Dezerterstvo nemačkog predsednika

Naslov
Dezerterstvo nemačkog predsednika

Podnaslov
Da li je izjava da bi Nemačka svoje ekonomske interese trebalo da štiti vojnim intervencijama, bila dovoljan razlog da Horst Keler uđe u istoriju kao prvi nemački posleratni predsednik koji je napustio tron?

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Izvod 1
Horst Keler je samo otvoreno rekao ono o čemu drugi ćute: i u Avganistanu su nemački vojnici zarad političkih interesa, a ne iz čistog altruizma, da bi „kopali bunare i podizali škole“

Potpis 1
Pustili ga niz vodu: Angela Merkel, predsednica Hrišćansko demokratske unije i Gvido Vestervele, šef liberala

Malerozni Horst Keler će ući u istoriju kao prvi (posleratni) šef države koji je napustio tron pre roka, na početku drugog mandata: došla mu je, bar se tako trenutno čini, politički glave problematična izjava da bi Nemačka svoje ekonomske interese trebalo da, u nuždi, štiti vojnim intervencijama, iako bi i za njegovu naprasnu ostavku mogli da postoje i neki drugi razlozi.
Poslednje reči maleroznog Horsta Kelera u svojstvu šefa države javljale su potpuno zatečenoj naciji, pre nego što je, naprasno, bacio koplje u trnje, kako mu je „bila čast da služi Nemačkoj“.
Nije joj, međutim, očigledno učinio čast načinom na koji je prestao da joj služi: kao neka vrsta dezertera, u času malodušnosti, neprimerene najvišem, iako ne i politički najvažnijem položaju u zemlji, drhtavim glasom i sa suzama u očima.
Iako sasvim šokirani postupkom bez presedana – Keler je prvi nemački šef države (posle rata) koji je podneo ostavku pre isteka mandata – Nemci sigurno nisu voleli da vide predsednika koji „cmizdri“ u tako dramatičnoj situaciji. I to u času kad optužuje njegove kritičare, zbog kojih neopozivo napušta dvorac Belvi, sedište predsednika republike, da nisu uvažavali ugled i dostojanstvo visoke funkcije.

NESLAVNA ZAVRŠNICA
Tako je, sasvim neočekivano, i neslavno, u minuli ponedeljak, godinu dana od početka njegovog drugog mandata, okončana karijera čoveka koji je na tron stigao takođe neočekivano, široj javnosti u tom času gotovo potpuno nepoznat, 2004. godine.
Tada se to dogodilo u režiji istih aranžera, lidera političkih stranaka konzervativnog bloka, koji su ga sada pustili niz vodu: Angele Merkel, predsednice Hrišćansko demokratske unije i Gvida Vestervelea, šefa liberala. Situacija je ovoga puta bila bitno drugačija samo u jednom detalju: sadašnja kancelarka i (njen) vicekancelar su se 2004. nalazili u opoziciji.
I za njih je, međutim, naprasna odluka Horsta Kelera predstavljala šokantno, čak, po konstataciji nemačkih medija, „brutalno iznenađenje“: predsednik je kancelarku telefonski obavestio o svojoj nameri samo dva sata pre nego što se obratio javnosti.
Pokušavala je, kaže, grozničavo i uporno, da ga od toga odgovori. Uzalud. Nadvladali su očigledno u njemu gorčina i gnev što Merkelova prstom nije mrdnula kad se našao na brisanom prostoru, suočen s lavinom kritika, zbog problematične izjave, posle vizite vojnicima Bundesvera u Avganistanu, o ciljevima nemačkog vojnog angažovanja u svetu. Kad je to od nje traženo, kancelarka je samo lakonski saopštila da „ne komentariše predsednikove izjave“.
Šta je to, napokon, nesrećni Keler rekao a što mu je, politički, došlo glave? Sada već bivši predsednik je, na povratku iz prve posete nemačkim vojnicima, iako mu je ovo bila šesta godina na tom položaju, u jednom radio intervjuu 22. maja „glasno razmišljao“ kako društvo počinje da shvata da zemlja takve veličine, koja je spoljnotrgovinski orijentisana i veoma zavisna od izvoza, kao što je Nemačka, u nuždi mora da posegne za vojnim akcijama kako bi zaštitila svoje ekonomske interese. Sledili su primeri kad bi takva intervencija bila neophodna: da bi se oslobodili trgovinski putevi ili sprečila destabilizacija nekog regiona (!), što bi se, sa sigurnošću, u odsustvu vojnog angažovanja, negativno odrazilo na nemačku trgovinu, radna mesta i prihode.

POLITIČKA BOMBA
Predsednikova izjava je odjeknula kao politička bomba. Usledile su žustre i žučne reakcije, posebno iz redova opozicije, ali i zbunjenost u, bar jednom delu, vladajuće koalicije. Krenula su, kao lavina, pitanja: da li je to nagoveštaj nove nemačke vojne doktrine, imperijalnih ambicija i intervencionizma koji ustavno nije „pokriven“ (nemački ustav dopušta vojno angažovanje van granica zemlje isključivo pod mandatom Ujedinjenih nacija, što u slučaju NATO agresije na Jugoslaviju, uz nemačko učešće, nije poštovano!), i ostvarivanje politike vojnim sredstvima?
Iz ureda šefa države usledilo je objašnjenje da je predsednik „pogrešno shvaćen“, da je izjava „istrgnuta iz konteksta“ i da je on, prevashodno, kad je govorio o potrebi preventivnih vojnih intervencija, mislio na – gusare uz afričku obalu!
Intervencija je očito bila nedovoljna da se „olujni udari“ zaustave. Izostala je snažnija podrška zvaničnika u Berlinu, i Horstu Keleru nije ostalo ništa drugo sem da u kratkoj i malokrvnoj oproštajnoj besedi sa „žaljenjem“ konstatuje da su njegove reči o „tako teškom i važnom pitanju za našu naciju (nemačko vojno angažovanje u Avganistanu izaziva snažna sporenja i protivljenja u javnosti, prim. autora) dovele do nesporazuma“. Kritike na njegov račun su, primetio je Keler, „išle tako daleko“ da mu se „podmetalo kako je za akcije Bundesvera koje nemaju ustavno pokriće“. Takve kritike bile su, po njegovom uverenju, bez ikakvog opravdanja i predstavljale su izraz „nepoštovanja njegove funkcije“.
Da li je to zaista bio jedini razlog za „dezerterstvo“ Horsta Kelera? Oni koji tu činjenicu, među medijskim komentatorima i političarima, uzimaju zdravo za gotovo, optužuju bivšeg predsednika da je reagovao „impulsivno“, „povredljivo“ i „detinjasto“. Od čoveka na takvom položaju bi se očekivalo da „izdrži postojano“ daleko teže izazove i iskušenja. Zemera mu se da nije bio spreman da se suoči s dijalogom koji je, i kad je krajnje neugodan, neizostavni deo demokratije.
Oni, pak, koji ne veruju da je sporna izjava stvarni razlog za predsednikovu „kapitulaciju“, a to su, uglavnom, sudeći po elektronskim reagovanjima, prevashodno građani i čitaoci novina, uvereni su da je reč o drugim i dubljim razlozima zbog kojih Keler napušta „politički brod koji tone“.
U Nemačkoj je, naime, kao uostalom i u drugim evropskim, i ne samo evropskim zemljama, u dramatičnom porastu nezadovoljstvo biračkog plebsa prema izabranim reprezentantima i njihova naglašena „alergičnost“ prema sve otuđenijoj politici. To neraspoloženje dodatno dramatizuje haotičan start nove vladajuće koalicije konzervativaca i liberala u Berlinu.
Kad bi glupe i problematične izjave zaista bile razlog za ostavku, primećuje jedan građanin, zemlja bi za veoma kratko vreme ostala bez političara. On je uveren da je Horst Keler samo otvoreno rekao ono o čemu drugi ćute: i u Avganistanu su nemački vojnici zarad političkih interesa, a ne iz čistog altruizma, da bi „kopali bunare i podizali škole“.
S takvim objašnjenjima su pripadnici Bundesvera, inače, ispraćani u avganistanske pustare i gudure i to je jedno vreme „držalo vodu“, dok nisu počeli da stižu mrtvački sanduci i bojažljiva priznanja da je u pitanju – rat s talibanima.
Jedan od ključnih argumenata s kojim se barata kad se traga za „dodatnim razlozima“ Kelerove ostavke, a oni će biti verovatno vidljiviji narednih dana, jeste činjenica da se, ipak, radi o veoma iskusnom čoveku, iako novajliji u „visokoj politici“.

KELEROV ŽIVOTOPIS
Sin siromašnih seljaka iz (rumunske) Besarabije, rođen 22. februara 1943, kao sedmo od osmoro dece u familiji, koja se u toku rata preselila u jednu okupiranu poljsku varoš, odakle je, pred sovjetskim trupama 1944. pobegla u jedno selo blizu Lajpciga i 1957. opet krenula u bežaniju, na zapad, ima za sobom uspešnu karijeru ekonomskog eksperta.
Bio je državni sekretar u ministarstvu za privredu u Bonu, Kolov pregovarač prilikom uspostavljanja monetarne unije i uvođenja evra, glavni pregovarač oko finansijskog obeštećenja Rusima za povlačenje trupa s nemačkog tla, i, pre ustoličenja na predsednički tron, direktor (moćnog) Međunarodnog monetarnog fonda. Dakle, uz svu emotivnu osetljivost, koju je ispoljio i u času napuštanja dvorca Belvi, ipak ne bi trebalo da bude tako lako ranjiv čovek.
U svakom slučaju, uprkos činjenici da je, najviše zbog svoje neposrednosti i skromnosti, bio veoma popularan u narodu, predsednička košulja Hosrtu Keleru je bar dva broja bila veća. Jednostavno, on nije bio format jednog Riharda fon Vajczekera pa ni njegovog prethodnika Johanesa Raua. Na položaju bez suštinske vlasti (reč je o prevashodno reprezentativnoj funkciji) njemu je nedostajalo glavno oružje: jasna i glasna reč u ozbiljnim trenucima i na ozbiljne tema, koja bi naciji pružala putokaz i orijentir. U trenucima dramatične krize kroz koju prolazi i najsnažnija ekonomija Starog kontinenta, i dramatično naraslog nespokojstva građana, njegova se reč gotovo nije čula.
A to je, praktično, jedini osnov na kojem u ovoj zemlji počiva predsednički legitimitet. Šefa države u Nemačkoj, naime, ne bira narod, na neposrednim izborima, nego politička elita. Reč je o posebnoj saveznoj skupštini, koja se sastaje samo jedanput u pet godina (ako nije reč, kao u ovom iznimnom slučaju, da to bude pre roka) i samo za tu priliku – da izabere, tajnim glasanjem, do sada obično između dva ili, ponekad, tri kandidata. Tu skupštinu čini 1244 delegata: 622 poslanika Bundestaga i „reprezentacije“ šesnaest pokrajina. Njihov broj zavisi od broja stanovnika svake pokrajine ponaosob. Tako najmnogoljudnija pokrajina, Severna Rajna Vestfalija šalje 131 predstavnika, a najmanja, Bremen, pet. U tim delegacijama nisu samo političari, uskoči, obično, i jedan broj  istaknutih javnih ličnosti izvan politike, umetnici, sportisti, univerzitetski nastavnici.
Odnos snaga u izbornoj skupštini je matematički predvidiv. On „preslikava“ odnos snaga u Bundestagu i u pokrajinskim parlamentima. Tako se, prema sadašnjoj računici, barata s činjenicom da takozvani građanski vladajući blok konzervativaca i liberala raspolaže komotnom većinom i bez teškoća bi mogao da progura sopstvenog (računa se da će izaći s jedinstvenom kandidaturom) kandidata.
Postoji, međutim, i u toj formalno jasnoj šemi, mala nedoumica: kako će se formirati „reprezentacija“ Severne Rajne Vestfalije. U ovoj pokrajini su 9. maja održani izbori. Dosadašnja vladajuća koalicija (takođe konzervativci i liberali) izgubila je a još traju teški pregovori oko formiranja nove vlasti koja bi mogla da poremeti doskorašnji odnos snaga.
Glavna menadžerka čitave predstave, Angela Merkel, očigledno ne računa s tim. Koalicioni pregovori i stranačka pogađanja mogu da se otegnu, a ustav požuruje: novi predsednik se mora izabrati najkasnije mesec dana posle preuranjene ostavke njegovog prethodnika. Dakle, izborna skupština bi morala da zaseda najkasnije 30. juna.
Kandidat za predsednika republike mora da ispunjava sledeće uslove: da je nemački državljanin, da raspolaže biračkim pravom i da ima (najmanje) četrdeset godina.

OSTAVKE U NEVREME
Licitiranje s mogućim kandidatima je, inače, počelo praktično onog trena kad je skrušeni Keler napuštao Belvi. U opticaju su, uglavnom iskusni političari s „prve linije fronta“. Stranke očigledno, posle iskustva s dosadašnjim predsednikom, neće eksperimentisati s mogućim kandidatima bez većeg političkog prtljaga. Prevladava uverenje da bi budući predsednik trebalo da bude „opšte prihvaćena ličnost“, među različitim političkim formacijama i u javnosti.
Najčešće se, u tom kontekstu, spominju bivši bavarski premijer Edmund Štojber, koji je svojevremeno bio kandidat konzervativaca za saveznog kancelara (pobedio je Šreder), socijaldemokrata Per Štajnbrik, bivši savezni ministar i nekadašnji predsednik pokrajinske vlade u Severnoj Rajni Vestfaliji, Kristijan Vulf, potpredsednik Hrišćansko demokratske unije (CDU) i šef pokrajinske vlade u Donjoj Saksoniji i večiti kandidat, iskusniji od svih ostalih, sadašnji ministar finansija Volfgang Šojble koji je, posle jednog atentata, godinama vezan za invalidska kolica.
Za samu Merkelovu, upkos činjenici da zaista nije blagovremeno ustala u njegovu zaštitu, ostavka Horsta Kelera dolazi u nevreme: kriza oko evra postaje sve dramatičnija, haos u vladajućoj koaliciji se ne smiruje, predsednik pokrajinske vlade u Hesenu i njen partijski potpredsednik Roland Koh je, takođe naprasno, pre nedelju dana saopštio da napušta politiku, u Severnoj Rajni Vestfaliji gubitnički konzervativci grozničavo pokušavaju da sačuvaju parče vlasti eventualnom deobom s rivalima i protivnicima, socijaldemokratama, a sad još – upražnjen predsednički tron!
Funkciju šefa države je, komesarski, inače, već preuzeo, kako nalaže ustav, trenutno predsedavajući gornjeg doma, Bundestaga, gradonačelnik (najmanje pokrajine) Bremena, socijaldemokrata Jens Bernsen.
Nemačka će tako, bar narednih nekoliko nedelja, imati kohabitaciju: levičara predsednika i desničara kancelara.