DANIJEL CVJETIĆANIN Uvod u diktaturu

Piše Danijel Cvjetićanin

Da li je već dostignut stepen haosa koji „zahteva uvođenje reda“ čvrstom rukom diktature? Ako nije, evroatlantska vlast učiniće sve da do toga dođe

Jedna slika govori više od hiljadu reči, a nekoliko ispaljenih metaka više od hiljadu slika. Hici u Zagrebu 8. juna, kada su se sporečkali odbegli pripadnici zemunskog klana, kao i pucnjava 9. juna u Beogradu, gde je došlo do nesporazuma između sektora obezbeđenja nekih od vodećih srpskih privrednika, najbolje odslikavaju nasilničko lice tranzicije. Iz međunarodnog okruženja takođe nam neprekidno emituju poruku da se sva pitanja mogu lako razrešiti – silom, a nama ostavljaju da sami razmislimo o tome koliko su nam argumenti ubedljivi.
Slabost pravnog poretka, rastegljivo tumačenje zakona i  donošenje stotina novih (da bi se ta rastegljivost povećala), doveli su gotovo do rasula u glavnim društvenim sistemima: privredi, sudstvu, vojsci, prosveti, zdravstvu, nauci itd. Opremaju se i jačaju jedino policijske snage, ne bi li bile spremne da bez trunke oklevanja brane evroatlantske vrednosti (i režim) od eventualno pobunjenih građana. Dabome, pod uslovom da građani nisu već pacifikovani medijskom anestezijom. Ne treba posebno naglašavati da je većina medijskih kuća (državnih i privatnih), takođe pod budnim nadzorom evroatlantskih aktivista.
Koliko je pravni poredak slab (bilo bi preciznije reći truo), govori i primer štrajka radnika PIK-a „Zemun“, kojima je poslodavac, po rešenju suda, morao da isplati najmanje pet od 21 plate, koje im duguje. Izvršenje ove obaveze obećano je u aprilu. Ali se u junu javilo moćno Ministarstvo ekonomije sa sugestijom da postoje tri načina rešavanja problema. Prvo, da se proda 60 hektara kombinata i tim novcem isplate radničke plate. Drugo, da se PIK „Zemun“ zaduži kod banaka. Treće (i poslednje) da se zaostale zarade namire naplatom duga JP „Puteva Srbije“. Poenta je u redosledu predloga!  On je sasvim u skladu sa ekonomskom filozofijom evroatlantske vlade u Srbiji. Na prvom i drugom mestu ministarstvo nudi rešenje koje i samo najčešće primenjuje – prodaju resursa ili zaduživanje kod banaka. Tek na poslednjem mestu vlada nudi ono što je najprirodnije – naplatu dospelog potraživanja od državnog preduzeća.

MOLBE PREDSEDNIKU
U ambijentu opšteg kolapsa, koga možda ne bi ni bilo kada bi država otklonila brojne prepreke privređivanju (koje sama postavlja), čuju se, ne baš retko, zahtevi za „čvrstom rukom“. O tim zahtevima nas, malo-malo pa izvesti sam predsednik republike. Nedeljna „Politika“ navodi izjavu Borisa Tadića: „Građani mi kažu: ‘Predsedniče, hajde malo budi diktator’, a ja im odgovaram da ne mogu jer nisu takva pravila igre“ (sportistima je poznato da svaka igra evoluira i – menja pravila).
I sam sam nedavno bio svedok (na Kongresu Samostalnog sindikata Srbije), kada je predsednik Republike podsećao jednog člana radnog predsedništva na sličan zahtev. Ovaj se nesrećnik branio ćutanjem – nije potvrđivao, ali ni protivrečio, mada sam imao utisak da je, u predsedničkom scenariju, bilo predviđeno da sindikalni funkcioner svoj zahtev za diktaturom ponovi, uz gromoglasne aplauze prisutnih. To se, srećom, nije dogodilo.

U KLUBU BANANA-ZEMALJA
Niko ne želi da sumnja u dobre namere predsednika da gradi demokratski poredak u Srbiji. Nevolja je jedino u tome što njegove aktivnosti, kao i aktivnosti vezane za gotovo sve političke stranke (naročito vladajuće), šire oko sebe aromu antiliberalizma sa primesama tiranije. Ovde mislim ne samo na identifikaciju „zdravih snaga“, nego pre svega na uplitanje vladajućih stranaka u pitanja privrednog života. Mislim i na „zahtev za optimizmom“ u medijima, što je prvi vesnik totalitarizma. Mislim i na oslonac vlasti na inostrane snage (pre svega vojne, pa onda i ekonomske) i kompradorsku elitu, toliko karakterističnu za moderne totalitarne režime u celom svetu.
Međunarodne institucije, počev od ministarstva inostranih poslova SAD, sa simpatijama gledaju na diktatorske režime, pod uslovom da su im naklonjeni. Primeri su brojni i nepotrebno je nabrajati režime koji su podržani vojnim i finansijskim sngama NATO-a i SAD-a. Verovatno zato misije MMF-a i SB-a nisu nikada osuđivale antiliberalne mere u ekonomskoj politici vlada u Beogradu, kao ni izgradnju komandnog ambijenta privređivanja, u kome moćne stranke, u skladu sa trenutnim sopstvenim sklonostima, vode glavnu reč, proizvoljno postavljajući prepreke, ili dajući podsticaje (na račun poreskih obveznika) pojedinim kompanijama i biznismenima, poštujući, iznad svega, evroatlantske interese.
Pitam se da li je već dostignut stepen haosa koji „zahteva uvođenje reda“ čvrstom rukom diktature? Ako nije, evroatlantska vlast učiniće sve da do toga dođe (pogoršaće se performanse privrede, sudstva, zdravstva i ostalih podsistema, na čemu vlast već vrlo uspešno radi). A onda će se zdrave snage surovo obračunati sa neprijateljima svih boja i nastaviti da vode Srbiju u klub banana–zemalja. Za mesto poglavnika u ovom scenariju vlast ima nekoliko kandidata. Ko će od njih zadobiti poverenje evroatlantskih saveznika?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *