipak prilično transparentnog Cerićevog javnog lika delovanja. Ukupno Reisovo vrednovanje na putu, za koji on već skoro dva desetleća bližu i dalju okolinu nastoji ubediti da je Alahov, moguće je, uz izvesno pojednostavljivanje, svesti na nekoliko konstantnih odrednica. Prva bi bila da se dr Cerić neuporedivo više bavi politikom nego verom, a druga da politizovanje uloge Rijaseta Islamske zajednice BiH maksimalno podređuje ličnim ambicijama. Te ambicije se ne zadržavaju na granicama Bosne i Hercegovine, pa čak ni bivšeg jugoslovenskog prostora, već smeraju zadobijanju liderske pozicije među muslimanima na regionalnom, balkanskom, a poželjno i kontinentalnom, evropskom nivou. U politici koju istrajno vodi radi približavanja ostvarenju navedenih ciljeva okretni Reis uporno insistira na nekolikim stalnim programskim idejama, u čijem se sprovođenju u delo koristi podjednako stereotipnim političko-propagandnim sredstvima. Pre svega, on se zalaže za unitarnu BiH bez entiteta, u kojoj bi relativno najbrojniji Bošnjaci vodili glavnu reč, a pod krinkom uspostavljanja demokratskog načela „jedan čovek – jedan glas“, što je i dovelo do građanskog rata s tragičnim posledicama po sva tri konstitutivna naroda u nekada centralnoj jugoslovenskoj republici. „Jedino ispravno rješenje jeste trud i nastojanje da BiH bude bez entiteta, da bude stabilna država u postojećim granicama, u kojoj će svi narodi biti konstitutivni i živjeti s jednakim pravima“, izjavio je Cerić posle jedne od svojih poseta Sandžaku (2001).

Sebe doživljava kao najautentičnijeg prvaka postradalog i uzastopnim genocidima (deset do jedanaest!) izloženog bošnjačkog naroda, tvrdeći da je, kad je kolektivna egzistencija nacije ugrožena, nepristojno pitati zašto se on, budući verski poglavar, „meša u politiku“. S obzirom na ovako postavljene koordinate svoje političke misije, logično je da dr Cerić glavne protivnike, što za njega znači dindušmane, vidi u Srbima, kako onima u BiH tako i u Srbiji. Svoje kritičke i polemičke strelice, kao i konkretno javno delovanje, s promenljivim intenzitetom, ali bez prestanka, reis Cerić upravlja prema svemu srpskom, Republici Srpskoj, srpskim političarima u BiH, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srbiji i njenom odnosu prema Bošnjacima u Sandžaku, za koje naročito brine… Pravo da se moralizatorski gnevno i pravednički neumoljivo obrušava na Srbe Mustafa Cerić crpi iz legitimacijskog majdana za koji, kao i određeni broj njegovih bošnjačkih istomišljenika, veruje da je neiscrpan – teze o Bošnjacima kao jedinoj žrtvi, a Srbima kao glavnim zlotvorima u minulom ratu. Za svaki slučaj, ova izopačena teza koja, uprkos privremenoj delotvornosti, preti da Bošnjake liši sposobnosti konstruktivnog suočavanja sa sadašnjom, a pogotovo budućom realnošću, neprestano se hrani morbidnom argumentacijom kako joj se nosivost ne bi smanjila. U tom pogledu, reis Cerić se ističe beskrupuloznim instrumentalizovanjem srebreničke tragedije, u kojoj sagledava nepresušno vrelo moralne satisfakcije za ucenjivanje srpskog naroda i zahtevanje nekakvog njegovog izvinjenja, kao da i Srbi u istom ratu nisu teško postradali.

Prilikom posete tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice Sarajevu (2001), reis je bio jedini bosanskohercegovački uglednik koji odbio da se s njim sretne, jer se ovaj nije izvinio „žrtvama genocida“, a izvinjenje je, po Cerićevom mišljenju, prvi i bezuslovni korak na putu ka pomirenju. Nije propustio da primeti da će „put od izvinjenja do pomirenja biti dug i težak“, ali da „drugog puta nema“. O dužini puta će, naravno, odlučivati Bošnjaci, privilegovani pravom na stalnu uvređenost.

„TURSKA JE NAŠA MAJKA“

Važno je istaći još jedno karakteristično svojstvo reisovog stila u politici – sistematsko oslanjanje na razne strane, međunarodne činioce, od SAD, preko muslimanskih zemalja, posebno Turske („Turska je naša majka!“), kao i internacionalnih islamskih i islamističkih organizacija, do cionističkih foruma posvećenih negovanju uspomene na Holokaust. Ako je neko u potpunosti usvojio i primenio čuvenu misao Deng Sjaopinga, da nije važno da li je mačka crna ili bela, već da li lovi miševe, onda je to polivalentni sarajevski reisu-l-ulema. Glavni muftija je velemajstor retoričkog prilagođavanja pretpostavljenim očekivanjima svakog sagovornika ili auditorijuma do čije mu je podrške stalo. Kako odlično govori i engleski i arapski, što među bošnjačko-muslimanskim prvacima, s izuzetkom Harisa Silajdžića, nije baš čest slučaj, a neguje i osobeni vid neusiljenog ozbiljno-šaljivog kazivanja, Cerić ima zavidnu prohodnost i na Zapadu i na Istoku. Za reisa nije, naravno, nikakav problem to što su njegovi sukcesivni iskazi neretko logički, etički, pa i politički protivrečni. Uopšte, dr Cerić je čovek koji je neslućenim sposobnostima snalaženja i napredovanja u teškim vremenima i u složenim, dramatičnim okolnostima iznenadio sve one koji ga pamte iz mladosti i iz studentskih dana.

Svaki od pomenutih elemenata političke platforme i prakse dr Mustafe Cerića zasluživao bi zasebno, usredsređno i produbljeno razmatranje, počevši još od okolnosti njegovog školavanja, imamskog službovanja i doktoriranja u Čikagu, bitnih za razumevanje potonjeg razvojnog puta i umrežavanja referenci. Takvo sveobuhvatno istraživanje, koje bi svakako vredelo preduzeti, prevazilazi namere i okvire ovog ogleda, u kome će biti iznete samo neke novije ilustracije reisovog metoda i načina javnog delovanja na gore predočenim glavnim linijama političkog angažmana.

Evo tih nekoliko vesti koje su u novije vreme privukle pažnju. Jedna je naročito bizarna, a i indikativna. Sarajevski mediji su početkom juna objavili da je reisu-l-ulema primio izvesnu Merimu Spahić, koordinatorku projekta „Stub srama“ koja ga je tom prilikom upoznala s „akcijom prikupljanja 16.744 cipele koje će označavati 8. 372 žrtve genocida u Srebrenici“, a od kojih će biti „sagrađen veliki stub srama na brdu iznad Potočara u obliku slova UN“. Izgradnja stuba bi trebalo da počne maja 2011. godine. Cipele se do 25. juna prikupljaju u Sarajevu, Srebrenici, Tuzli, Zenici i Bihaću, kao i u Berlinu, Frankfurtu, Minhenu i Getingenu. S obzirom na to da će prikupljena obuća u drugoj fazi projekta biti izložena u Hagu i u Berlinu, organizatori predlažu građanima da cipele iskoriste kao „sredstvo komunikacije i u njih stave poruku koju žele da Evropa čuje“. Kao u antologijskom američkom filmu „Ratom protiv istine“! U agencijskoj vesti se dalje kaže da je dr Mustafa Cerić pohvalio i podržao ovu inicijativu koja je potekla od Centra za političku lepotu iz Nemačke, a kao lični doprinos ovoj manifestaciji političke estetike priložio je nekoliko svojih cipela, po fotografiji bi se reklo mokasina, pored kojih je snimljen pred džamijom. Nije mu bilo teško da se liši jednog para obuće, jer Cerić je već odavno obe noge javno izuo. Reis se očigledno trudi da na svaki način, pa i na ovaj groteskni, podupre održavanje tenzije u vezi sa svetskim zračenjem univerzalne poruke Srebrenice, od koje se promišljeno i dosledno stvara „bošnjački Aušvic“, zarad trajne propagandno-političke (zlo)upotrebe, po modelu koji je Norman Filkenstejn razložio u studiji „Industrija Holokausta“.

A u govoru na dženazi Srebreničanima 1998. godine upravo je poglavar IZ upozorio da „Srebrenica ne smije biti sredstvo političke igre“! Trudi se tako Mustafa Cerić, ali nije narod slučajno gnomski zaključio da „krčag ide na vodu dok se ne razbije“. Jer, evo još jedne vesti od sredine maja: „Deo članova Organizacionog odbora za obeležavanje godišnjice stradanja srebreničkih Bošnjaka usprotivio se predlogu da poglavar IZ u BiH reisu-l-ulema Mustafa Cerić služi verski obred prilikom ukopavanja ekshumiranih Bošnjaka“. Zahtev da Cerić ne predvodi verski obred podneo je predsednik srebreničkog odbora Socijaldemokratske partije Hakija Meholjić koji je nedavno, takođe na sednici Organizacionog odbora, zatražio da se „ispriča prava istina o Srebenici“ i da se prestane „manipulisati sa žrtvama“. Da li je ovome potreban neki komentar?

A Hakija Meholjić, koji u svom protestu nije ostao usamljen, svakako nije neki „negator genocida nad muslimanima“, što je opaka etiketa koja se rutinski lepi svakome van bošnjačkog versko-nacionalnog korpusa ko se drzne da pod kritičku lupu stavi cinično politikanstvo reisu-l-uleme i njegovih sledbenika, ne dovodeći pri tom uopšte u pitanje činjenicu da se u Srebrenici dogodilo nešto strašno do čega nikako nije smelo doći. Do rata nije smelo doći, ali to je već druga, a zapravo jedina prava tema, ako nam je svima zaista iskreno stalo do neke bar malo bolje budućnosti. Rezerve u pogledu iskrenosti Cerićeve brige za bošnjački narod, čiju savest pretenduje da predstavlja, izražavane su i ranije.

Tako je, recimo, izrazito radikalni i otvoreno srbomrzački raspoloženi komentator Ibrahim Halilović, koji lično nosi veoma neprijatne ratne uspomene iz devedesetih godina, reisov poziv izbeglim Fočacima da se vrate u zavičaj ocenio kao licemerne, a njegove reči „da imam para, i ja bih kupio kuću u Foči i tako svojim primjerom osokolio povratnike“, kao providnu i patetičnu demagogiju, primetivši da muftija „ne bi dao svoga rahatluka kojeg uživa u vili rahmetli Đure Pucara Starog u Sarajevu, taman kada bi mu neko i poklonio kuću u Foči“.

ZVEZDA VODILJA EVROPSKOG ISLAMA

Da je dr Mustafa Cerić, kao osvedočeno promućuran i predostrožan čovek, s izoštrenim političkim sluhom, potpuno svestan perspektivne ranjivosti središnje i noseće bošnjačke političke postavke dokazuje i njegovo hitro reagovanje čim se u jednoumlju oko mantre o isključivoj srpskoj krivici za sva zla i o apsolutnoj bošnjačkoj nevinosti nagovesti pojavljivanje ma i najmanje pukotine, pogotovo na unutrašnjem frontu. O tome svedoče i sledeće vesti. Povodom pritvaranja Ejupa Ganića u Londonu na osnovu zahteva iz Beograda, a kao osumnjičenog za umešanost u zločin nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici (1992), reis Cerić je odmah demonstrativno napustio Međunarodno religijsko savetodavno veće Blerove Fondacije za veru, zgrožen hapšenjem „uglednog akademika Ganića“, a na osnovu nekakve „nacističke srpske liste za istrebljivanje“.

Od lidera SDA Sulejmana Tihića, koji mu je već odavno kost u grlu, vazda budni reisu-l-ulema u ime „mnogih bosanskih patriota koji su 3. maja uradili ono što su morali – branili pravo na svoj život i čast svoje domovine“, energično zahteva povlačenje javno izrečene ocene o tome da se u Dobrovoljačkoj ulici dogodio zločin. Jasno je i zašto: zločinci mogu i smeju biti samo Srbi! Tihića je Cerićev verni doglavnik, vremešni Ismet Spahić istim povodom nazvao „podmetnutim srpskim igračem“ u BiH. A evo šta je na to imao da odgovori Sulejman Tihić, čovek koji je, za razliku od reisa, „prošao pet logora i sve torture koje uz to idu“:

„Moj poziv je bio da treba napustiti pasivnu filozofiju žrtve. /…/ Nisam očekivao takvo populističko ponašanje od političara koji treba da gledaju u budućnost i rešavaju probleme sadašnjosti. /…/ Niko ne može živeti od prošlosti i od prošlosti, jer je to pogubno po nas. Nemamo pravo uskraćivati budućnost svojoj deci, unicima i generacijama koje će posle njih doći. Pamtimo prošlost i učimo od nje kako bismo imali bolju, srećniju i prosperitetniju budućnost. /…/ Oni koji ništa ne nauče od prošlosti, koji ne nauče kako izbeći zlo, moraju znati da se prošlost ponavlja. Mi u Bosni i Hercegovini posebno smo platili visoku cenu što nismo izvukli pouke iz prošlosti. Ja ne želim da se to više ikada ikome ponovi“.

I ovde bi svaki komentar bio izlišan. Neki čitalac novina, neobavešten o bosanskohercegovačkim prilikama i o fenomenu Cerić, teško bi poverovao da u navođenju prethodnih dveju izjava nije došlo do zabune i zamene imena onih koji su ih izrekli. Pretpostavio bi da zahtev za povlačenje osude zločina dolazi od političara, a poziv na uvažavanje pouka istorije zarad bolje budućnosti od verskog poglavara i obrazovanog duhovnika.

Kod reisa Cerića izbrisana je svaka granica između verskog i političkog delovanja, uobičajena u savremenim sekularnim društvima, uključujući i modernizovana muslimanska. Njemu religijska funkcija služi za to da bi dodatno široko i sugestivno, van tome primerenih mesta i situacija, prenosio ideološke i političke poruke, a i za političko agitovanje da se nametne kao bošnjački, regionalni i evropski muslimanski vođa. On se promišljeno i proračunato taktički kreće ovim paralelnim kolosecima javnog delovanja, dosledno sledeći strategijsku ideju nastavljanja „manjeg džihada“ vođenjem „većeg“, i to svim raspoloživim sredstvima.

Nema prilike, ma koliko deplasirana ona mogla biti, koju dr Cerić ne bi iskoristio da plasira svoje idejne i političke stavove. Zapamćena je tako reisova beseda kojom se, uz poznatog iranskog naučnika i mislioca Sejeda Hoseina Nasra, novembra 2008. godine na audijenciji u Vatikanu u ime muslimanskih učesnika prvog katoličko-islamskog foruma obratio papi Benediktu XVI. Iako mu je bila učinjena neosporna čast da se kao predstavnik svetskog sunitskog islama obrati papi, Cerić nije smogao snage, pameti i elementarnog dobrog ukusa da ostane na visini trenutka, pa je svoje uopšteno izlaganje završio otužnim srebreničkim refrenom. „Svetosti, dragi prijatelji! Jedan sam od onih koji su krajem prošlog veka preživeli četvorogodišnju opsadu Sarajeva. Kao što znate, bosanski muslimani su doživeli genocid…“.

I onda, da sve bude još neukusnije, sledi uključivanje glasova nedužne srebreničke siročadi : „Neka bošnjačka deca koja su u Srebrenici izgubila očeve, kad su doznala da ću danas razgovarati s Vama, zamolila su me da Vam pročitam njihovu bosansku molitvu“. Među prisutnima je, kako se kasnije moglo čuti, zavladalo osećanje prilične nelagodnosti, ali za reisa je jedino bilo važno da ne propusti ni ovu priliku za ispunjavanje svoje propagandne misije.

U svetu ozbiljno poremećenih vrednosti njegova računica je jasna, a u pragmatičnom smislu nije ni pogrešna, o čemu svedoči i podatak da je prodorni reis Cerić u knjizi „500 najuticajnijih muslimana u svetu 2009. godine“ (2009) svrstan na visoko 39. mesto, kao „zvezda vodilja za islam u Evropi i vodeća ličnost u Bosni i Hercegovini“. Urednici ove publikacije su ugledni islamolozi sa Univerziteta Džordžtaun, Džon Espozito i Ibrahim Kalin, poznati kao zagovornici „politički korektnog“, relativističkog pristupa islamu, a inače bliski vrhu vašingtonskog političkog establišmenta. Nije bez interesa pomenuti da je upravo Džon Espozito u koautorstvu s Dalijom Mogadeh 2007. godine objavio knjigu „Ko govori u ime islama?“, a da je ovu naučnicu Barak Obama angažovao kao savetnicu za odnose s islamskim svetom. Nikako ne treba potceniti broj onih u svetu koji veruju da sarajevski reisu-l-ulema govori u ime balkanskog islama i ovdašnjih muslimana. Sumnje u to su, kako izgleda, prvo počele da jačaju među njegovim Bošnjacima, što je, uostalom, i sasvim logično, jer ga oni najbolje poznaju i uviđaju da ovaj vešti opsenar ponajviše radi za sebe, neuporedivo manje za islam, a ponajmanje za njih, iako je knjigu svojih sakupljenih hutbi, govora i intervjua naslovio „Vjera, narod i domovina“ ( 2002).

ANTISRPSKA KAMPANJA

Ulaženjem u razdoblje sve ozbiljnijeg osporavanja kod kuće, dr Mustafa Cerić je došao u opasnost da mu se poljulja prestiž najuticajnijeg među Bošnjacima posle odlaska Alije Izetbegovića, za koji se na razne načine bio izborio, što bi svakako ugrozilo i njegove nemale liderske ambicije na regionalnom i evropskom planu. Zato je tokom poslednjih godina kompenzativno pojačao prekogranično nastupanje na bivšem jugoslovenskom prostoru, prevenstveno u Sandžaku, gde je pružio bezrezervnu podršku liniji sve glasnijeg i žešćeg muftije Muamera Zukorlića s kojim čini skladan versko-politički tandem. Nije, uostalom, tajna da reis za svoj reizbor (2005) dobrim delom duguje glasovima sandžačkih delegata u Izbornom telu IZ BiH, kojoj Mešihat u Novom Pazaru organizacijski pripada. I pred izbore za novi saziv Nacionalnog saveta Bošnjaka reisu-l-ulema je bio više nego izričit: „Pozivam vas da izađete na izbore u Sandžaku i Srbiji i da glasate za Bošnjačku kulturnu zajednicu i listu na kojoj je moj prijatelj i moj veliki poverenik, kao što sam i ja njegov, muftija sandžački i cele Srbije Muamer efendija Zukolić“ koji je „svojim dosadašnjim radom pokazao hrabrost i mudrost da ponese oreol Bošnjaka kakav se rađa samo jednom u sto godina“. Reagovali su predstavnici liste Bošnjački preporod, poručujući reisu da je njegova pristrasnost neumesna i štetna, pošto se među njihovim pristalicama nalaze i muslimani koji podržavaju IZ na čijem je on čelu, a ne samo opredeljeni za Islamsku zajednicu Srbije i reisa Zilkića. Najavili su hitan odlazak u Sarajevo kako bi dr Cerića upoznali s „neprimerenom i uvredljivom retorikom“ muftije Zukorlića koji muslimane nesklone njegovoj antisrbijanski usijanoj političkoj kampanji naziva izdajnicima islama i bošnjaštva. Teško je pretpostaviti da bi u takvoj misiji mogli imati većeg uspeha.

Reis Cerić nastavlja, dakle, svoj pohod ka poziciji bar neformalnog, ali u uticajnim inostranim krugovima prihvaćenog lidera balkanskih i evropskih muslimana. Njegovim bošnjačkim zemljacima i džematlijama sve je jasnije da se Cerićevo već odavno prepolitizovano vođenje Islamske zajednice, na čije je čelo došao 1993. godine svojevrsnim pučem iz daleke, a Bosni prisne Malezije (o čemu bi tadašnji poglavar Jakub Selimovski imao šta da kaže), odvija u znaku devize „Rijaset to sam ja“. Ugledni profesor sarajevskog Fakulteta islamskih nauka Rešid Hafizović neuvijeno je poručio da takvo upravljanje islamskim poslovima šteti interesima bosanskohercegovačkih muslimana, a i da nije u duhu vere Alahove. U intervjuu magazinu „Dani“ Hafizović je bio više nego određen: „Islamska zajednica nije samo Rijaset Islamske zajednice. Rijaset je samo njen administrativni vrh, koji nastoji predstavljati interese IZ-a kod nas i u svijetu na način na koji se to već dešava. Mislim da ne treba više trošiti riječi na taj administrativni vrh koji je, nažalost, odavno potpuno personaliziran u jednoj osobi. Ja – jednako je Rijaset; ja – jednako je Islamska zajednica; ja – jednako je bosanskohercegovačko društvo. Ja već odavno izražavam svoje neslaganje s takvim načinom vođenja i prezentiranja Islamske zajednice. No, mi, nažalost, na čelu Rijaseta imamo čovjeka koji je uvjeren kako to radi na najbolji način i koji misli kako se problemi ovog društva i ove IZ rješavaju negdje daleko od granica ove zemlje. Zato valjda toliko izbiva izvan granica ove zemlje“.

Hafizović je, inače, rođen u Potočarima, deo porodice mu je stradao u ratu, a Rijaset ga je, kad je svojevremeno ukazivao na opasnost koju „vehabije“ predstavljaju za BiH, optužio za odsustvo muslimansko-bošnjačkog domoljublja!

Pošto je, kao što smo videli, reisu-l-ulemi Rijaset poglavito servis za ličnu promociju u inostranstvu, ne treba se čuditi tome što je on 2005. godine, ne konsultujući se prethodno ni sa kim, kao dokumenat IZ predstavio svoju famoznu „Deklaraciju evropskih muslimana“ koju je Rijaset tek posle predstavljanja u Londonu zvanično prihvatio. Pojavno nastala kao reakcija na terorističke napade u Njujorku i Londonu, i kao izraz njihove osude s islamske strane, „Deklaracija“ sadrži Cerićevo viđenje načina na koji bi se evropski islam mogao institucionalizovati. Ova prilično nekonzistentna, delom protivrečna mešavina teološke, sociološke i političke argumentacije iziskuje detaljniju analizu, u koju se ovde nije moguće upustiti.

DEKLARACIJA EVROPSKIH MUSLIMANA

Osnovna ideja sadržana je u stavu da bi evropski muslimani morali iznaći i uspostaviti odgovarajući oblik institucionalnog organizovanja i predstavljanja kako bi postali aktivan činilac u svim evropskim procesima i došli u poziciju da kao ravnopravni partneri učestvuju u odlučivanju o svojoj i evropskoj sudbini. Ozbiljni i svečani ton „Deklaracije“ sugerišu da je reč o autohtonoj, islamski duboko promišljenoj i evropski odgovornoj refleksiji savesnog i samosvesnog muslimanskog uma, a posredi je zapravo hitro reagovanje na ideju koju je 2003. godine u Gracu, na Konferenciji predsednika islamskih centara i imama u evropskim zemljama, lansirala tadašnja ministarka inostranih poslova Austrije, a docnije evropska poverenica za međunarodne poslove Benita Ferero-Valdner. Pozdravljajući učesnike skupa, ona je poručila da evropski muslimani moraju imati svog predstavnika koji će ovlašćeno iznositi njihove stavove i posredovati u rešavanju glavnih problema s kojima se suočavaju muslimanske zajednice u Evropi. Ambiciozni sarajavski reisu-l-ulema je ovu sugestiju prepoznao kao šansu za sebe i pohitao da se posredno kandiduje, ako baš ne za poglavara evropskih muslimana, što je ipak nerealno, a ono bar za koordinatora njihovih aktivnosti u saobraćanju s evropskim autoritetima. Verovatno je, s obzirom na bosansko iskustvo, pomislio da bi austrijska incijativa i ovoga puta mogla biti od sasvim konkretnog upliva na institucionalizovanje evropskog islama. Ne treba, naime, zaboraviti da titula reisu-l-uleme, koju danas obnaša dr Mustafa Cerić, nije nikakva starinska institucija iz osmanskog vakta i zemana, već da je u Bosni i Hercegovini uvedena 1882. godine, naredbom Carskog i Kraljevskog Zajedničkog ministarstva Austrougarske, kako bi se domaći muslimani administrativno organizovali i odvojili od Istanbula i sultana kao vrhovnog poglavara. Reisu-l-ulema je postavljen da bi upravljao „muslimanskim verskim i duhovnim poslovima“, a nikako političkim, koji su u međuvremenu postali glavna preokupacija sadašnjeg reisa, prema Ustavu IZ iz 1997, oličenja „jedinstva dina i ummeta“ (tj. vere i zajednice). Odlično obavešteni hrvatski novinar i publicista Inoslav Bešker razložno primećuje kako se dvor u Beču poveo baš za osmanskom praksom da inoverci imaju jednog etnarha, „kako bi mogli jednim glasom pregovarati i da bi se glava mogla jednim zamahom sablje odsjeći“.

Karijerista Cerić spremno nudi svoju glavu strancima, verujući da i njih može slatkorečivo zamajavati i žedne preko vode prevoditi, sve dok se bori za to da Srbi državotvorno ne pređu magičnu granicu na Drini, a da sandžačka karika „zelene transverzale“ ojača i prema istoku i prema zapadu. I dok mu je Srebrenice… Kako će ubuduće živeti Bošnjaci, Srbi i Hrvati i mogu li se oni ikada nadati trajnom miru, sreći i napretku mnogo ga ne zanima, ali srećom izgleda da sve više počinje zanimati njih, što nikako ne znači da prepredeni reis još prilično dugo neće uspešno sprečavati da se izbistre mutne vode u kojima neuhvatljivo vešto pliva i lovi. Simptomatično je da se u imaginarnom razgovoru novinara „Dana“ s Mustafom Cerićem iz 2017. godine, koji u poslednje vreme kruži internetom, saopštava da je sadašnji reisu-l-ulema upravo postavljen za specijalnog izaslanika OEBS-a za dijalog s muslimanima, pošto je prethodno na kongresu SDA u izborima za predsednika stranke ubedljivo poražen od Bakira Izetbegovića, sina Alijinog. Istovremeno, ali potpuno neimaginarno, magazin „Stav“ navodi listu od 33 razloga zbog kojih Mustafa Cerić treba hitno da ode s funkcije poglavara Islamske zajednice. Ćeraće se muslimani, a i Bošnjaci, s Mustafom efendijom još… Nadajmo se, ne i do 2017, inšallah!